04-06-2010, 02:17 PM
Maturski, maturalni, seminarski, diplomski i master radovi iz kulture.
Mnogi ljudi danas koriste shvatanje "kulture" koje se razvilo u Evropi tokom 18. i ranog 19. veka. To shvatanje kulture odražavalo je nejednakost unutar evropskih društava i među evropskim silama i njihovim kolonijama širom sveta. Ono izjednačuje „kulturu“ s „civilizacijom“ i suprostavlja oboje „prirodi“. Prema tom mišljenju neke su zemlje civilizovanije od drugih kao što su i neki ljudi kulturniji od drugih. Stoga su neki kulturni teoretičari zapravo pokušali izbaciti popularnu ili masovnu kulturu iz definicije kulture.
Kultura se u praksi odnosi na elitna dobra i aktivnosti kao što su visoka moda ili muzejska umetnost i klasična muzika, te reč kulturan označava ljude koji znaju o tim aktivnostima i sudeluju u njima. Na primer, neko ko koristi 'kulturu' u smislu 'kultivacije' može uveravati da je klasična muzika najotmenija od muzike radne klase kao što su pank, turbo folk ili domorodačka muzička tradicija australijskih Aboridžina.
LJudi koji koriste "kulturu" na taj način paze da je ne koriste u množini. Oni veruju da ne postoje posebne kulture, svaka sa svojim vlastitim vrednostima i logikom, nego radije koriste samo jedan standard rafinacije kojim se sve grupe mogu objasniti. Stoga su oni ljudi koji imaju različite običaje shvaćeni kao "nekulturni" zbog "njihove različite kulture". LJudi s nedostatkom "kulture" često se čine "prirodnijima", pa posmatrači često kritikuju elemente visoke kulture zbog potiskivanja "ljudske prirode".
Neke socijalne kritike od 18. veka pa nadalje prihvataju taj kontrast između kulturnih i nekulturnih, ali naglašavaju da su rafiniranost i razrađenost kvarenje, a neprirodni razvoj onaj koji zakriva i izobličuje ljudsku suštinsku prirodu. Na račun toga, narodna muzika ljudi iz radne klase je iskreno izražavanje prirodnog načina života, dok je klasična muzika površna i dekadentna. Jednako, ljudi koji nisu sa Zapada često se vide kao 'plemeniti divljaci' koji žive autentičnim neokaljanim životima koji još uvek nisu složeni i iskvareni visoko raslojenim kapitalističkim sistemom Zapada.
Danas mnogi društveni naučnici odbacuju monadno shvatanje kulture te suprotnost kulture i prirode. Oni priznaju da su neelitne kulture jednako kulturne kao elitne (i da su ljudi koji nisu sa Zapada jednako civilizovani) – oni su samo kulturni na različit način. Zato, socijalni posmatrači kontrastiraju "visoku" kulturu elite s "popularnom" ili pop kulturom, koja označuje dobra i aktivnosti namenjenih za proizvodnju i potrošnju neelitnih ljudi ili masa. Obe se kulture, visoka i niska, mogu videti i kao subkulture.
Pojam kulture u savremenom društvu
Kulturom se može nazvati sve ono što je čovek stvorio i iskazao predmetima ili simbolima, ali i svet ideja i njihov uticaj na pojedinca. Ona se određuje i kao skup svih procesa, promena i tvorevina koje su nastale kao posledica materijalnog i duhovnog delovanja ljudskog društva. U određenju pojma kulture, izdiferencirala su se tri pristupa:
• sa tehnološkog stanovišta ona predstavlja određen nivo proizvodnje i reprodukcije društvenog života, koji zavisi od tehničko-ekonomskih pokazatelja razvitka društva; ovaj prilaz susrećemo u kulturološkim školama Zapada i u marksističkim određenjima kulture;
• po društvenoj koncepciji, kultura označava delatnost ljudi povezanu s upotrebom oruđa i znakova, normi i pravila ponašanja;
• aksiološki (vrednosni) pristup, nastaje pod uticajem nemačkih filozofa i kulturologa krajem 18. i početkom 19. veka, kada se pojam kulture odnosi, pre svega, na duhovnu kulturu .
Istorijski gledano, prvi pokušaji definisanja pojma kulture javljaju se još u helensko doba. Tačnije, pojam kulture začet je još u mišljenju sofista. Sofisti taj pojam razvijaju nasuprot ideji po kojoj se čovek ceni i razvija na osnovu svog socijalnog porekla i ukazuju da su, pored onoga što genetski nosimo rođenjem, znanje i dobro vaspitanje pretpostavke za povoljan razvoj čoveka. Dakle, kultura nije samo ono što se dobija nasleđem i poreklom, već i ono što se učini od nasleđenih dispozicija. U srednjem veku pojam kulture se upotrebljavao u okviru sintagme cultura mentis i odnosio se duhovnu kulturu i usavršavanje. Novovekovni pojam kulture potiče iz 18. veka, a mnogobrojni pokušaji njenog pojmovnog određenja od tada pa do danas imaju korene u Vikoovom shvatanju kulture kao posebnom čovekovom svetu, tj. čovekovoj kreaciji koja se suprotstavlja kreaciji prirode. Ukratko, sve ono što je čovek preobrazio svojom svesnom delatnošću spada u kulturu.
Pojam civilizacije srodan je pojmu kulture. Javlja se u 18. veku sa ciljem da se napravi razlika između najmoćnijih evropskih država tog vremena i tzv. divljih naroda na koje su Evropljani naišli u procesu kolonizacije. Najčešće se koristi za označavanje višeg stepena kulture, kao antiteza primitivnoj kulturi, divljaštvu i varvarstvu. Ukratko, pojam civilizacije označava višu etapu u razvitku ljudskog društva. Prema definiciji Semjuela P. Hantingtona, pojam civilizacije označava najviši oblik kulturnog grupisanja ljudi. U 20. veku, u određivanju pojma civilizacije dominiraju tri stanovišta:
1. Po prvom, ovaj pojam je suprotstavljen pojmu kulture (antonimi); ovakvo shvatanje bilo je dominantno u Nemačkoj; kultura je superiornija i podrazumeva duhovne vrednosti (filozofiju, religiju, nauku, jezik), dok je civilizacija pojam koji karakterišu materijalna ostvarenja (građevine, tehnika, oruđe); ovakvo shvatanje nalazimo npr. kod Osvalda Špenglera i Nikolaja Berđajeva; Špengler u „Propasti Zapada“ izlaže shvatanje da svaka kultura, posle rađanja i procvata, ima civilizaciju kao veštačko stanje i smrt;
2. Po drugom, ovo su identični fenomeni, te se pojmovi koriste sinonimno; izjednačavanje pojmova kulture i civilizacije karakteristično je naročito za francusku i englesku tradiciju; oba pojma obuhvataju i materijalnu i duhovnu kulturu;
Mnogi ljudi danas koriste shvatanje "kulture" koje se razvilo u Evropi tokom 18. i ranog 19. veka. To shvatanje kulture odražavalo je nejednakost unutar evropskih društava i među evropskim silama i njihovim kolonijama širom sveta. Ono izjednačuje „kulturu“ s „civilizacijom“ i suprostavlja oboje „prirodi“. Prema tom mišljenju neke su zemlje civilizovanije od drugih kao što su i neki ljudi kulturniji od drugih. Stoga su neki kulturni teoretičari zapravo pokušali izbaciti popularnu ili masovnu kulturu iz definicije kulture.
Kultura se u praksi odnosi na elitna dobra i aktivnosti kao što su visoka moda ili muzejska umetnost i klasična muzika, te reč kulturan označava ljude koji znaju o tim aktivnostima i sudeluju u njima. Na primer, neko ko koristi 'kulturu' u smislu 'kultivacije' može uveravati da je klasična muzika najotmenija od muzike radne klase kao što su pank, turbo folk ili domorodačka muzička tradicija australijskih Aboridžina.
LJudi koji koriste "kulturu" na taj način paze da je ne koriste u množini. Oni veruju da ne postoje posebne kulture, svaka sa svojim vlastitim vrednostima i logikom, nego radije koriste samo jedan standard rafinacije kojim se sve grupe mogu objasniti. Stoga su oni ljudi koji imaju različite običaje shvaćeni kao "nekulturni" zbog "njihove različite kulture". LJudi s nedostatkom "kulture" često se čine "prirodnijima", pa posmatrači često kritikuju elemente visoke kulture zbog potiskivanja "ljudske prirode".
Neke socijalne kritike od 18. veka pa nadalje prihvataju taj kontrast između kulturnih i nekulturnih, ali naglašavaju da su rafiniranost i razrađenost kvarenje, a neprirodni razvoj onaj koji zakriva i izobličuje ljudsku suštinsku prirodu. Na račun toga, narodna muzika ljudi iz radne klase je iskreno izražavanje prirodnog načina života, dok je klasična muzika površna i dekadentna. Jednako, ljudi koji nisu sa Zapada često se vide kao 'plemeniti divljaci' koji žive autentičnim neokaljanim životima koji još uvek nisu složeni i iskvareni visoko raslojenim kapitalističkim sistemom Zapada.
Danas mnogi društveni naučnici odbacuju monadno shvatanje kulture te suprotnost kulture i prirode. Oni priznaju da su neelitne kulture jednako kulturne kao elitne (i da su ljudi koji nisu sa Zapada jednako civilizovani) – oni su samo kulturni na različit način. Zato, socijalni posmatrači kontrastiraju "visoku" kulturu elite s "popularnom" ili pop kulturom, koja označuje dobra i aktivnosti namenjenih za proizvodnju i potrošnju neelitnih ljudi ili masa. Obe se kulture, visoka i niska, mogu videti i kao subkulture.
Pojam kulture u savremenom društvu
Kulturom se može nazvati sve ono što je čovek stvorio i iskazao predmetima ili simbolima, ali i svet ideja i njihov uticaj na pojedinca. Ona se određuje i kao skup svih procesa, promena i tvorevina koje su nastale kao posledica materijalnog i duhovnog delovanja ljudskog društva. U određenju pojma kulture, izdiferencirala su se tri pristupa:
• sa tehnološkog stanovišta ona predstavlja određen nivo proizvodnje i reprodukcije društvenog života, koji zavisi od tehničko-ekonomskih pokazatelja razvitka društva; ovaj prilaz susrećemo u kulturološkim školama Zapada i u marksističkim određenjima kulture;
• po društvenoj koncepciji, kultura označava delatnost ljudi povezanu s upotrebom oruđa i znakova, normi i pravila ponašanja;
• aksiološki (vrednosni) pristup, nastaje pod uticajem nemačkih filozofa i kulturologa krajem 18. i početkom 19. veka, kada se pojam kulture odnosi, pre svega, na duhovnu kulturu .
Istorijski gledano, prvi pokušaji definisanja pojma kulture javljaju se još u helensko doba. Tačnije, pojam kulture začet je još u mišljenju sofista. Sofisti taj pojam razvijaju nasuprot ideji po kojoj se čovek ceni i razvija na osnovu svog socijalnog porekla i ukazuju da su, pored onoga što genetski nosimo rođenjem, znanje i dobro vaspitanje pretpostavke za povoljan razvoj čoveka. Dakle, kultura nije samo ono što se dobija nasleđem i poreklom, već i ono što se učini od nasleđenih dispozicija. U srednjem veku pojam kulture se upotrebljavao u okviru sintagme cultura mentis i odnosio se duhovnu kulturu i usavršavanje. Novovekovni pojam kulture potiče iz 18. veka, a mnogobrojni pokušaji njenog pojmovnog određenja od tada pa do danas imaju korene u Vikoovom shvatanju kulture kao posebnom čovekovom svetu, tj. čovekovoj kreaciji koja se suprotstavlja kreaciji prirode. Ukratko, sve ono što je čovek preobrazio svojom svesnom delatnošću spada u kulturu.
Pojam civilizacije srodan je pojmu kulture. Javlja se u 18. veku sa ciljem da se napravi razlika između najmoćnijih evropskih država tog vremena i tzv. divljih naroda na koje su Evropljani naišli u procesu kolonizacije. Najčešće se koristi za označavanje višeg stepena kulture, kao antiteza primitivnoj kulturi, divljaštvu i varvarstvu. Ukratko, pojam civilizacije označava višu etapu u razvitku ljudskog društva. Prema definiciji Semjuela P. Hantingtona, pojam civilizacije označava najviši oblik kulturnog grupisanja ljudi. U 20. veku, u određivanju pojma civilizacije dominiraju tri stanovišta:
1. Po prvom, ovaj pojam je suprotstavljen pojmu kulture (antonimi); ovakvo shvatanje bilo je dominantno u Nemačkoj; kultura je superiornija i podrazumeva duhovne vrednosti (filozofiju, religiju, nauku, jezik), dok je civilizacija pojam koji karakterišu materijalna ostvarenja (građevine, tehnika, oruđe); ovakvo shvatanje nalazimo npr. kod Osvalda Špenglera i Nikolaja Berđajeva; Špengler u „Propasti Zapada“ izlaže shvatanje da svaka kultura, posle rađanja i procvata, ima civilizaciju kao veštačko stanje i smrt;
2. Po drugom, ovo su identični fenomeni, te se pojmovi koriste sinonimno; izjednačavanje pojmova kulture i civilizacije karakteristično je naročito za francusku i englesku tradiciju; oba pojma obuhvataju i materijalnu i duhovnu kulturu;