04-06-2010, 12:33 AM
Pre samog početka izrade diplomskog rada autor valja da izvrši određene pripreme, da preispita saznajnu radoznalost, svoje talenate jer će se na test staviti njegova istraživačka istrajnost, ali i sposobnost uočavanja i uopštavanja, studioznost i analiticnost, umeće logičnog rasuđivanja i ispravnog donošenja zaključaka. A kada se rad završi u fazi odbrane diplomskog rada u postupku prezentacije rada istaći će se sposobnost predstavljanja ostvarenih rezultata i zaključaka, jezički, stilski i tehnički.
Članak je pisan sa namerom da se studentima pomogne u orijentaciji pri traganju za odgovorima na sledeća pitanja: koju će oblast tretirati diplomski rad; da li će rad biti teorijski ili empirijski; kakvu strukturu diplomski rad valja da ima itd. Naravno ove smernnice ne treba da ometaju slobodu i originalnost autora prilikom izrade diplomskog rada.
Teorijski ili empirijski rad
Diplomski radovi teorijskog karaktera zahtevaju dokazivanje pretpostavki i zakonitosti primenom naučnih metoda. Autori poseduju izraženu radoznalost i stvaralačku apstrakciju. Diplomac treba dobro da se upozna sa oblašću koja je predmet njegovog interesovanja, da iz sebe iznedri saznajnu radoznalost i tragalačku smelost. Autor treba da suoči svoje imaginacije sa racionalnim razmišljanjima. Od diplomca se očekuje da se upozna sa domaćim i stranim doprinosima u naučnoj disciplini koja je predmet njegovog interesovanja, naravno uz neposredna usmerenja od strane svog mentora.
Diplomski radovi empirijskog karaktera od autora zahtevaju proučavanje konkretnog problema posmatranjem činjenica uz izvodenje zaključaka. Empirijski karakter diplomskog rada upućuje autora na prikupljanje i analizu podataka o nekoj stvarnoj pojavi, objektu, ekonomskom fenomenu. Započinje se izradom koncepcije diplomskog rada, a potom planira izrada. Nakon prikupljanja i statističke obrade pribavljenih podataka, dobijanja i tumačenja rezultata pristupa se tehničkoj obradi diplomskog rada.
Oblast diplomskog rada
Iz koje naučne oblasti uzeti diplomski rad, najčešće je pitanje diplomaca. Odgovor treba tražiti u talentima i sklonostima svakog pojedinca za bavljenje odredenom naučnom disciplinom.
Ono što studente može opredeliti pri izboru teme, vrlo često je mogućnost zapošljavanja u toj oblasti.
U diplomskom radu student izvodi opšte zaključake, sudove, pronalazi zakonitosti koje proističu iz sposobnosti uopštavanja.
Diplomskim radom autor iskazuje svoj smisao za sistematičnost i tačnost, razvijen kritičiki duh, samokritičnost, strast za istinom.
Prva faza diplomskog rada namenjena je upoznavanju sa prirodom predmeta izučavanja. Osvrće se na već postojeće teorije i iznosi plan obrazlaganja rada, kao i na plan eksperimenta ako je rad te prirode.
Diplomac prethodno treba da ovlada matematičko-statističkim metodama kojima će obrađivati prikupljene podatke. Tačnost podataka osnova je za dobijanje ispravnih (pouzdanih) rezultata.
PRIPREMA DIPLOMSKOG RADA
Izrada diplomskog rada može da se podeli na određeni broj logičnih faza koju treba isplanirati unapred. Diplomci precizno planiraju sadržaj i faze izrade diplomskog rada tj. određuju nazive i redosled poglavlja i njihov sadržaj.
IZBOR TEME DIPLOMSKOG RADA
Izbor teme valja da bude rezultat dogovora diplomca sa mentorom jer diplomac ne poseduje dovoljno iskustva, a mentor ume da prepozna studentove mogućnosti, afinitetite i želje. Pre odlaska na razgovor sa mentorom podrazumeva se da je diplomac upoznat sa oblašću koja je tema budućeg rada (poželjno je da pročita bazičnu literaturu koja je polazište izrade budućeg rada).
Mentor inicira izbor savremene teme, trudeći se da tema ne ide previše u širinu ali ni da tema ne ode u drugu krajnost pa da izučava vrlo uzak fenomen. U ovoj fazi najznačajniji je doprinos mentora. On pomaže u odreženju predmeta, ciljava i zadataka istraživanja u postavljanju hipoteze kao i u izboru metoda istraživanja ali i izboru instrumenata, ali i gde i koju literaturu pribaviti. Predmet istraživanja predstavlja jezgro diplomskog rada jer se njime konkretno određuje šta će se stvarno istraživati. Iz predmeta istraživanja proizilaze konkretni ciljevi, zadaci, hipoteze, metod primenjenog u istraživanju. Zadatak treba da bude jasan kao i pitanja na koje treba odgovoriti.
Definisanjem cilja treba da se omogući uspostavljanje kauzalnosti (uzročno-posledične povezanosti) između dobijenih rezultata i proučavanih uslova. U određenju cilja istraživanja obično se započinje formulacijom: Cilj diplomskog rada je da se (prouči, dokaže, utvrdi, poveća...) efikasnost...(navodi se konkretno: upravljanja, organizacije...) u konkretnim uslovima (navodi se oblik proizvodnje, institucije, preduzeća...).
Zadacima istraživanja određuje se način na koji će biti postignut postavljeni cilj.
FORMULISANJE HIPOTEZA (PRETPOSTAVKE)
Ukoliko diplomski rad proizilazi iz naučno-istraživačkog rada, autor treba da formuliše predpostavke (hipoteze) koje treba dokazati dobijenim rezultatima. Hipoteza proizilazi iz definisanog cilja i izražava očekivane rezultate. U prvom delu formulacije formulišu se bitni faktori, uslovi tj moguće varijante, drugi deo upućuje na rezultate koje treba ostvarii u toku rada.
Najčešće formulacije su: "Ako..., možemo očekivati...".
Hipotezu treba tako formulisati kako bi se omogućila njena jasna potvrda ili opovrgavanje tj. jasan odgovor "da" ili "ne" nakon izvršenog ispitivanja.
Potvrda hipoteze autoru predstavlja podsticaj da svoj rad treba da nastavi u datoj oblasti. Ako hipoteza nije potvrđena, autor može da pristupi formulaciji nove hipoteze koja će proizaći nakon konsultacije sa mentorom.
Literatura
Na izvore literature diplomca upućuje mentor. Diplomac proučavajući litera¬turu pravi zabeleške beležeći i svoje komentare. Diplomac sve vreme proverava osnovnu ideju, način njene obrade imajući u vidu aspekte njene primene u praksi. Mentori diplomce usmeravaju na primarne izvore
tj. originale kao što su naučni članci objavljeni u stručnim časopisima, doktorske teze, magistarski radovi, izveštaji eksperata i dr. I sekundarni izvori mogu biti korisni u izradi diplomskog rada (knjige, studije o predmetu, članci, udžbenici) jer su radeni korišćenjem informacija iz primarnih izvora. Monografije skraćuju put u traga¬nju za literaturom, jer sadrže bibliografiju koja daje opširne informacije o nekom problemu.
Proučavanjem literature iz oblasti koja je predmet izučavanja diplomac nailazi na mnoga pitanja koja još nisu dovoljno razjašnjena. Diplomac iščitava literaturu, susreće se sa činjenicama, argumentima i zapažanjima iz raznih izvora; iz naučnih članaka u časopisima i knjiga, iz arhiva, suočeljavajući ih sa sopstvenim razmišljanjima. Sve faze izrade prati kontinuirano korišćenje različitih izvora literature.
Mentor diplomca upućuje na biblioteke (naučne, školske, fakultetske...). Prilikom proučavnja literature neophodna određena doza kritičnosti ali i samokritičnosti tj. naučne opreznosti pri oceni iznešenih stavova. Mentor upućuje diplomca na faktor vreme jer je razvoj nauke izuzetno dinamičan. Rezultati istraživanja zastarevaju veoma brzo. Dve ili tri godine danas predstavljaju veoma dug period. Stoga treba veću pažnju posvetiti novijim radovima sa svežijim godina izdanja objavljenim u renomiranijim časopisima.
Izborom literature i autora diplomac pokazuje svoj smisao za selektivnost, ali i intelektualnu i istraživačku zrelost kao i sposobnost za istraživački rad. Tek nakon završetka pripreme - prikupljanja literature, pravljenja beleški, sprovedenog istraživanja pristupa se razradi diplomskog rada. U prvoj fazi izrade diplomskog rada vrši se izrada strukture (košuljice diplomskog rada – orijentacionog sadržaja). Nakon određenja orijentacionog sadržaja pristupa se izradi prikaza naučnih dostignuća kod drugih autora, tj. prikaz razvoja naučne misli u konkretnoj disciplini. Diplomac treba da prouči naučni opus svog mentora, upozna se sa njegovom metodologijom rada koristeći dugogodišnje iskustvo mentora u predmetnoj oblasti. Za svaki susret sa mentorom poželjno je da se diplomac dobro pripremi kada će koncizno izneti svoja pitanja, razmišljanja i dileme kako bi omogućio mentoru detaljnije upoznavanje sa diplomskim radom.
Diplomac će, imajući u vidu iskustvo mentora i njegova dostignuca u datoj oblasti, proučiti preporuke i sugestije koje se odnose na koncepciju rada, na korišćenje literature, na obradu rezultata .
Struktura diplomskog rada
Diplomski rad predstavlja zaokruzenu celinu od koje se ocekuje skladan odnos pojedinih delova medu sobom i delova prema celini, sa jasnim i logickim rasporedom. Odmah se namece pitanje: od koliko i od kojih delo¬va treba da se sastoji diplomski rad? Opstevazeci odgovor na ovo pitanje ne postoji. Medutim, analizom strukture svakog diplomskog rada uocljiva su tri dela: uvodni deo, centralni deo i zakljucni deo.
Pri ovakvoj gruboj podeli, uvodni deo sadrzi pregled stanja u litera-turi i sopstveni pristup razmatranom problemu; centralni deo odnosi se na razradu problema i postignute rezultate, dok zakljucni deo sadrzi zakljucak, i bibliografiju.
Sledece uopsteno pitanje odnosi se na obim pojedinih delova i celog diplomskog rada. Da li delovi treba da budu istog obima? Obim pojedinih delova zavisice od prirode problema i stepena njegove slozenosti. Opsirno pisanje znaci zloupotrebiTtudeg vremena; kratko pisanje moze uticati na jas-nocu i preciznost, moze izazvati nedoumicu citaoca zbog nedorecenosti i skrtosti u izrazavanju.
Utvrditi proporciju izmedu delova diplomskog rada predstavlja prilicno tezak zadatak. Cesto se desava da je uvodni deo jednak po obimu centralnom delu rada, sto je ozbiljan nedostatak. Logicno bi bilo da uvodni i zakljucni deo ne prelaze zajedno cetvrtinu ukupnog obima rada.
Dobro komponovan diplomski rad podrazumeva logican i prirodan raspored ukupne grade i grade unutar svakog dela; glave, poglavlja, pasusa i manjih celina. U okviru svake celine mora se obezbediti odgovarajuca jedin-stvenost, harmonija i homogenost.
Prema misljenju M. Samica "... prilikom organizacije i rasporeda grade treba, posebno, voditi racuna o nekim momentima, od kojih su znaca-jniji sledeci:
Slicnost. - Slicne stvari (ideje, cinjenice itd.) treba medusobno povezati, skupiti na jednom mjestu. Ako se predmet sastoji od vise pitanja ne smije se govoriti cas o jednom, cas o drugom, skacuci s jednog na drugo, nego treba o svakom od njih raspravljati po nekom utvrdenom redu. S druge strane, ne treba o nekoj stvari koja predstavlja cjelinu govoriti na vise mjesta.
Logicki slijed. - Izmedu pojednih elemenata treba stalno pronalaziti neke logicne odnose: vremenske, uzroene i posljedicne i dr.
Srazmer dijelova. - Svakom sastavnom dijelu rada (poglavlju, para-grafu, itd.) treba dati onoliko prostora koliko ga cinjenice i ideje koje on sadrzi zasluzuju po svojoj vaznosti".11
Pomenuta gruba podela diplomskog rada na uvodni, centralni i zakljucni deo, moze se, dalje, preciznije podeliti, tako da je uobicajena struktura rada sledeca: tema, sadrzaj, uvod, postavka problema, cilj, naucne hipoteze, metodika istrazivanja, rezultati (njihova analiza i interpretacija), zakljucak, literatura i prilozi.
Tema
Konacan naslov diplomskog rada tesko je definisati na pocetku izrade. Zbog toga se pribegava tzv. radnom naslovu, koji se koristi sve do kraja, cak i u nekoliko varijanti, sve dok se nakon detaljnog prucavanja literature ne utvrdi definitivan naslov.
Naslov diplomskog rada treba da bude jasan, po mogucstvu kratak, i da asocira citaoca na sustinu istrazivanog problema. Treba izbegavati razvu-cene i uopstene naslove koji mogu diplomca, a i citaoca, da navedu na stranputicu i dezorjentaciju u materiji.
Dobra formulacija teme diplomskog rada, dovoljno jasna i koncizna, bez suvisnih reci, kao sto su "ispitivanje", "proucavanje", "prilog is-trazivanju", koje se same po sebi podrazumevaju u jednom takvom radu, moze se postici koriscenjem naslova i podnaslova. Koriscenjem podnaslova, uopsteno formulisana tema se fokusira na odredeni segment istrazivanja, sto znatno olaksava izradu diplomskog rada.
Sadrzaj diplomskog rada
Sadrzaj je sastavni deo rada koji možemo staviti na početku ili na kraju rada. Sadrzaj opredeljuje čitaoca na koncepciju i strukturu rada. Iz sadržaja se mogu uočiti svi važni delovi rada po poglavljima i pitanja koja se razmatraju. Sadrzaj pruža preglednost čitaocu kako bi lakše sagledao strukturu diplomskog rada
U postupku struktuiranja rada koriste se dva pristupa: predmetno-logički i genetski.
Predmetni pristup podrazumeva da svaka glava predstavlja celinu za sebe dok genetski pristup podrazumeva povezanost glava tako što se u prethodnoj glavi vrši priprema za razumevanje gradiva u narednoj glavi.
Obeležavanje delova diplomskog rada
Najprisutniji način obeležavanja pojedinih delova rada je arapskim brojevima.
U postpuku obeležavanja sadržaja diplomskog rada mogu se koristiti i rimski brojevi, velika slova, mala slova, tačke i zagrade. Preporučuje se da numeracija, radi očuvanja preglednosti, ide najvise do četvrtog nivoa. Sadržaj čine glave (prvi nivo), unutar glave su poglavlja (drugi nivo), unutar poglavlja odseci (treći nivo), unutar odseka pododseci (četvrti nivo).
Sledi prikaz kombinovanog načina obeležavanja diplomskog rada u četiri nivoa:
I
A
1.
a)
b)
c)
2.
3.
B
II
.….
Uvod
Iako se uvod nalazi na samom početku diplomskog rada, piše se na kraju, tek kada je čitav diplomski rad uobličen. Sagledavanjem celine diplomac u kratkoj formi predstavlja i najavljuje svoj rad. Uvod najavljuje kako je definisan istraživački problem; šta se i kojim postupkom u diplomskom radu radilo i do kojih zaključka se došlo. Diplomac tako uspostavlja prvi kontakt sa čitaocima, objašnjava metodologiju, pretpostavke kosu polazište diplomskog rada. Autor se osvrće na literaturu o predmetu ističući doprinos pojedinih radova, a ponekada i na lične pobude za istraživanje izabrane teme.
Ciljevi i zadaci
Imajuci u vidu stanje istrazivanog problema i nivo dostignuca u naucnoj oblasti iz koje je tema, resene i neresene probleme, diplomac posta-vlja cilj sopstvenog istrazivanja i formulise svoje hipoteze. Postavljeni cilj mora da je jasan, realan i dostizan u okviru raspolozivog vremena, sredstava i mogucnosti. Cilj treba da je konkretan, tako da usmerava diplomca u njego-vom naporu da dode do zeljenih rezultata.
Ciljevi mogu biti nabrojani taksativno, formulisani prema prioritetu, pa cak i numerisani.
Pri formulaciji ciljeva istrazivanja koriste se kratke, koncizne i jezgrovite recenice. Ovakvo postavljanje ciljeva pogodno je za one oblasti u kojima se postavlja matematicki model, obavlja eksperiment a rezultati se daju numericki i graficki. Ovakva formulacija ciljeva pogodna je, pre svega, za matematicke, tehnicke, i uopste, prirodne nauke. Za grupu humanitarnih nauka ciljevi istrazivanja postavljaju se u obliku hipoteza. Poznato je da svako istrazivanje treba da da odgovor na odredeno pitanje. Najefikasniji nacin za formulaciju naucnih pretpostavki i pitanja je onaj koji je utemeljen na detaljnom izucavanju literature i eksperimentu. Prvobitno formulisana pi¬tanja uopstavaju se u kasnijoj fazi u jedinstvenu hipotezu, koju treba dokazati u toku istrazivanja. Hipoteza treba da je tako formulisana da se moze prove-riti i dokazati. Formulacija hipoteza je, obicno: "ako... tada je...", ili u potvrdnom obliku: "koriscenje racunaraje efikasno ako je ...".
Ciljeve i zadatke precizirace mentor i diplomac zajedno imajuci u vidu da prvi ima u ovoj fazi vecu odgovornost za izneta tvrdenja i pravilno usmeravanje istrazivanja.
Metodika istrazivanja
Izbor metodike istrazivanja zahteva odredeno znanje i iskustvo. Koju ce metodu koristiti diplomac u svom radu zavisi od prirode rada i pre-poruke mentora ili nekog iskusnijeg strucnjaka.
Pod naucnim metodom podrazumeva se nacin instrazivanja i obrade materije koji obezbeduje dobijanje korektnih rezultata koji se mogu proveriti i klasifikovati.
Zak Finci navodi "... da metod u nacnim istrazivanjima obuhvata tri osnovne komponente - pristup metodu, metodski postupak i tehniku reali-zacije.
Pristup metodu predstavlja svojevrsnu vezu izmedu teorijske osno-ve i postupaka koji su karakteristicni za odredenu oblast istrazivanja. U torn smislu, pristup omeduje sire granice teoretsklh saznanja koje su relevantne za primjenu odredenog metodskog postupka.
Metodski postupak predstavlja zaokruzenu celinu pojedinih faza is¬trazivanja koji obezbeduju objektivnost, zahtevani stepen preciznosti, sistematicnost i mogucnosti provere rezultata. Vise metodskih postupaka spojenih u koherentan sistem obicno se oznacava kao metodski instrumen-tarij.
Tehnika realizacije sastoji se od normiranih uputstava - unapred datih ili korigovanih u toku istrazivanja - koji idu od nacina prikupljanja ci-njenica, nacina njihove sistematizacije, njihovog dovodenja u uzajamnu vezu po utvrdenom metodskom postupku i nacinu provere.
Oznacene tri komponente istrazivackih metoda u nauci medusobno se sazimaju, preplicu i uticu jedna na drugu."lj
M. Saric istice da "sve metode istrazivanja mogu se grupisati u tri osnovne grupe naucno-istrazivackih metoda, karakteristicnih za razlicite grupe nauka.
Normativna metoda najcesce koristi statisticke podatke i ona treba da pronade, proveri i proceni odgovarajucu normu, prosek i standard za bilo koji fenomen u svetu i zivotu.
Eksperimentalna metoda se zasniva na eksperimentu. Primenjuje se najcesce u prirodnim naukama. Za ovu metodu je vazno da se dobiju repro-ducibilni rezultati pri ponavljanju ogleda sa istim metodoloskim postupkom i u istim uslovima izvodenja eksperimenta.
Istorijska metoda uzima u obzir osnovne cinjenice: hronologiju dogadaja kao i njihov razvoj, uzrok i posledice. Da bi se ovo utvrdilo koriste se raznovrsni spisi i dokumenta. Ova metoda se najcesce koristi u drustveno-istorijskim naukama. Katkada se ova metoda koristi i u radovima drugih nauka koje nisu primarne za njihovu primenu."14
Koriscenje standardnih metoda ne zahteva njihovo detaljno opisivanje, vec se citalac upucuje na odgovarajucu literaturu. Ukoliko diplo-mac koristi nestandardne metode, neophodan je detaljan opis, dovoljno tacan i potpun, tako da drugi istrazivac moze da koristi iste metode i da dobije iste rezultate.
Obrada podataka
Faza obrade podataka nastaje posle napornog prikupljanja podataka na terenu, izucavanja u bibliotekama i eksperimentalnog rada u laboratoriji. Svrha obrade podataka je da se oni pripreme u obliku pogodnom za dalje koriscenje, prema cilju i zadacima koji stoje pred diplomcem. Cesto se nastoji da se faza obrade podataka spoji sa fazom analize dobijenih rezultata u jednu jedinstvenu fazu. Mnogi autori misle da te dve faze treba odvojiti, jer se radi o dve, po prirodi razlicite faze. Obrada podataka je, pre svega, metodolosko-tehnickog karaktera, za razliku od metodolosko-saznajnog karaktera analize podataka.
Jos u fazi prikupljanja podataka treba obezbediti tacnost i pouzdanost dobijenih podataka. To se postize odgovarajucom kontrolom logicke i tehnicke ispravnosti. Ukoliko se greska uoci, utvrduje se njeno poreklo i uzrok, a zatim se pristupa ispravci. Greske u podacima mogu se javiti zbog neispravne opreme, ukoliko se radi o podacima iz laboratorije, zbog necitkog pisanja, omaske, pogresnog racunanja, itd.
Kontrolu podataka, svakako, treba izvrsiti detaljno, jer od njihove tacnosti zavisice izlazni rezultati istrazivanja. Zatim se pristupa njihovoj kla-sifikaciji prema prirodi i nameni.
Analiza i tumacenje rezultata
Rezultati istrazivanja mogu se predstavljati na dva razlicita nacina. Prvi nacin je da se daju samo rezultati, u obliku tabela, grafika ili statistickih velicina, a da se zatim, vrsi njihova analiza uz odgovarajusu interpretaciju.
Cesce se srece druga mogucnost, kod kqje se jednovremeno pred-stavljaju rezultati i vrsi njihova analiza i interpretacija.
Preglednost prikaza rezultata zavisi od upotrebljene metode. Tabli-cno prikazvanje se srece najcesce. Sastoji se u tome, da se dobijeni rezultati predstavljaju u tabelama, po redovima i kolonama, uredenim pregledno i prema nameni.
Graficko predstavljanje rezultata je pregledniji nacin koji od autora trazi visi nivo, a zavisno od prirode rezultata, koriste se histogrami, dijagrami i kruzni dijagrami.
Rezultati eksperimenta cesto se predstavljaju razlicitim statistickim velicinama koje su pogodne za dalju analizu. Najvaznije velicine koje se ko¬riste su: srednje velicine, (aritmeticka sredina, medijana, itd.) i velicine rasejanja (varijacija, disperzija i drugo), metode korelacione i regresione analize, i drugi pokazatelji karakteristicni za pojavu koja se interpretira i analizira.
Izracunavanje srednjih statistickih velicina je samo pripremna etapa za kvantitativnu matematicko-statisticku analizu. Sustina kvantitativne anali¬ze sastoji se u koriscenju odredenih statistickih metoda, koje su najcesce u obliku testova, za utvrdivanje karakteristika posmatrane pojave. U cilju dobi-janja verodostojnih rezultata uporeduju se, i utvrduju razlike, za najmanje dve grupe pojava. Na osnovu dva ili vise posmatranja donosi se zakljucak o uocenoj razlici i utvrduje da li je ona slucajna, sustinska, nevazna ili postoji odredena zakonistost u njenom pojavljivanju.
Primena statistickih metoda za analizu rezultata nekog eksperimenta moze se podeliti u tri faze.
U prvoj fazi vrsi se priprema eksperimentalnog materijala za statisticku obradu i analizu. Izracunavaju se potrebne statisticke velicine, pravi se pregled i raspodela informacija o grupama, o vrstama eksperimenta, u raznim varijantama.
U drugoj fazi vrsi se provera raspodele dobijenih vrednosti (normalna, binomna, Poasonova, itd.). Zavisno od tipa raspodele bira se statisticki metod za dalju obradu. Iza toga, podaci se predstavljaju graficki, u cilju uporedivanja grafikona normalne raspodele sa dobijenim grafikonom. Ukoliko dobijena kriva ima drugaciji oblik od krive normalne raspodele,
pristupa se proved (najcesce % testom) i utvrduje se da podaci dobijeni eks-perimentom stvarno imaju neku drugu raspodelu. Kod normale raspodele statistickih podataka koriste se klasicne metode statistike za njihovu obradu; u protivnom, primenjuju se takozvani neparametarski testovi.
U trecoj fazi bira se odgovarajuci statisticki metod u cilju provere postavljene hipoteze. Koji ce metod biti izabran zavisi od vrste raspodele i nacina pripreme podataka.
Cetvrta faza je primena izabrane statistice metode. Posle formuli-sanja hipoteze, utvrduje se velicina greske sa kojom se radi, proveravaju se velicine, utvrduje se kriticna oblast i izracunavaju vrednost proveravane velicine. Na osnovu dobijenih rezultata prihvata se Hi odbacuje nulta hipoteza.
Po zavrsetku kvantitativne, matematicko-statisticke analize, ciji zadatak je da se eksperimentalni podaci predstave u obliku pogodnom za dalje koriscenje, pristupa se kvalitativnoj analizi. Cilj kvalitativne analize je ocena dobijenih podataka i njihove upotrebljivosti za dokaz postavljene hipoteze ili osnovnih pretpostavki u diplomskom radu. Pri tome se polazi od postavke da postoji jedinstvo kvaliteta i kvantiteta, cijom sintezom dolazi se do kompleksne karakteristike koja sveobuhvatno opisuje odredeni proces, objekat ili pojavu.
Odredena pojava ili objekat moze se analizirati opisno, pri cemu opis ukljucuje citav niz pojedinosti koje imaju kvalitativni i kvantitativni karakter. Opis je najcesce verbalni, bez proracuna i grafickih prikaza, samo se dotice odredenog problema, bez ulazenja u sustinu. Ipak, ovakav nacin ne treba potcenjivati i potpuno odbaciti jer su, cesto, pojave koje se ispituju, toliko slozene i kompleksne, da je u prvoj fazi izucavanja neophodan opis. U zavisnosti od konkretnog slucaja opis mora da sadrzi informacije o cilju, metodu i rezultatima sprovedenog istrazivanja.
Ukoliko se u toku analize traze uzrocno-posledicne veze, trazeci odgovor na uvek prisutno pitanje "zasto?", vrsi se takozvana kauzalna analiza. Sprovodi se na osnovu opstih kriterijuma koji obuhvataju cilj eksperime-nta, sadrzaj eksperimenta, principe i pravila na osnovu kojih se sprovodi eks-periment, metode i sredstva koja se koriste, i na kraju, postavljen i postignuti cilj.
Prilikom tumacenja dobijenih rezultata treba uloziti maksimalan na-por da se u kreativno nadahnutom postupku, jasno i precizno, predstave rezultati napornog, stvaralackog rada. Treba izbegavati tumacenja onog sto je ocigledno, uocljivo, i pri preleiminarnom pregledu materijala.
Komentare grafikona i tabela svesti na najmanju, neophodnu meru, jer su sami po sebi ocigledni. Teziste baciti na unutrasnju vezu izmedu odredenih podataka i rezultata, i uocavati uzrocno-posledicne odnose.
Ukoliko je moguce, sopstvene rezultate povezati u tumacenju sa rezultatima drugih iztrazivaca i uporediti dobijene rezultate. Ukoliko postoje odredene razlike, pronaci i protumaciti razloge koji su doveli do tih razlika. Zakljucak analize i tumacenja rezultata treba da da odgovor na postavljena pitanja jos pri formulaciji teme, cime je svrha izrade diplomskog rada opravdana.
Teorijska i prakticna provera rezultata
Provera rezultata je zadnja etapa kvalitativne analize. U ovoj fazi vrsi se logicka, teorijska i prakticna provera dobijenih rezultata. Pri tome ne razmatraju se detalji, vec se prakticno vrsi "peglanje" rezultata; proucavaju se rezultati kvalitativne i kvantitativne analize u cilju provere logicke ispravno-sti. Dobijene rezultate treba proveriti u skladu sa prvobitno postavljenim te-orijskim postavkama. Neophodna je prakticna provera rezultata, kao odgo-vor na pitanje o prakticnom znacaju istrazivanja, posebno, kada se radi o ne-kom primenjenom istrazivanju. Tek u fazi provere primenjlivosti resenja, kada su prisutni opipljivi rezultati napornog rada, sa njihovom pozitivnoim verifikacijom, diplomac dobija pravu satisfakciju za ulozeni trud i pokazano znanje.
Zaključak
Diplomski rad zavrsava se zakljuckom napisanim na dve do tri stra-nice, u namen da se ukratko predstave: ciljevi i zadaci koji su bili postavljeni pred diplomcem, koriscena metodologija istrazivanja, najvazniji rezultati, pi¬tanja koja su ostala bez odgovora a bice predmet interesovanja diplomca u buducem radu.
Zakljucak se pise kratkim i jasnim recenicama sa izricitim tvrdnjama. Polazeci od postavljenog zadatka, od cilja istrazivanja, u zakljucku se sumiraju rezultati istrazivanja na kratak, pregledan i jasan nacin. Poznato je da veliki broj citalaca, najcesce, procita samo uvodni deo nekog rada i zakljucak. Zbog toga se, pri pisanju zakljucka trazi jezgrovitost u izrazavanju, sa jasnim formulacijama, u skladu sa postavljenim ciljem i hipotezama u uvodnom delu rada.
U zaključku se moze naglasiti korektnost koriscenih metoda, mogu se kratko komentarisati rezultati dobijeni u toku istrazivanja, u smislu njihove tacnosti, kao i mogucnost dobijanja slicnih rezultata u ponovljenom postupku istrazivanja. Ukoliko se radi o nekoj vrsti merenja u toku istrazivanja moze se istaci da korektnost dobijenih rezultata zavisi od broja merenja, a da ce rezultati biti objektivniji sa povecanjem broja merenja i uz primenu odgovarajuce matematicko-statisticke metodologije obrade.
U zaključku treba potencirati pouzdane rezultate koji se dobijaju u definisanim uslovima ispitivanja. Ne treba zaboraviti ni manje pouzdane rezultate, cije vrednosti variraju zbog variranja uslova ispitivanja, na koje diplomac ne moze uticati niti ih kontrolisati. Ako se u ponovljenom ispitiva-nju dobijaju drugaciji rezultati, treba dati opis izvedenih istrazivanja i rezulta¬te za konkretne uslove.
Cilj i zadaci zajedno sa zakljuckom predstavljaju celinu jednog rada. Treba ih pisati u istom obliku, istim stilom i jezikom, i omoguciti citaocu samo tih delova rada, uz punu njihovu korespodenciju, potpunu informaciju o sadrzini i rezultatima rada koji ima u rukama.
PISANJE TEKSTA
Pisanje koncepta i konacnog teksta
Posle napornog prikupljanja i proucavanja grade, razmisljanja i pisanja belezaka, pristupa se kreativnom i mukotrpnom poslu - pisanju diplomskog rada. Pisanje teksta preporucljivo je uraditi u dve faze. U prvoj fazi treba napraviti koncept rada. Koncept se pise brzo, u zaru stvaralackog nadahnuca, onako kako nadiru ideje i cinjenice, bez posebnog proveravanja, i ne vodeci mnogo racuna o jeziku, stilu, adekvatnosti upotrebljenih izraza i dr. Tek u kasnijoj fazi pristupa se "peglanju" upotrebljenih izraza i pojmova i sa filigranskom preciznoscu utvrduje se prava mera za ono sto je napisano. Koncept se pise po odredenom planu, na osnovu belezaka pripremljenih u fazi prikupljanja i proucavanja literature, ali uz punu slobodu misli i izrazavanja, demonstrirajuci pri tome sopstveni, originalni prilaz diplomca problemu o kome pise.
Samostalnost i originalnost prilazu resavanja problema rezultat je truda ulozenog u prikupljanje i proucavanje literature, dostignutog stepena znanja iz odredene oblasti i samouverenosti u pristupu problemu. Pisanju koncepta, kao izuzetno znacajnoj i kreativnoj fazi u izradi diplomskog rada treba posvetiti duznu paznju u casovima maksimalne intelektualne spsobno-sti, posle casova rekreacije i odmora, u punoj koncentraciji i na mini.
Pri pisanju koncepta treba napraviti pauzu po zavrsetku odredene celine, koja ne sme da bude previse duga, jer duge pauze uticu na ujednace-nost pisanja i kvalitet ispisanog teksta. Najbolje je, ukokiko je to moguce, koncept napraviti pisuci "u jednom dahu", dok se ideje "roje", i naviru same od sebe.
Koncept rada treba pisati na listovima, i to samo sa jedne strane, ostavljajuci pri tome, dovoljan razmak izmedu redova i margine, za razne dopune, korekcije i izmene.
Kada je koncept rada gotov preporucuje se da "odlezi" odredeno vreme, iako vecina diplomaca, a i autora drugih radova, nastoji da se sto pre rad preda i "posao zavrsi".
Vremenska distanca neophodna je svakom autoru u cilju hladne, kriticke i objektivne ocene svoga rada. Zatim se pristupa reviziji koncepta i pisanju konacnog teksta, uz maksimalnu pedantnost, obracajuci paznju na: sadrzaj, redosled izlaganja, velicinu pojedinih delova teksta (glava, poglavlja i pasusa), stil i jezik, gramaticku ispravnost, interpunkciju ltd. U ovoj fazi treba odstraniti sav visak materijala koji nije u neposrednoj vezi sa temom, ali koji se tu nasao iz straha da nece biti dovoljno grade za obradu date teme. Citanje i ispravljanje koncepta treba vrsiti nekoliko puta, pazljivo, obracajuci paznju uvek na razlicite stvarti. Pri jednom citanju moze se analizirati struktura rada, pri drugom, sadrzina rada, pri trecem, jezicka i stilska ispravnost itd.
Pazljivo procitan, detaljno isciscen i ispravljen tekst koncepta, prekucava se u konacnu verziju u skladu sa propisima za izradu odredene vrste rada.
Organizacija i razvoj teksta
Na pocetku pisanja diplomskog rada pojavljuju se pitanja koja se odnose na koncpeciju pisanja. Postoje razliciti pristupi ovom pitanju. Prema prvom, preporuka je da se pri pisanju pode od opsteg, univerzalnog i svima poznatog u nekoj oblasti istrazivanja, da bi se doslo do posebnog, konkret-nog, karakteristicnog, po resenjima i detaljima samo za odredeni problem koji resava diplomac.
Drugi pristup je obrnut, polazi se od posebnog ka opstem. Poseb-nost problema ilustruje se vecim brojem karakteristicnih primera, detalja i dokaza, da bi se na kraju, na osnovu njih izvukli opstevazeci zakljucci.
Pisanju se pristupa drzeci se kostura rada koji se pravi pregledno, daje se u sadrzaju; njegovu strukturu opisali smo u prethodnm poglavlju.
Faza defmisanja kostura rada je izuzetno znacajna i nezaobilazna, iako na prvi pogled izgleda nepotrebna; cak je mnogi smatraju limitirajucim faktorom koji ogranicava njihove kreativne sposobnosti i mogucnost da se slobodno razmahnu u pisanju. Medutim, ubrzo postaju svesni da mora posto-jati odredeni red, da se zna sta se iza cega nalazi, sta iz cega proistice, sta je prvo, sta je drugo, sta je trece; sa cime se pocinje tekst, a sa cime se zavrsava.
Ukoliko se ne napravi makar i grubi kostur rada, moze se desiti da se previse prostora posveti nevaznim i perifernim idejama, da se zanemari glavna ideja, ili da se "odluta" od glavne teme. Sem toga, desice se da su izostavljeni neki veoma bitni delovi za temu, da se neki delovi nepotrebno ponavljaju, da im se posvecuje previse prostora; dok se drugima ne poklanja ni neophodna paznja.
Kada je rad sa losom organizacijom i razvoj em teksta gotov, kada dode u ruke citaoca, pojavljuju se teskoce u pracenju izlaganja autora, citalac nezna sta sledi, tesko prati osnovnu nit rada i primoran je da odustane od ci-tanja.
Prva verzija rada
Pisanje duzih radova je naporan i kreativan posao koji moze da po-traje, sto zahteva odredene uslove za rad. Pre svega, pisanje treba uskladiti sa navikama i bioritmom. Dok vecina pise danju, postoje i oni kojima je pogo-dniji nocni rad. Nekome odgovara apsolutni mir za puhu koncentraciju pri pisanju, drugima je tiha muzika (pogotovu klasicna) pravi ambijent za stvaralacki rad.
Svakako, pre pocetka pisanja teba obezbediti bar minimum uslova za ispoljavanje svoje kreativnosti, i u torn smislu treba se odreci svih tekovina savremene civilizacije koje se pojavljuju u obliku telefona, televizije, radia itd., jer sva ta cuda moderne tehnike mogu negativno uticati na koncentraciju koja je neophodna pri pisanju.
Pisanje je tegoban i mukotrpan posao, trazi mnogo energije i odri-canja, i kada otpocne, ne treba ga prekidati. Proveru cinjenica i razna doterivanja treba ostaviti za kasnije. Ne treba se plasiti da ce biti napisano nesto sto se mora, kasnije, menjati. Neki delovi teksta, pri reviziji prve verzije, bice odbaceni kao suvisni, ali njihovo pisanje je imalo svoju svrhu, jer je posluzilo kao uvod u "pravo pisanje".
Postavlja se pitanje: kako pisati? Da li se strogo pridrzavati vec napravljenog kostura rada, poceti od uvoda, i korak po korak, pisuci rec po rec, recenicu po recenicu, pasus po pasus, doci do kraja, do zakljucka kao krune spisateljskog rada. Hi se prepustiti trenutnom raspolozenju pa poceti od dela rada koji u torn trenutku deluje inspirativno iako se nalazi na sredini ili na samom kraju. Oba pristupa imaju svoje dobre i lose strane, te izbor treba izvrsiti prema individualnim sklonostima. Treba naglastiti da je prvi nacin te-gobniji, mucniji, jer se autor nad svakom recenicom znoji, nastojeci da postigne savrsenstvo u spojii-reči i ideje, u lepoti izraza i jasnoci misli. Takvo pisanje tece sporo, skorb da je nepotrebna revizija i dodatno ispravljanje, a rad je vec u prvoj verziji dobio konacnu formu.
Polazeci od cinjenice da pisanje diplomskog rada predstavlja prvo "ozbiljno" pisanje, koje treba uklopiti u odredenu formu, sa odredenom strukturom, ne treba se kruto pridrzavati navedenih nacina pisanja. Treba ih kombinovati, pronaci nacin koji najvise odgovara prirodi materije i sklonostima diplomca. Moze se poceti sa nesputanim pisanjem u trenutku raspolozenja, a zatim dopunjavati napisano, tako da se dobije kostur rada. Koji god metod pisanja da je usvojen treba se pomiriti sa cinjenicom da je to ipak, samo prva verzija teksta koja ce pretrpeti odredene izmene, bilo zbog sazrevanja ideja samog diplomca, kada rad "odlezi", ili, na sugestiju mentora, posle prve konsultacije.
Pisanje prve verzije rada ubrzo u prvi plan izbacuje sledeci problem: kako formulisati hipotezu i gde joj odrediti mesto? Sama formulacija glavne hipoteze u radii, najcesce je rezultat zajednickog napora mentora i diplomca. Gde je njeno mesto u diplomskom radu? Na pocetku, u sredini, ili na kraju? Jednoznacnog cdgovora nema. Ukoliko je hipoteza na pocetku rada, citaocu je odmah jasno sta se dokazuje, sta se zeli postici radom koji ima u rukama; u dokazivanju polazice se od opstih postavki hipoteze ka posebnim detaljima. Hipoteza na kraju rada ima prednost u odnosu na njeno mesto na pocetku, jer ostaje u citaocevom pamcenju trajno memorisana; u dokazivanju polazi se od cinjenica a zavrsava se opstim zakljuckom. Najnepovoljnije mesto za hipotezu je sredina teksta, jer je najveca verovatnoca da ce proci nezapazeno. Imajuci u vidu da je hipoteza i glavni razlog za pisanje celog teksta nije svejedno gde ce biti njeno mesto, da li ce biti zapazena, i da li ce citaocu biti dovoljno jasna.
Jezicko i stilsko oblikovanje
Pri pisanju diplomskog rada treba imati stalno u vidu cinjenicu da nejasno i netacno izrazena misao gubi, u znatnoj meri, od svoje naucne vred-nosti. Najbolje resenje, sa neoborivim dokazima, delovace nejasno, nepreci-zno i "smuseno" ukoliko je opisano jezicki neprecizno i stilski rogobatno. Mnogo reci, cesta ponavljanja, recenice na pola strane dokaz su nedovoljne izgradenosti jezika i stila autora. Da bi izbegli zamku loseg pisanja diplom-cima se preporucuje:
• Pisati kratko, jasno, tacno i naucnim stilom.
• Ne ici u drugu krajnjost, tako da zbog kratkoce izrazavanja rad lici na skup telegrama.
• Ne koristiti stranu terminologiju ukoliko postoji odgovarajuca rec u srpskom jeziku. Voditi racuna koja ce rec biti upotrebljena za opis neke pojave ili pojma, jer nedovoljna preciznost u izboru dovo'di citaoca u nedoumicu.
• Pisanje strucnih radova ne dozvoljava previse slikovitosti, metafora, originalnosti. Zahteva, pre svega, jasnocu i preciznost koja citaoca stalno drzi u zizi naucnog problema; ne dozvaljava da citaoc "odluta" od problema, zaveden slikovitim opisom peri-fernih stvari.
• Osnovnu misao izneti u glavnoj recenici formulisuci hipoteze i zakljucke jasno, bez kitnjastih reci, naucnim stilom.
Vestina dobrog pisanja stice se upornim vezbanjem; citanjem dela poznatih stilista, domacih i stranih; prevodenjem dela stranih pisaca; i pisa-njem, neprekidnim pisanjem razlicitih napisa i sastava.
Cesto se u svakodnevnoj praksi mesaju termini jezik i stil; smatra se da su to sinonimi. Za nauku su to dva pojma. Jezik oznacava fond reci koji se svakodnevno upotrebljava kao sredstvo za komunikaciju. Pitanje stila je slozenije, jer se odnosi na nacin upotrebe raspolozivog fonda reci u nekom jeziku, na jasnocu izrazavanja i peciznost. Zavisi, ponajvise, od talenta onoga ko pise, njegovog obrazovanja, licnih sklonosti, ali i od publike za koju pise.
Isti autor pisace na jedan nacin za decu, na drugi nacin za odrasle. Rad namenjen siroj citalackoj publici pisace se jednim stilom, drugacijim sti¬lom pise se rad namenjen nekom naucnom skupu kome prisustvuju specijali-ste za datu oblast.
Obim pisanog teksta
Još na samom pocetku pisanja diplomac nastoji da predvidi obim njegovog rada. Ne postqji striktna preporuka kojom se definise to pitanje. Obim rada zavisice od naucne discipline, oblasti, teme, strukture rada, nacina pisanja itd.
Broj ispisanih stranica ne garantuje kvalitet. Rad napisan kratko i jasno naučnim stilom, na 30 do 50 stranica, moze biti kvalitetniji i sa vise do-prinosa od radova prenatrpanih i konfuzno napisanih na 100 ili 150 stranica. Treba imati na umu da vrednost rada nije proporcionalna njegovom obimu. U istoriji nauke poznati su radovi od nekoliko redova koji su bitno promenili covekova shvatanja i znanja o nekim bitnim pojavama u prirodi i drustvu; s druge strane, ispisano je mnogo tomova, na hiljade stranica, na zastarele teme, ponavljajuci ono sto je vec davno poznato i izuceno.
Ukoliko se radi o diplomskom radu koji sadrzi obimniji eksperime-nt, sa dosta podataka, sa opisom aparature koja se koristi, opisom metoda itd., rad se moze podeliti na dva dela; na deo koji obraduje rezultate is-trazivanja i prilog, koji sadrzi podatke na osnovu kojih se doslo do odredenih rezultata. Takva koncepcija pisanja rada zahtevace povecani obim stranica. Hi, ukoliko je rad iz oblasti drustvenih nauka, narativne prirode, broj ispisanih stranica moze biti uvecan.
Moze se reci uopsteno, da ce obim rada zavisiti od individualnih sklonosti diplomca; umerenost je vrlina koja je pozeljna i u ovom slucaju. Ne pisati "mamutske" radove, jer deluju odbojno i zastrasujuce, ne pisati previse kratke radove, jer ostavljaju utisak povrsnog i neozbiljnog pristupa temi.
Revizija teksta
Reviziju teksta treba vrsiti sa vremenske distance. Kada je prva verzija diplomskog rada napisana treba je ostaviti "da odlezi" neko weme a zatim pristupiti reviziji. Rec "revizija" je latinskog porekla (revisio - ponovno gledanje)16 i oznacava ponovni pregled teksta u cilju njegove ispravke, izmene i poboljsanja, kako u pogledu iznesenih ideja, tako i sto se tice strukture rada, stila pisanja, gramaticke i jezicke ispravnosti.
Prvu verziju diplomskog rada pregleda sam diplomac i vrsi ispravke u granicama svojih mogucnosti. Zatim je korisno da tekst pregleda, pre stampanja, jos neko lice ili vise lica (mentor, asistent, strucnjak za jezik i si.) zainteresovanih da se kvalitet rada podigne na sto visi nivo.
Kritiku svoga rada diplomac moze izvrsti koristeci spisak pitanja na koja daje odgovor citajuci svoj rad. Pitanja koja je sastavio D. Savic su slede-ca:
" - Mogu li naslov i uvod biti dopadljiviji? Da li pozivaju citaoca da nastavi sa citanjem?
- Moze li teza biti jasnija, provokativnija, ubedljivija?
- Moze li logika biti bolja, ideje razvijenije?
- Da li treba promeniti strategiju pisanja obzirom na publiku, temu i cilj dokumenta?
- Ima li jos neodgovorenih pitanja?
- Da li je potrebno jos primera, cinjenica, statistike, ilustracije?
- Mogu li uopstene konstatacije biti konkretnije?
- Ima li nepotrebnih, nevaznih delova koje treba izostaviti? Ponavlja li se stogod?
- Mogu li citaoci da shvate kako je organizovan tekst? Da li bi neki drugi raspored bio bolji?
- Da li treba premestiti neke pasuse ili ih cak i obrisati?
- Da li svaki pasus ima svoju recenicu? Da li ostatak pasusa podrzava, dokazuje ili ilustruje tu recenicu?
- Da li su svi pasusi razumne duzine (ni predugi, ni prekratki, za tu vrstu dokumenta)?
- Mogu li prelazi izmedu pasusa i u samim pasusima biti uglacaniji?
- Mogu li recenice biti efektnije ako im se promeni duzina ili struk-
tura?
- Moze li se suvisna recitost umanjiti?
- Mogu li izrazi biti precizniji, tacniji, konkretniji, prirodniji?
Pisanje teksta
- Ima li slenga, lokalnih izraza, klisea, nepotrebnog zargoan koje bi trebalo izbaciti?
- Mogu li tehnicki i nepoznati izrazi biti bolje, jasnije defmisani?
- Da li kraj dovodi do klimaksa i na citaoca ostavlja pravi utisak? Moze li biti jaci i upecatljiviji?
- Da li dokument kao celina, ispunjava cilj radi kojeg je napisan; da li zadovljava potrebe publike kojoj je namenjen?"17
Posle odgovora na postavljena pitanja diplomcu postaje jasnije sta sve treba promeniti, gde treba izvrsiti izmene i u kom obimu izvrsti promene u tekstu.
U drugoj fazi revizije rada pristupa se analizi sadrzaja, strukture, konciznosti, logike pojedinih delova. U sledecoj fazi revizije rada, paznja se poklanja suptilnijim stvarima: upotrebi reci i recenica, stilu i dr., sto rad cini uglacanim, doteranim i "pitkim" za citaoca.
Cest nedostatak prve verzije diplomskog rada je preopsirnost, ponavljanje ideja, previse nepotrebnih reci i recenica. Diplomac je duzan, pri prvoj reviziji da sve te nedostatke otkloni, da "isece" i odbaci sve sto je su-visno, bez ikakvih emocija. Jednostavno, mora se ponasati kao nezavisni i nepoznati citalac koji ne ulazi u stvaralacke probleme i muke autora dela koje ima u rukama; jedina ideja vodilja mora biti kvalitet njegovog rada i zadovo-Ijstvo zbog uspesno obavljenog zadatka.
OBLIKOVANJE DIPLOMSKOG RADA
Citati
Diplomski rad pise se na osnovu prikupljene grade koja se koristi kao podloga za nadogradnju sopstvenih ideja i resenja. Pri konkretnom oblikovanju rada koriste se citati, fusnote, literatura ...
Citati se koriste da ilustruju, ili da potkrepe misli diplomca; ili da se kritickim osvrtom na citiranu misao potvrdi i dokaze ispravnost sopstvene misli. Citatima ne treba pribegavati suvise cesto, jer je diplomski rad samostalan rad koji treba da sadrzi recenice i misli autora rada.
Citate treba navoditi iz primarnih izvora, i to iz najnovih izdanja. U slucaju da je primarni izvor nedostupan moze se preneti citat iz sekundarnog izvora, uz odgovarajucu napomenu. Citirani deo teksta pocinje i zavrsava se znacima navoda.
Citati se prenose doslovno. Ukoliko se iz nekog razloga izostavljaju neke reci, stavljaju se tri tacke u uglaste zagrade, a zatim se citat nastavlja sa svim interpunkcijskim znacima.
Ne treba posebno isticati da citati moraju biti tacni i ne previse dugi. Citirano delo mora biti pred ocima diplomca koji citirani deo doslovno prenosi sa svim interpunkcijskim znacima; time se otklanja opasnost da citat bude prenesen pogresno, bilo svesno ili nesvesno.
Citat mora zadrzati isti smisao kao u originalu; usled skraćivanja ne sme se menjati smisao citata, niti odudarati od konteksta osnovnog teksta.
Napomene (fusnote)
Podnozne napomene (fusnote) koriste se kada autor zeli da saopsti citaocu neku vaznu informaciju koja, ipak, odudara od osnovne niti teksta i cije bi citiranje narusilo osnovnu misao. Upotrebljava se kod direktnog na-vodenja iz nekog izvora u cilju dopunskog razjasnjenja i sirenja teksta. Fusnotama se garantuje verodostojnosti i istinitost navoda, tvrdnji i citata; upucuju citaoca na originalno delo, na izvor, cime se tekstu daje odgovara
juca tezina, ozbiljnost i pouzdanost. Iz fiisnota citalac se moze obavestiti o si-roj literaturi i dokumentaciji u kojoj je detaljnije objasnjen problem o kome diplomac upravo pise. Koji ce bibliografski podaci o izvoru biti navedeni, zavisi od toga da li se on citira jedanput ili vise puta i koja je vrsta izvora (knjiga, časopis, članak iz novina, materijal sa nekog naucnog skupa, neobjavljena doktorska teza i si.).
Veliki broj izvora koji se koriste pri pisanju diplomskog rada, kao i razliciti nacini pisanja i oznacavanja podnoznih napomena, zahtevaju znatno siri prostor od ovog koji nam je na raspolaganju, pa cemo dati samo uopstene preporuke:
• Podnozne napomene pisu se pri dnu stranice i oznacavaju se brojevima. Brojevi se u tekst unose na kraju citiranog dela, po-dignuti za jedan interval navise, i upucuju citaoca na fusnotu u dnu lista.
• Preporucljivo je numerisanje fiisnota za svaku stranicu posebno ili redom za ceo diplomski rad.
• Ukoliko je neki izvor vec citiran u radu, nije neophodno ponavljanje podataka pri ostalim navodima datog dela, vec se koriste kratki pozivi na delo koriscenjem latinskih reci ibid, za "isto" i op. cit. za "citirano delo", npr.:
2 ibid., s. 24
6 Stevanović, op. cit., s. 116
• Ukoliko se citat uzima iz druge ruke, iz sekundarnog izvora, to se mora naznaciti navodenjem oba izvora, na primer:
Serafimović, Milisav: Ljubav i strast.- Banja Luka: Savršenstvo, 2000, s.66,
cit. u: Milanka, Dunjić i dr.: Dostizanje savršenstva ljubavlju.- Banja Luka: Perun, 2000, s. 131.
U tekstovima novijeg datuma koriste se alternativni oblici fiisnota, npr. reference u zagradi. U tekst se, umesto rednog broja fusnote, stavlja u zagradu prezime autora i redni broj dela iz bibliografije; na kraju diplomskog rada iz bibliografije citalac moze dobiti detaljnije informacije o citiranom delu.
Na primer: (Saric, 12); iz bibliografije mogu se videti sledeci podaci:
Saric, Miloje: Opsti principi naucnog rada.- Beograd: Naucna knjiga 1985.
Reference se mogu sortirati i navesti u uglastim zagradama, sa jed-nim ill vise brojeva, prema temi na koju se odnose npr. [1-4]. U bibliografiji, prva cetiri dela odnose se na problem koji diplomac obraduje u datom po-glavlju u kome se nalazi uglasta zagrada sa brojevima.
Imajuci u vidu svu raznolikost izvora i nacina citiranja (diplomac se detaljnije moze obavestiti u strucnoj literaturi o ovoj oblasti) treba se opre-deliti za jedan nacin koji ce dosledno biti koriscen u celom diplomskom radu. U ovom radu namerno su korisceni razliciti nacini citiranja sa ciljem da se ilustruju neki od njih, tako da takav postupak na treba tumaciti kao nedosle-dnost
Konacna bibliografija
Na osnovu radne bibliografije diplomac sastavlja konacni bibliografski spisak knjiga, casopisa, clanaka i drugih radova, koje je citirao ili koristio u toku pisanja svoga rada. Na taj nacin, mentor, clanovi komisije ili bilo koji drugi citalac ima uvida u koriscenu literaturu, a sam rad dobija ozbiljniju, zanimljiviju i privlacniju formu.
Bibliografija se sastavlja prema usvojenoj metodologiji, brizljivo i tacno, cuvajuci se sledecih krajnosti:
• Da svoj rad diplomac napise na osnovu oskudne, siromasne i ogranicene literature, cime pokazuje svoje neznanje i nepoznavanje literature.
• Da u bibliografiji navede previse izvora i time pobudi sumnju da je stvarno koristio sve sto je navedeno.
Osnovno pitanje koje se postavlja kod sastavljanja bibliografije od-nosi se na selekciju izvora i mesto bibliografskog spiska. Sta sve uneti u bib-liografski spisak? Postoje tri pristupa ovom problemu.
Prema prvom, bibliografija treba da sadrzi samo one izvore koje diplomac citira, i na koje se poziva.
Drugi pristup dozvoljava navodenje sire literature koja je u posred-noj i neposrednoj vezi sa temom.
Treci pristup dozvoljava navodenje sire literature, cak i onih dela koja nisu u direktnoj vezi sa temom rada, ali koja su imala uticaj na pqjavu nekih ideja, na formiranje odredenog stava, na sirenje vidika diplomca.
Uobicajeno mesto bibliografskog spiska je na kraju rada. Autori ko-riscene literature redaju se po azbucnom redu, tako da svaki ima svoj redni broj. Ukoliko se navodi vise dela istog autora redosled tinosa je prema godini objavljivanja. Kada se u tekstu diplomac poziva na nekog autora, navodi broj dela iz bibliografije i broj stranice na kojoj je korisceni citat.
Bibliografska jedinica u bibliografskom spisku mora da sadrzi: Prezime, ime: Naslov.- Mesto izdanja: Izdavac, godina.
Na primer; Ivkovic, Branislav: Teorijska statistika.- Beograd: Naucna knjiga, 1979.
Raznovrsnost izvora i nacina pisanja bibliografije ne dozvoljavaju nam da navodimo primere za svaki konkretan slucaj, a izbor prepustamo diplomcu u skladu sa njegovim individualnim sklonostima i uopstenim sta-vovima koje smo izneli
Članak je pisan sa namerom da se studentima pomogne u orijentaciji pri traganju za odgovorima na sledeća pitanja: koju će oblast tretirati diplomski rad; da li će rad biti teorijski ili empirijski; kakvu strukturu diplomski rad valja da ima itd. Naravno ove smernnice ne treba da ometaju slobodu i originalnost autora prilikom izrade diplomskog rada.
Teorijski ili empirijski rad
Diplomski radovi teorijskog karaktera zahtevaju dokazivanje pretpostavki i zakonitosti primenom naučnih metoda. Autori poseduju izraženu radoznalost i stvaralačku apstrakciju. Diplomac treba dobro da se upozna sa oblašću koja je predmet njegovog interesovanja, da iz sebe iznedri saznajnu radoznalost i tragalačku smelost. Autor treba da suoči svoje imaginacije sa racionalnim razmišljanjima. Od diplomca se očekuje da se upozna sa domaćim i stranim doprinosima u naučnoj disciplini koja je predmet njegovog interesovanja, naravno uz neposredna usmerenja od strane svog mentora.
Diplomski radovi empirijskog karaktera od autora zahtevaju proučavanje konkretnog problema posmatranjem činjenica uz izvodenje zaključaka. Empirijski karakter diplomskog rada upućuje autora na prikupljanje i analizu podataka o nekoj stvarnoj pojavi, objektu, ekonomskom fenomenu. Započinje se izradom koncepcije diplomskog rada, a potom planira izrada. Nakon prikupljanja i statističke obrade pribavljenih podataka, dobijanja i tumačenja rezultata pristupa se tehničkoj obradi diplomskog rada.
Oblast diplomskog rada
Iz koje naučne oblasti uzeti diplomski rad, najčešće je pitanje diplomaca. Odgovor treba tražiti u talentima i sklonostima svakog pojedinca za bavljenje odredenom naučnom disciplinom.
Ono što studente može opredeliti pri izboru teme, vrlo često je mogućnost zapošljavanja u toj oblasti.
U diplomskom radu student izvodi opšte zaključake, sudove, pronalazi zakonitosti koje proističu iz sposobnosti uopštavanja.
Diplomskim radom autor iskazuje svoj smisao za sistematičnost i tačnost, razvijen kritičiki duh, samokritičnost, strast za istinom.
Prva faza diplomskog rada namenjena je upoznavanju sa prirodom predmeta izučavanja. Osvrće se na već postojeće teorije i iznosi plan obrazlaganja rada, kao i na plan eksperimenta ako je rad te prirode.
Diplomac prethodno treba da ovlada matematičko-statističkim metodama kojima će obrađivati prikupljene podatke. Tačnost podataka osnova je za dobijanje ispravnih (pouzdanih) rezultata.
PRIPREMA DIPLOMSKOG RADA
Izrada diplomskog rada može da se podeli na određeni broj logičnih faza koju treba isplanirati unapred. Diplomci precizno planiraju sadržaj i faze izrade diplomskog rada tj. određuju nazive i redosled poglavlja i njihov sadržaj.
IZBOR TEME DIPLOMSKOG RADA
Izbor teme valja da bude rezultat dogovora diplomca sa mentorom jer diplomac ne poseduje dovoljno iskustva, a mentor ume da prepozna studentove mogućnosti, afinitetite i želje. Pre odlaska na razgovor sa mentorom podrazumeva se da je diplomac upoznat sa oblašću koja je tema budućeg rada (poželjno je da pročita bazičnu literaturu koja je polazište izrade budućeg rada).
Mentor inicira izbor savremene teme, trudeći se da tema ne ide previše u širinu ali ni da tema ne ode u drugu krajnost pa da izučava vrlo uzak fenomen. U ovoj fazi najznačajniji je doprinos mentora. On pomaže u odreženju predmeta, ciljava i zadataka istraživanja u postavljanju hipoteze kao i u izboru metoda istraživanja ali i izboru instrumenata, ali i gde i koju literaturu pribaviti. Predmet istraživanja predstavlja jezgro diplomskog rada jer se njime konkretno određuje šta će se stvarno istraživati. Iz predmeta istraživanja proizilaze konkretni ciljevi, zadaci, hipoteze, metod primenjenog u istraživanju. Zadatak treba da bude jasan kao i pitanja na koje treba odgovoriti.
Definisanjem cilja treba da se omogući uspostavljanje kauzalnosti (uzročno-posledične povezanosti) između dobijenih rezultata i proučavanih uslova. U određenju cilja istraživanja obično se započinje formulacijom: Cilj diplomskog rada je da se (prouči, dokaže, utvrdi, poveća...) efikasnost...(navodi se konkretno: upravljanja, organizacije...) u konkretnim uslovima (navodi se oblik proizvodnje, institucije, preduzeća...).
Zadacima istraživanja određuje se način na koji će biti postignut postavljeni cilj.
FORMULISANJE HIPOTEZA (PRETPOSTAVKE)
Ukoliko diplomski rad proizilazi iz naučno-istraživačkog rada, autor treba da formuliše predpostavke (hipoteze) koje treba dokazati dobijenim rezultatima. Hipoteza proizilazi iz definisanog cilja i izražava očekivane rezultate. U prvom delu formulacije formulišu se bitni faktori, uslovi tj moguće varijante, drugi deo upućuje na rezultate koje treba ostvarii u toku rada.
Najčešće formulacije su: "Ako..., možemo očekivati...".
Hipotezu treba tako formulisati kako bi se omogućila njena jasna potvrda ili opovrgavanje tj. jasan odgovor "da" ili "ne" nakon izvršenog ispitivanja.
Potvrda hipoteze autoru predstavlja podsticaj da svoj rad treba da nastavi u datoj oblasti. Ako hipoteza nije potvrđena, autor može da pristupi formulaciji nove hipoteze koja će proizaći nakon konsultacije sa mentorom.
Literatura
Na izvore literature diplomca upućuje mentor. Diplomac proučavajući litera¬turu pravi zabeleške beležeći i svoje komentare. Diplomac sve vreme proverava osnovnu ideju, način njene obrade imajući u vidu aspekte njene primene u praksi. Mentori diplomce usmeravaju na primarne izvore
tj. originale kao što su naučni članci objavljeni u stručnim časopisima, doktorske teze, magistarski radovi, izveštaji eksperata i dr. I sekundarni izvori mogu biti korisni u izradi diplomskog rada (knjige, studije o predmetu, članci, udžbenici) jer su radeni korišćenjem informacija iz primarnih izvora. Monografije skraćuju put u traga¬nju za literaturom, jer sadrže bibliografiju koja daje opširne informacije o nekom problemu.
Proučavanjem literature iz oblasti koja je predmet izučavanja diplomac nailazi na mnoga pitanja koja još nisu dovoljno razjašnjena. Diplomac iščitava literaturu, susreće se sa činjenicama, argumentima i zapažanjima iz raznih izvora; iz naučnih članaka u časopisima i knjiga, iz arhiva, suočeljavajući ih sa sopstvenim razmišljanjima. Sve faze izrade prati kontinuirano korišćenje različitih izvora literature.
Mentor diplomca upućuje na biblioteke (naučne, školske, fakultetske...). Prilikom proučavnja literature neophodna određena doza kritičnosti ali i samokritičnosti tj. naučne opreznosti pri oceni iznešenih stavova. Mentor upućuje diplomca na faktor vreme jer je razvoj nauke izuzetno dinamičan. Rezultati istraživanja zastarevaju veoma brzo. Dve ili tri godine danas predstavljaju veoma dug period. Stoga treba veću pažnju posvetiti novijim radovima sa svežijim godina izdanja objavljenim u renomiranijim časopisima.
Izborom literature i autora diplomac pokazuje svoj smisao za selektivnost, ali i intelektualnu i istraživačku zrelost kao i sposobnost za istraživački rad. Tek nakon završetka pripreme - prikupljanja literature, pravljenja beleški, sprovedenog istraživanja pristupa se razradi diplomskog rada. U prvoj fazi izrade diplomskog rada vrši se izrada strukture (košuljice diplomskog rada – orijentacionog sadržaja). Nakon određenja orijentacionog sadržaja pristupa se izradi prikaza naučnih dostignuća kod drugih autora, tj. prikaz razvoja naučne misli u konkretnoj disciplini. Diplomac treba da prouči naučni opus svog mentora, upozna se sa njegovom metodologijom rada koristeći dugogodišnje iskustvo mentora u predmetnoj oblasti. Za svaki susret sa mentorom poželjno je da se diplomac dobro pripremi kada će koncizno izneti svoja pitanja, razmišljanja i dileme kako bi omogućio mentoru detaljnije upoznavanje sa diplomskim radom.
Diplomac će, imajući u vidu iskustvo mentora i njegova dostignuca u datoj oblasti, proučiti preporuke i sugestije koje se odnose na koncepciju rada, na korišćenje literature, na obradu rezultata .
Struktura diplomskog rada
Diplomski rad predstavlja zaokruzenu celinu od koje se ocekuje skladan odnos pojedinih delova medu sobom i delova prema celini, sa jasnim i logickim rasporedom. Odmah se namece pitanje: od koliko i od kojih delo¬va treba da se sastoji diplomski rad? Opstevazeci odgovor na ovo pitanje ne postoji. Medutim, analizom strukture svakog diplomskog rada uocljiva su tri dela: uvodni deo, centralni deo i zakljucni deo.
Pri ovakvoj gruboj podeli, uvodni deo sadrzi pregled stanja u litera-turi i sopstveni pristup razmatranom problemu; centralni deo odnosi se na razradu problema i postignute rezultate, dok zakljucni deo sadrzi zakljucak, i bibliografiju.
Sledece uopsteno pitanje odnosi se na obim pojedinih delova i celog diplomskog rada. Da li delovi treba da budu istog obima? Obim pojedinih delova zavisice od prirode problema i stepena njegove slozenosti. Opsirno pisanje znaci zloupotrebiTtudeg vremena; kratko pisanje moze uticati na jas-nocu i preciznost, moze izazvati nedoumicu citaoca zbog nedorecenosti i skrtosti u izrazavanju.
Utvrditi proporciju izmedu delova diplomskog rada predstavlja prilicno tezak zadatak. Cesto se desava da je uvodni deo jednak po obimu centralnom delu rada, sto je ozbiljan nedostatak. Logicno bi bilo da uvodni i zakljucni deo ne prelaze zajedno cetvrtinu ukupnog obima rada.
Dobro komponovan diplomski rad podrazumeva logican i prirodan raspored ukupne grade i grade unutar svakog dela; glave, poglavlja, pasusa i manjih celina. U okviru svake celine mora se obezbediti odgovarajuca jedin-stvenost, harmonija i homogenost.
Prema misljenju M. Samica "... prilikom organizacije i rasporeda grade treba, posebno, voditi racuna o nekim momentima, od kojih su znaca-jniji sledeci:
Slicnost. - Slicne stvari (ideje, cinjenice itd.) treba medusobno povezati, skupiti na jednom mjestu. Ako se predmet sastoji od vise pitanja ne smije se govoriti cas o jednom, cas o drugom, skacuci s jednog na drugo, nego treba o svakom od njih raspravljati po nekom utvrdenom redu. S druge strane, ne treba o nekoj stvari koja predstavlja cjelinu govoriti na vise mjesta.
Logicki slijed. - Izmedu pojednih elemenata treba stalno pronalaziti neke logicne odnose: vremenske, uzroene i posljedicne i dr.
Srazmer dijelova. - Svakom sastavnom dijelu rada (poglavlju, para-grafu, itd.) treba dati onoliko prostora koliko ga cinjenice i ideje koje on sadrzi zasluzuju po svojoj vaznosti".11
Pomenuta gruba podela diplomskog rada na uvodni, centralni i zakljucni deo, moze se, dalje, preciznije podeliti, tako da je uobicajena struktura rada sledeca: tema, sadrzaj, uvod, postavka problema, cilj, naucne hipoteze, metodika istrazivanja, rezultati (njihova analiza i interpretacija), zakljucak, literatura i prilozi.
Tema
Konacan naslov diplomskog rada tesko je definisati na pocetku izrade. Zbog toga se pribegava tzv. radnom naslovu, koji se koristi sve do kraja, cak i u nekoliko varijanti, sve dok se nakon detaljnog prucavanja literature ne utvrdi definitivan naslov.
Naslov diplomskog rada treba da bude jasan, po mogucstvu kratak, i da asocira citaoca na sustinu istrazivanog problema. Treba izbegavati razvu-cene i uopstene naslove koji mogu diplomca, a i citaoca, da navedu na stranputicu i dezorjentaciju u materiji.
Dobra formulacija teme diplomskog rada, dovoljno jasna i koncizna, bez suvisnih reci, kao sto su "ispitivanje", "proucavanje", "prilog is-trazivanju", koje se same po sebi podrazumevaju u jednom takvom radu, moze se postici koriscenjem naslova i podnaslova. Koriscenjem podnaslova, uopsteno formulisana tema se fokusira na odredeni segment istrazivanja, sto znatno olaksava izradu diplomskog rada.
Sadrzaj diplomskog rada
Sadrzaj je sastavni deo rada koji možemo staviti na početku ili na kraju rada. Sadrzaj opredeljuje čitaoca na koncepciju i strukturu rada. Iz sadržaja se mogu uočiti svi važni delovi rada po poglavljima i pitanja koja se razmatraju. Sadrzaj pruža preglednost čitaocu kako bi lakše sagledao strukturu diplomskog rada
U postupku struktuiranja rada koriste se dva pristupa: predmetno-logički i genetski.
Predmetni pristup podrazumeva da svaka glava predstavlja celinu za sebe dok genetski pristup podrazumeva povezanost glava tako što se u prethodnoj glavi vrši priprema za razumevanje gradiva u narednoj glavi.
Obeležavanje delova diplomskog rada
Najprisutniji način obeležavanja pojedinih delova rada je arapskim brojevima.
U postpuku obeležavanja sadržaja diplomskog rada mogu se koristiti i rimski brojevi, velika slova, mala slova, tačke i zagrade. Preporučuje se da numeracija, radi očuvanja preglednosti, ide najvise do četvrtog nivoa. Sadržaj čine glave (prvi nivo), unutar glave su poglavlja (drugi nivo), unutar poglavlja odseci (treći nivo), unutar odseka pododseci (četvrti nivo).
Sledi prikaz kombinovanog načina obeležavanja diplomskog rada u četiri nivoa:
I
A
1.
a)
b)
c)
2.
3.
B
II
.….
Uvod
Iako se uvod nalazi na samom početku diplomskog rada, piše se na kraju, tek kada je čitav diplomski rad uobličen. Sagledavanjem celine diplomac u kratkoj formi predstavlja i najavljuje svoj rad. Uvod najavljuje kako je definisan istraživački problem; šta se i kojim postupkom u diplomskom radu radilo i do kojih zaključka se došlo. Diplomac tako uspostavlja prvi kontakt sa čitaocima, objašnjava metodologiju, pretpostavke kosu polazište diplomskog rada. Autor se osvrće na literaturu o predmetu ističući doprinos pojedinih radova, a ponekada i na lične pobude za istraživanje izabrane teme.
Ciljevi i zadaci
Imajuci u vidu stanje istrazivanog problema i nivo dostignuca u naucnoj oblasti iz koje je tema, resene i neresene probleme, diplomac posta-vlja cilj sopstvenog istrazivanja i formulise svoje hipoteze. Postavljeni cilj mora da je jasan, realan i dostizan u okviru raspolozivog vremena, sredstava i mogucnosti. Cilj treba da je konkretan, tako da usmerava diplomca u njego-vom naporu da dode do zeljenih rezultata.
Ciljevi mogu biti nabrojani taksativno, formulisani prema prioritetu, pa cak i numerisani.
Pri formulaciji ciljeva istrazivanja koriste se kratke, koncizne i jezgrovite recenice. Ovakvo postavljanje ciljeva pogodno je za one oblasti u kojima se postavlja matematicki model, obavlja eksperiment a rezultati se daju numericki i graficki. Ovakva formulacija ciljeva pogodna je, pre svega, za matematicke, tehnicke, i uopste, prirodne nauke. Za grupu humanitarnih nauka ciljevi istrazivanja postavljaju se u obliku hipoteza. Poznato je da svako istrazivanje treba da da odgovor na odredeno pitanje. Najefikasniji nacin za formulaciju naucnih pretpostavki i pitanja je onaj koji je utemeljen na detaljnom izucavanju literature i eksperimentu. Prvobitno formulisana pi¬tanja uopstavaju se u kasnijoj fazi u jedinstvenu hipotezu, koju treba dokazati u toku istrazivanja. Hipoteza treba da je tako formulisana da se moze prove-riti i dokazati. Formulacija hipoteza je, obicno: "ako... tada je...", ili u potvrdnom obliku: "koriscenje racunaraje efikasno ako je ...".
Ciljeve i zadatke precizirace mentor i diplomac zajedno imajuci u vidu da prvi ima u ovoj fazi vecu odgovornost za izneta tvrdenja i pravilno usmeravanje istrazivanja.
Metodika istrazivanja
Izbor metodike istrazivanja zahteva odredeno znanje i iskustvo. Koju ce metodu koristiti diplomac u svom radu zavisi od prirode rada i pre-poruke mentora ili nekog iskusnijeg strucnjaka.
Pod naucnim metodom podrazumeva se nacin instrazivanja i obrade materije koji obezbeduje dobijanje korektnih rezultata koji se mogu proveriti i klasifikovati.
Zak Finci navodi "... da metod u nacnim istrazivanjima obuhvata tri osnovne komponente - pristup metodu, metodski postupak i tehniku reali-zacije.
Pristup metodu predstavlja svojevrsnu vezu izmedu teorijske osno-ve i postupaka koji su karakteristicni za odredenu oblast istrazivanja. U torn smislu, pristup omeduje sire granice teoretsklh saznanja koje su relevantne za primjenu odredenog metodskog postupka.
Metodski postupak predstavlja zaokruzenu celinu pojedinih faza is¬trazivanja koji obezbeduju objektivnost, zahtevani stepen preciznosti, sistematicnost i mogucnosti provere rezultata. Vise metodskih postupaka spojenih u koherentan sistem obicno se oznacava kao metodski instrumen-tarij.
Tehnika realizacije sastoji se od normiranih uputstava - unapred datih ili korigovanih u toku istrazivanja - koji idu od nacina prikupljanja ci-njenica, nacina njihove sistematizacije, njihovog dovodenja u uzajamnu vezu po utvrdenom metodskom postupku i nacinu provere.
Oznacene tri komponente istrazivackih metoda u nauci medusobno se sazimaju, preplicu i uticu jedna na drugu."lj
M. Saric istice da "sve metode istrazivanja mogu se grupisati u tri osnovne grupe naucno-istrazivackih metoda, karakteristicnih za razlicite grupe nauka.
Normativna metoda najcesce koristi statisticke podatke i ona treba da pronade, proveri i proceni odgovarajucu normu, prosek i standard za bilo koji fenomen u svetu i zivotu.
Eksperimentalna metoda se zasniva na eksperimentu. Primenjuje se najcesce u prirodnim naukama. Za ovu metodu je vazno da se dobiju repro-ducibilni rezultati pri ponavljanju ogleda sa istim metodoloskim postupkom i u istim uslovima izvodenja eksperimenta.
Istorijska metoda uzima u obzir osnovne cinjenice: hronologiju dogadaja kao i njihov razvoj, uzrok i posledice. Da bi se ovo utvrdilo koriste se raznovrsni spisi i dokumenta. Ova metoda se najcesce koristi u drustveno-istorijskim naukama. Katkada se ova metoda koristi i u radovima drugih nauka koje nisu primarne za njihovu primenu."14
Koriscenje standardnih metoda ne zahteva njihovo detaljno opisivanje, vec se citalac upucuje na odgovarajucu literaturu. Ukoliko diplo-mac koristi nestandardne metode, neophodan je detaljan opis, dovoljno tacan i potpun, tako da drugi istrazivac moze da koristi iste metode i da dobije iste rezultate.
Obrada podataka
Faza obrade podataka nastaje posle napornog prikupljanja podataka na terenu, izucavanja u bibliotekama i eksperimentalnog rada u laboratoriji. Svrha obrade podataka je da se oni pripreme u obliku pogodnom za dalje koriscenje, prema cilju i zadacima koji stoje pred diplomcem. Cesto se nastoji da se faza obrade podataka spoji sa fazom analize dobijenih rezultata u jednu jedinstvenu fazu. Mnogi autori misle da te dve faze treba odvojiti, jer se radi o dve, po prirodi razlicite faze. Obrada podataka je, pre svega, metodolosko-tehnickog karaktera, za razliku od metodolosko-saznajnog karaktera analize podataka.
Jos u fazi prikupljanja podataka treba obezbediti tacnost i pouzdanost dobijenih podataka. To se postize odgovarajucom kontrolom logicke i tehnicke ispravnosti. Ukoliko se greska uoci, utvrduje se njeno poreklo i uzrok, a zatim se pristupa ispravci. Greske u podacima mogu se javiti zbog neispravne opreme, ukoliko se radi o podacima iz laboratorije, zbog necitkog pisanja, omaske, pogresnog racunanja, itd.
Kontrolu podataka, svakako, treba izvrsiti detaljno, jer od njihove tacnosti zavisice izlazni rezultati istrazivanja. Zatim se pristupa njihovoj kla-sifikaciji prema prirodi i nameni.
Analiza i tumacenje rezultata
Rezultati istrazivanja mogu se predstavljati na dva razlicita nacina. Prvi nacin je da se daju samo rezultati, u obliku tabela, grafika ili statistickih velicina, a da se zatim, vrsi njihova analiza uz odgovarajusu interpretaciju.
Cesce se srece druga mogucnost, kod kqje se jednovremeno pred-stavljaju rezultati i vrsi njihova analiza i interpretacija.
Preglednost prikaza rezultata zavisi od upotrebljene metode. Tabli-cno prikazvanje se srece najcesce. Sastoji se u tome, da se dobijeni rezultati predstavljaju u tabelama, po redovima i kolonama, uredenim pregledno i prema nameni.
Graficko predstavljanje rezultata je pregledniji nacin koji od autora trazi visi nivo, a zavisno od prirode rezultata, koriste se histogrami, dijagrami i kruzni dijagrami.
Rezultati eksperimenta cesto se predstavljaju razlicitim statistickim velicinama koje su pogodne za dalju analizu. Najvaznije velicine koje se ko¬riste su: srednje velicine, (aritmeticka sredina, medijana, itd.) i velicine rasejanja (varijacija, disperzija i drugo), metode korelacione i regresione analize, i drugi pokazatelji karakteristicni za pojavu koja se interpretira i analizira.
Izracunavanje srednjih statistickih velicina je samo pripremna etapa za kvantitativnu matematicko-statisticku analizu. Sustina kvantitativne anali¬ze sastoji se u koriscenju odredenih statistickih metoda, koje su najcesce u obliku testova, za utvrdivanje karakteristika posmatrane pojave. U cilju dobi-janja verodostojnih rezultata uporeduju se, i utvrduju razlike, za najmanje dve grupe pojava. Na osnovu dva ili vise posmatranja donosi se zakljucak o uocenoj razlici i utvrduje da li je ona slucajna, sustinska, nevazna ili postoji odredena zakonistost u njenom pojavljivanju.
Primena statistickih metoda za analizu rezultata nekog eksperimenta moze se podeliti u tri faze.
U prvoj fazi vrsi se priprema eksperimentalnog materijala za statisticku obradu i analizu. Izracunavaju se potrebne statisticke velicine, pravi se pregled i raspodela informacija o grupama, o vrstama eksperimenta, u raznim varijantama.
U drugoj fazi vrsi se provera raspodele dobijenih vrednosti (normalna, binomna, Poasonova, itd.). Zavisno od tipa raspodele bira se statisticki metod za dalju obradu. Iza toga, podaci se predstavljaju graficki, u cilju uporedivanja grafikona normalne raspodele sa dobijenim grafikonom. Ukoliko dobijena kriva ima drugaciji oblik od krive normalne raspodele,
pristupa se proved (najcesce % testom) i utvrduje se da podaci dobijeni eks-perimentom stvarno imaju neku drugu raspodelu. Kod normale raspodele statistickih podataka koriste se klasicne metode statistike za njihovu obradu; u protivnom, primenjuju se takozvani neparametarski testovi.
U trecoj fazi bira se odgovarajuci statisticki metod u cilju provere postavljene hipoteze. Koji ce metod biti izabran zavisi od vrste raspodele i nacina pripreme podataka.
Cetvrta faza je primena izabrane statistice metode. Posle formuli-sanja hipoteze, utvrduje se velicina greske sa kojom se radi, proveravaju se velicine, utvrduje se kriticna oblast i izracunavaju vrednost proveravane velicine. Na osnovu dobijenih rezultata prihvata se Hi odbacuje nulta hipoteza.
Po zavrsetku kvantitativne, matematicko-statisticke analize, ciji zadatak je da se eksperimentalni podaci predstave u obliku pogodnom za dalje koriscenje, pristupa se kvalitativnoj analizi. Cilj kvalitativne analize je ocena dobijenih podataka i njihove upotrebljivosti za dokaz postavljene hipoteze ili osnovnih pretpostavki u diplomskom radu. Pri tome se polazi od postavke da postoji jedinstvo kvaliteta i kvantiteta, cijom sintezom dolazi se do kompleksne karakteristike koja sveobuhvatno opisuje odredeni proces, objekat ili pojavu.
Odredena pojava ili objekat moze se analizirati opisno, pri cemu opis ukljucuje citav niz pojedinosti koje imaju kvalitativni i kvantitativni karakter. Opis je najcesce verbalni, bez proracuna i grafickih prikaza, samo se dotice odredenog problema, bez ulazenja u sustinu. Ipak, ovakav nacin ne treba potcenjivati i potpuno odbaciti jer su, cesto, pojave koje se ispituju, toliko slozene i kompleksne, da je u prvoj fazi izucavanja neophodan opis. U zavisnosti od konkretnog slucaja opis mora da sadrzi informacije o cilju, metodu i rezultatima sprovedenog istrazivanja.
Ukoliko se u toku analize traze uzrocno-posledicne veze, trazeci odgovor na uvek prisutno pitanje "zasto?", vrsi se takozvana kauzalna analiza. Sprovodi se na osnovu opstih kriterijuma koji obuhvataju cilj eksperime-nta, sadrzaj eksperimenta, principe i pravila na osnovu kojih se sprovodi eks-periment, metode i sredstva koja se koriste, i na kraju, postavljen i postignuti cilj.
Prilikom tumacenja dobijenih rezultata treba uloziti maksimalan na-por da se u kreativno nadahnutom postupku, jasno i precizno, predstave rezultati napornog, stvaralackog rada. Treba izbegavati tumacenja onog sto je ocigledno, uocljivo, i pri preleiminarnom pregledu materijala.
Komentare grafikona i tabela svesti na najmanju, neophodnu meru, jer su sami po sebi ocigledni. Teziste baciti na unutrasnju vezu izmedu odredenih podataka i rezultata, i uocavati uzrocno-posledicne odnose.
Ukoliko je moguce, sopstvene rezultate povezati u tumacenju sa rezultatima drugih iztrazivaca i uporediti dobijene rezultate. Ukoliko postoje odredene razlike, pronaci i protumaciti razloge koji su doveli do tih razlika. Zakljucak analize i tumacenja rezultata treba da da odgovor na postavljena pitanja jos pri formulaciji teme, cime je svrha izrade diplomskog rada opravdana.
Teorijska i prakticna provera rezultata
Provera rezultata je zadnja etapa kvalitativne analize. U ovoj fazi vrsi se logicka, teorijska i prakticna provera dobijenih rezultata. Pri tome ne razmatraju se detalji, vec se prakticno vrsi "peglanje" rezultata; proucavaju se rezultati kvalitativne i kvantitativne analize u cilju provere logicke ispravno-sti. Dobijene rezultate treba proveriti u skladu sa prvobitno postavljenim te-orijskim postavkama. Neophodna je prakticna provera rezultata, kao odgo-vor na pitanje o prakticnom znacaju istrazivanja, posebno, kada se radi o ne-kom primenjenom istrazivanju. Tek u fazi provere primenjlivosti resenja, kada su prisutni opipljivi rezultati napornog rada, sa njihovom pozitivnoim verifikacijom, diplomac dobija pravu satisfakciju za ulozeni trud i pokazano znanje.
Zaključak
Diplomski rad zavrsava se zakljuckom napisanim na dve do tri stra-nice, u namen da se ukratko predstave: ciljevi i zadaci koji su bili postavljeni pred diplomcem, koriscena metodologija istrazivanja, najvazniji rezultati, pi¬tanja koja su ostala bez odgovora a bice predmet interesovanja diplomca u buducem radu.
Zakljucak se pise kratkim i jasnim recenicama sa izricitim tvrdnjama. Polazeci od postavljenog zadatka, od cilja istrazivanja, u zakljucku se sumiraju rezultati istrazivanja na kratak, pregledan i jasan nacin. Poznato je da veliki broj citalaca, najcesce, procita samo uvodni deo nekog rada i zakljucak. Zbog toga se, pri pisanju zakljucka trazi jezgrovitost u izrazavanju, sa jasnim formulacijama, u skladu sa postavljenim ciljem i hipotezama u uvodnom delu rada.
U zaključku se moze naglasiti korektnost koriscenih metoda, mogu se kratko komentarisati rezultati dobijeni u toku istrazivanja, u smislu njihove tacnosti, kao i mogucnost dobijanja slicnih rezultata u ponovljenom postupku istrazivanja. Ukoliko se radi o nekoj vrsti merenja u toku istrazivanja moze se istaci da korektnost dobijenih rezultata zavisi od broja merenja, a da ce rezultati biti objektivniji sa povecanjem broja merenja i uz primenu odgovarajuce matematicko-statisticke metodologije obrade.
U zaključku treba potencirati pouzdane rezultate koji se dobijaju u definisanim uslovima ispitivanja. Ne treba zaboraviti ni manje pouzdane rezultate, cije vrednosti variraju zbog variranja uslova ispitivanja, na koje diplomac ne moze uticati niti ih kontrolisati. Ako se u ponovljenom ispitiva-nju dobijaju drugaciji rezultati, treba dati opis izvedenih istrazivanja i rezulta¬te za konkretne uslove.
Cilj i zadaci zajedno sa zakljuckom predstavljaju celinu jednog rada. Treba ih pisati u istom obliku, istim stilom i jezikom, i omoguciti citaocu samo tih delova rada, uz punu njihovu korespodenciju, potpunu informaciju o sadrzini i rezultatima rada koji ima u rukama.
PISANJE TEKSTA
Pisanje koncepta i konacnog teksta
Posle napornog prikupljanja i proucavanja grade, razmisljanja i pisanja belezaka, pristupa se kreativnom i mukotrpnom poslu - pisanju diplomskog rada. Pisanje teksta preporucljivo je uraditi u dve faze. U prvoj fazi treba napraviti koncept rada. Koncept se pise brzo, u zaru stvaralackog nadahnuca, onako kako nadiru ideje i cinjenice, bez posebnog proveravanja, i ne vodeci mnogo racuna o jeziku, stilu, adekvatnosti upotrebljenih izraza i dr. Tek u kasnijoj fazi pristupa se "peglanju" upotrebljenih izraza i pojmova i sa filigranskom preciznoscu utvrduje se prava mera za ono sto je napisano. Koncept se pise po odredenom planu, na osnovu belezaka pripremljenih u fazi prikupljanja i proucavanja literature, ali uz punu slobodu misli i izrazavanja, demonstrirajuci pri tome sopstveni, originalni prilaz diplomca problemu o kome pise.
Samostalnost i originalnost prilazu resavanja problema rezultat je truda ulozenog u prikupljanje i proucavanje literature, dostignutog stepena znanja iz odredene oblasti i samouverenosti u pristupu problemu. Pisanju koncepta, kao izuzetno znacajnoj i kreativnoj fazi u izradi diplomskog rada treba posvetiti duznu paznju u casovima maksimalne intelektualne spsobno-sti, posle casova rekreacije i odmora, u punoj koncentraciji i na mini.
Pri pisanju koncepta treba napraviti pauzu po zavrsetku odredene celine, koja ne sme da bude previse duga, jer duge pauze uticu na ujednace-nost pisanja i kvalitet ispisanog teksta. Najbolje je, ukokiko je to moguce, koncept napraviti pisuci "u jednom dahu", dok se ideje "roje", i naviru same od sebe.
Koncept rada treba pisati na listovima, i to samo sa jedne strane, ostavljajuci pri tome, dovoljan razmak izmedu redova i margine, za razne dopune, korekcije i izmene.
Kada je koncept rada gotov preporucuje se da "odlezi" odredeno vreme, iako vecina diplomaca, a i autora drugih radova, nastoji da se sto pre rad preda i "posao zavrsi".
Vremenska distanca neophodna je svakom autoru u cilju hladne, kriticke i objektivne ocene svoga rada. Zatim se pristupa reviziji koncepta i pisanju konacnog teksta, uz maksimalnu pedantnost, obracajuci paznju na: sadrzaj, redosled izlaganja, velicinu pojedinih delova teksta (glava, poglavlja i pasusa), stil i jezik, gramaticku ispravnost, interpunkciju ltd. U ovoj fazi treba odstraniti sav visak materijala koji nije u neposrednoj vezi sa temom, ali koji se tu nasao iz straha da nece biti dovoljno grade za obradu date teme. Citanje i ispravljanje koncepta treba vrsiti nekoliko puta, pazljivo, obracajuci paznju uvek na razlicite stvarti. Pri jednom citanju moze se analizirati struktura rada, pri drugom, sadrzina rada, pri trecem, jezicka i stilska ispravnost itd.
Pazljivo procitan, detaljno isciscen i ispravljen tekst koncepta, prekucava se u konacnu verziju u skladu sa propisima za izradu odredene vrste rada.
Organizacija i razvoj teksta
Na pocetku pisanja diplomskog rada pojavljuju se pitanja koja se odnose na koncpeciju pisanja. Postoje razliciti pristupi ovom pitanju. Prema prvom, preporuka je da se pri pisanju pode od opsteg, univerzalnog i svima poznatog u nekoj oblasti istrazivanja, da bi se doslo do posebnog, konkret-nog, karakteristicnog, po resenjima i detaljima samo za odredeni problem koji resava diplomac.
Drugi pristup je obrnut, polazi se od posebnog ka opstem. Poseb-nost problema ilustruje se vecim brojem karakteristicnih primera, detalja i dokaza, da bi se na kraju, na osnovu njih izvukli opstevazeci zakljucci.
Pisanju se pristupa drzeci se kostura rada koji se pravi pregledno, daje se u sadrzaju; njegovu strukturu opisali smo u prethodnm poglavlju.
Faza defmisanja kostura rada je izuzetno znacajna i nezaobilazna, iako na prvi pogled izgleda nepotrebna; cak je mnogi smatraju limitirajucim faktorom koji ogranicava njihove kreativne sposobnosti i mogucnost da se slobodno razmahnu u pisanju. Medutim, ubrzo postaju svesni da mora posto-jati odredeni red, da se zna sta se iza cega nalazi, sta iz cega proistice, sta je prvo, sta je drugo, sta je trece; sa cime se pocinje tekst, a sa cime se zavrsava.
Ukoliko se ne napravi makar i grubi kostur rada, moze se desiti da se previse prostora posveti nevaznim i perifernim idejama, da se zanemari glavna ideja, ili da se "odluta" od glavne teme. Sem toga, desice se da su izostavljeni neki veoma bitni delovi za temu, da se neki delovi nepotrebno ponavljaju, da im se posvecuje previse prostora; dok se drugima ne poklanja ni neophodna paznja.
Kada je rad sa losom organizacijom i razvoj em teksta gotov, kada dode u ruke citaoca, pojavljuju se teskoce u pracenju izlaganja autora, citalac nezna sta sledi, tesko prati osnovnu nit rada i primoran je da odustane od ci-tanja.
Prva verzija rada
Pisanje duzih radova je naporan i kreativan posao koji moze da po-traje, sto zahteva odredene uslove za rad. Pre svega, pisanje treba uskladiti sa navikama i bioritmom. Dok vecina pise danju, postoje i oni kojima je pogo-dniji nocni rad. Nekome odgovara apsolutni mir za puhu koncentraciju pri pisanju, drugima je tiha muzika (pogotovu klasicna) pravi ambijent za stvaralacki rad.
Svakako, pre pocetka pisanja teba obezbediti bar minimum uslova za ispoljavanje svoje kreativnosti, i u torn smislu treba se odreci svih tekovina savremene civilizacije koje se pojavljuju u obliku telefona, televizije, radia itd., jer sva ta cuda moderne tehnike mogu negativno uticati na koncentraciju koja je neophodna pri pisanju.
Pisanje je tegoban i mukotrpan posao, trazi mnogo energije i odri-canja, i kada otpocne, ne treba ga prekidati. Proveru cinjenica i razna doterivanja treba ostaviti za kasnije. Ne treba se plasiti da ce biti napisano nesto sto se mora, kasnije, menjati. Neki delovi teksta, pri reviziji prve verzije, bice odbaceni kao suvisni, ali njihovo pisanje je imalo svoju svrhu, jer je posluzilo kao uvod u "pravo pisanje".
Postavlja se pitanje: kako pisati? Da li se strogo pridrzavati vec napravljenog kostura rada, poceti od uvoda, i korak po korak, pisuci rec po rec, recenicu po recenicu, pasus po pasus, doci do kraja, do zakljucka kao krune spisateljskog rada. Hi se prepustiti trenutnom raspolozenju pa poceti od dela rada koji u torn trenutku deluje inspirativno iako se nalazi na sredini ili na samom kraju. Oba pristupa imaju svoje dobre i lose strane, te izbor treba izvrsiti prema individualnim sklonostima. Treba naglastiti da je prvi nacin te-gobniji, mucniji, jer se autor nad svakom recenicom znoji, nastojeci da postigne savrsenstvo u spojii-reči i ideje, u lepoti izraza i jasnoci misli. Takvo pisanje tece sporo, skorb da je nepotrebna revizija i dodatno ispravljanje, a rad je vec u prvoj verziji dobio konacnu formu.
Polazeci od cinjenice da pisanje diplomskog rada predstavlja prvo "ozbiljno" pisanje, koje treba uklopiti u odredenu formu, sa odredenom strukturom, ne treba se kruto pridrzavati navedenih nacina pisanja. Treba ih kombinovati, pronaci nacin koji najvise odgovara prirodi materije i sklonostima diplomca. Moze se poceti sa nesputanim pisanjem u trenutku raspolozenja, a zatim dopunjavati napisano, tako da se dobije kostur rada. Koji god metod pisanja da je usvojen treba se pomiriti sa cinjenicom da je to ipak, samo prva verzija teksta koja ce pretrpeti odredene izmene, bilo zbog sazrevanja ideja samog diplomca, kada rad "odlezi", ili, na sugestiju mentora, posle prve konsultacije.
Pisanje prve verzije rada ubrzo u prvi plan izbacuje sledeci problem: kako formulisati hipotezu i gde joj odrediti mesto? Sama formulacija glavne hipoteze u radii, najcesce je rezultat zajednickog napora mentora i diplomca. Gde je njeno mesto u diplomskom radu? Na pocetku, u sredini, ili na kraju? Jednoznacnog cdgovora nema. Ukoliko je hipoteza na pocetku rada, citaocu je odmah jasno sta se dokazuje, sta se zeli postici radom koji ima u rukama; u dokazivanju polazice se od opstih postavki hipoteze ka posebnim detaljima. Hipoteza na kraju rada ima prednost u odnosu na njeno mesto na pocetku, jer ostaje u citaocevom pamcenju trajno memorisana; u dokazivanju polazi se od cinjenica a zavrsava se opstim zakljuckom. Najnepovoljnije mesto za hipotezu je sredina teksta, jer je najveca verovatnoca da ce proci nezapazeno. Imajuci u vidu da je hipoteza i glavni razlog za pisanje celog teksta nije svejedno gde ce biti njeno mesto, da li ce biti zapazena, i da li ce citaocu biti dovoljno jasna.
Jezicko i stilsko oblikovanje
Pri pisanju diplomskog rada treba imati stalno u vidu cinjenicu da nejasno i netacno izrazena misao gubi, u znatnoj meri, od svoje naucne vred-nosti. Najbolje resenje, sa neoborivim dokazima, delovace nejasno, nepreci-zno i "smuseno" ukoliko je opisano jezicki neprecizno i stilski rogobatno. Mnogo reci, cesta ponavljanja, recenice na pola strane dokaz su nedovoljne izgradenosti jezika i stila autora. Da bi izbegli zamku loseg pisanja diplom-cima se preporucuje:
• Pisati kratko, jasno, tacno i naucnim stilom.
• Ne ici u drugu krajnjost, tako da zbog kratkoce izrazavanja rad lici na skup telegrama.
• Ne koristiti stranu terminologiju ukoliko postoji odgovarajuca rec u srpskom jeziku. Voditi racuna koja ce rec biti upotrebljena za opis neke pojave ili pojma, jer nedovoljna preciznost u izboru dovo'di citaoca u nedoumicu.
• Pisanje strucnih radova ne dozvoljava previse slikovitosti, metafora, originalnosti. Zahteva, pre svega, jasnocu i preciznost koja citaoca stalno drzi u zizi naucnog problema; ne dozvaljava da citaoc "odluta" od problema, zaveden slikovitim opisom peri-fernih stvari.
• Osnovnu misao izneti u glavnoj recenici formulisuci hipoteze i zakljucke jasno, bez kitnjastih reci, naucnim stilom.
Vestina dobrog pisanja stice se upornim vezbanjem; citanjem dela poznatih stilista, domacih i stranih; prevodenjem dela stranih pisaca; i pisa-njem, neprekidnim pisanjem razlicitih napisa i sastava.
Cesto se u svakodnevnoj praksi mesaju termini jezik i stil; smatra se da su to sinonimi. Za nauku su to dva pojma. Jezik oznacava fond reci koji se svakodnevno upotrebljava kao sredstvo za komunikaciju. Pitanje stila je slozenije, jer se odnosi na nacin upotrebe raspolozivog fonda reci u nekom jeziku, na jasnocu izrazavanja i peciznost. Zavisi, ponajvise, od talenta onoga ko pise, njegovog obrazovanja, licnih sklonosti, ali i od publike za koju pise.
Isti autor pisace na jedan nacin za decu, na drugi nacin za odrasle. Rad namenjen siroj citalackoj publici pisace se jednim stilom, drugacijim sti¬lom pise se rad namenjen nekom naucnom skupu kome prisustvuju specijali-ste za datu oblast.
Obim pisanog teksta
Još na samom pocetku pisanja diplomac nastoji da predvidi obim njegovog rada. Ne postqji striktna preporuka kojom se definise to pitanje. Obim rada zavisice od naucne discipline, oblasti, teme, strukture rada, nacina pisanja itd.
Broj ispisanih stranica ne garantuje kvalitet. Rad napisan kratko i jasno naučnim stilom, na 30 do 50 stranica, moze biti kvalitetniji i sa vise do-prinosa od radova prenatrpanih i konfuzno napisanih na 100 ili 150 stranica. Treba imati na umu da vrednost rada nije proporcionalna njegovom obimu. U istoriji nauke poznati su radovi od nekoliko redova koji su bitno promenili covekova shvatanja i znanja o nekim bitnim pojavama u prirodi i drustvu; s druge strane, ispisano je mnogo tomova, na hiljade stranica, na zastarele teme, ponavljajuci ono sto je vec davno poznato i izuceno.
Ukoliko se radi o diplomskom radu koji sadrzi obimniji eksperime-nt, sa dosta podataka, sa opisom aparature koja se koristi, opisom metoda itd., rad se moze podeliti na dva dela; na deo koji obraduje rezultate is-trazivanja i prilog, koji sadrzi podatke na osnovu kojih se doslo do odredenih rezultata. Takva koncepcija pisanja rada zahtevace povecani obim stranica. Hi, ukoliko je rad iz oblasti drustvenih nauka, narativne prirode, broj ispisanih stranica moze biti uvecan.
Moze se reci uopsteno, da ce obim rada zavisiti od individualnih sklonosti diplomca; umerenost je vrlina koja je pozeljna i u ovom slucaju. Ne pisati "mamutske" radove, jer deluju odbojno i zastrasujuce, ne pisati previse kratke radove, jer ostavljaju utisak povrsnog i neozbiljnog pristupa temi.
Revizija teksta
Reviziju teksta treba vrsiti sa vremenske distance. Kada je prva verzija diplomskog rada napisana treba je ostaviti "da odlezi" neko weme a zatim pristupiti reviziji. Rec "revizija" je latinskog porekla (revisio - ponovno gledanje)16 i oznacava ponovni pregled teksta u cilju njegove ispravke, izmene i poboljsanja, kako u pogledu iznesenih ideja, tako i sto se tice strukture rada, stila pisanja, gramaticke i jezicke ispravnosti.
Prvu verziju diplomskog rada pregleda sam diplomac i vrsi ispravke u granicama svojih mogucnosti. Zatim je korisno da tekst pregleda, pre stampanja, jos neko lice ili vise lica (mentor, asistent, strucnjak za jezik i si.) zainteresovanih da se kvalitet rada podigne na sto visi nivo.
Kritiku svoga rada diplomac moze izvrsti koristeci spisak pitanja na koja daje odgovor citajuci svoj rad. Pitanja koja je sastavio D. Savic su slede-ca:
" - Mogu li naslov i uvod biti dopadljiviji? Da li pozivaju citaoca da nastavi sa citanjem?
- Moze li teza biti jasnija, provokativnija, ubedljivija?
- Moze li logika biti bolja, ideje razvijenije?
- Da li treba promeniti strategiju pisanja obzirom na publiku, temu i cilj dokumenta?
- Ima li jos neodgovorenih pitanja?
- Da li je potrebno jos primera, cinjenica, statistike, ilustracije?
- Mogu li uopstene konstatacije biti konkretnije?
- Ima li nepotrebnih, nevaznih delova koje treba izostaviti? Ponavlja li se stogod?
- Mogu li citaoci da shvate kako je organizovan tekst? Da li bi neki drugi raspored bio bolji?
- Da li treba premestiti neke pasuse ili ih cak i obrisati?
- Da li svaki pasus ima svoju recenicu? Da li ostatak pasusa podrzava, dokazuje ili ilustruje tu recenicu?
- Da li su svi pasusi razumne duzine (ni predugi, ni prekratki, za tu vrstu dokumenta)?
- Mogu li prelazi izmedu pasusa i u samim pasusima biti uglacaniji?
- Mogu li recenice biti efektnije ako im se promeni duzina ili struk-
tura?
- Moze li se suvisna recitost umanjiti?
- Mogu li izrazi biti precizniji, tacniji, konkretniji, prirodniji?
Pisanje teksta
- Ima li slenga, lokalnih izraza, klisea, nepotrebnog zargoan koje bi trebalo izbaciti?
- Mogu li tehnicki i nepoznati izrazi biti bolje, jasnije defmisani?
- Da li kraj dovodi do klimaksa i na citaoca ostavlja pravi utisak? Moze li biti jaci i upecatljiviji?
- Da li dokument kao celina, ispunjava cilj radi kojeg je napisan; da li zadovljava potrebe publike kojoj je namenjen?"17
Posle odgovora na postavljena pitanja diplomcu postaje jasnije sta sve treba promeniti, gde treba izvrsiti izmene i u kom obimu izvrsti promene u tekstu.
U drugoj fazi revizije rada pristupa se analizi sadrzaja, strukture, konciznosti, logike pojedinih delova. U sledecoj fazi revizije rada, paznja se poklanja suptilnijim stvarima: upotrebi reci i recenica, stilu i dr., sto rad cini uglacanim, doteranim i "pitkim" za citaoca.
Cest nedostatak prve verzije diplomskog rada je preopsirnost, ponavljanje ideja, previse nepotrebnih reci i recenica. Diplomac je duzan, pri prvoj reviziji da sve te nedostatke otkloni, da "isece" i odbaci sve sto je su-visno, bez ikakvih emocija. Jednostavno, mora se ponasati kao nezavisni i nepoznati citalac koji ne ulazi u stvaralacke probleme i muke autora dela koje ima u rukama; jedina ideja vodilja mora biti kvalitet njegovog rada i zadovo-Ijstvo zbog uspesno obavljenog zadatka.
OBLIKOVANJE DIPLOMSKOG RADA
Citati
Diplomski rad pise se na osnovu prikupljene grade koja se koristi kao podloga za nadogradnju sopstvenih ideja i resenja. Pri konkretnom oblikovanju rada koriste se citati, fusnote, literatura ...
Citati se koriste da ilustruju, ili da potkrepe misli diplomca; ili da se kritickim osvrtom na citiranu misao potvrdi i dokaze ispravnost sopstvene misli. Citatima ne treba pribegavati suvise cesto, jer je diplomski rad samostalan rad koji treba da sadrzi recenice i misli autora rada.
Citate treba navoditi iz primarnih izvora, i to iz najnovih izdanja. U slucaju da je primarni izvor nedostupan moze se preneti citat iz sekundarnog izvora, uz odgovarajucu napomenu. Citirani deo teksta pocinje i zavrsava se znacima navoda.
Citati se prenose doslovno. Ukoliko se iz nekog razloga izostavljaju neke reci, stavljaju se tri tacke u uglaste zagrade, a zatim se citat nastavlja sa svim interpunkcijskim znacima.
Ne treba posebno isticati da citati moraju biti tacni i ne previse dugi. Citirano delo mora biti pred ocima diplomca koji citirani deo doslovno prenosi sa svim interpunkcijskim znacima; time se otklanja opasnost da citat bude prenesen pogresno, bilo svesno ili nesvesno.
Citat mora zadrzati isti smisao kao u originalu; usled skraćivanja ne sme se menjati smisao citata, niti odudarati od konteksta osnovnog teksta.
Napomene (fusnote)
Podnozne napomene (fusnote) koriste se kada autor zeli da saopsti citaocu neku vaznu informaciju koja, ipak, odudara od osnovne niti teksta i cije bi citiranje narusilo osnovnu misao. Upotrebljava se kod direktnog na-vodenja iz nekog izvora u cilju dopunskog razjasnjenja i sirenja teksta. Fusnotama se garantuje verodostojnosti i istinitost navoda, tvrdnji i citata; upucuju citaoca na originalno delo, na izvor, cime se tekstu daje odgovara
juca tezina, ozbiljnost i pouzdanost. Iz fiisnota citalac se moze obavestiti o si-roj literaturi i dokumentaciji u kojoj je detaljnije objasnjen problem o kome diplomac upravo pise. Koji ce bibliografski podaci o izvoru biti navedeni, zavisi od toga da li se on citira jedanput ili vise puta i koja je vrsta izvora (knjiga, časopis, članak iz novina, materijal sa nekog naucnog skupa, neobjavljena doktorska teza i si.).
Veliki broj izvora koji se koriste pri pisanju diplomskog rada, kao i razliciti nacini pisanja i oznacavanja podnoznih napomena, zahtevaju znatno siri prostor od ovog koji nam je na raspolaganju, pa cemo dati samo uopstene preporuke:
• Podnozne napomene pisu se pri dnu stranice i oznacavaju se brojevima. Brojevi se u tekst unose na kraju citiranog dela, po-dignuti za jedan interval navise, i upucuju citaoca na fusnotu u dnu lista.
• Preporucljivo je numerisanje fiisnota za svaku stranicu posebno ili redom za ceo diplomski rad.
• Ukoliko je neki izvor vec citiran u radu, nije neophodno ponavljanje podataka pri ostalim navodima datog dela, vec se koriste kratki pozivi na delo koriscenjem latinskih reci ibid, za "isto" i op. cit. za "citirano delo", npr.:
2 ibid., s. 24
6 Stevanović, op. cit., s. 116
• Ukoliko se citat uzima iz druge ruke, iz sekundarnog izvora, to se mora naznaciti navodenjem oba izvora, na primer:
Serafimović, Milisav: Ljubav i strast.- Banja Luka: Savršenstvo, 2000, s.66,
cit. u: Milanka, Dunjić i dr.: Dostizanje savršenstva ljubavlju.- Banja Luka: Perun, 2000, s. 131.
U tekstovima novijeg datuma koriste se alternativni oblici fiisnota, npr. reference u zagradi. U tekst se, umesto rednog broja fusnote, stavlja u zagradu prezime autora i redni broj dela iz bibliografije; na kraju diplomskog rada iz bibliografije citalac moze dobiti detaljnije informacije o citiranom delu.
Na primer: (Saric, 12); iz bibliografije mogu se videti sledeci podaci:
Saric, Miloje: Opsti principi naucnog rada.- Beograd: Naucna knjiga 1985.
Reference se mogu sortirati i navesti u uglastim zagradama, sa jed-nim ill vise brojeva, prema temi na koju se odnose npr. [1-4]. U bibliografiji, prva cetiri dela odnose se na problem koji diplomac obraduje u datom po-glavlju u kome se nalazi uglasta zagrada sa brojevima.
Imajuci u vidu svu raznolikost izvora i nacina citiranja (diplomac se detaljnije moze obavestiti u strucnoj literaturi o ovoj oblasti) treba se opre-deliti za jedan nacin koji ce dosledno biti koriscen u celom diplomskom radu. U ovom radu namerno su korisceni razliciti nacini citiranja sa ciljem da se ilustruju neki od njih, tako da takav postupak na treba tumaciti kao nedosle-dnost
Konacna bibliografija
Na osnovu radne bibliografije diplomac sastavlja konacni bibliografski spisak knjiga, casopisa, clanaka i drugih radova, koje je citirao ili koristio u toku pisanja svoga rada. Na taj nacin, mentor, clanovi komisije ili bilo koji drugi citalac ima uvida u koriscenu literaturu, a sam rad dobija ozbiljniju, zanimljiviju i privlacniju formu.
Bibliografija se sastavlja prema usvojenoj metodologiji, brizljivo i tacno, cuvajuci se sledecih krajnosti:
• Da svoj rad diplomac napise na osnovu oskudne, siromasne i ogranicene literature, cime pokazuje svoje neznanje i nepoznavanje literature.
• Da u bibliografiji navede previse izvora i time pobudi sumnju da je stvarno koristio sve sto je navedeno.
Osnovno pitanje koje se postavlja kod sastavljanja bibliografije od-nosi se na selekciju izvora i mesto bibliografskog spiska. Sta sve uneti u bib-liografski spisak? Postoje tri pristupa ovom problemu.
Prema prvom, bibliografija treba da sadrzi samo one izvore koje diplomac citira, i na koje se poziva.
Drugi pristup dozvoljava navodenje sire literature koja je u posred-noj i neposrednoj vezi sa temom.
Treci pristup dozvoljava navodenje sire literature, cak i onih dela koja nisu u direktnoj vezi sa temom rada, ali koja su imala uticaj na pqjavu nekih ideja, na formiranje odredenog stava, na sirenje vidika diplomca.
Uobicajeno mesto bibliografskog spiska je na kraju rada. Autori ko-riscene literature redaju se po azbucnom redu, tako da svaki ima svoj redni broj. Ukoliko se navodi vise dela istog autora redosled tinosa je prema godini objavljivanja. Kada se u tekstu diplomac poziva na nekog autora, navodi broj dela iz bibliografije i broj stranice na kojoj je korisceni citat.
Bibliografska jedinica u bibliografskom spisku mora da sadrzi: Prezime, ime: Naslov.- Mesto izdanja: Izdavac, godina.
Na primer; Ivkovic, Branislav: Teorijska statistika.- Beograd: Naucna knjiga, 1979.
Raznovrsnost izvora i nacina pisanja bibliografije ne dozvoljavaju nam da navodimo primere za svaki konkretan slucaj, a izbor prepustamo diplomcu u skladu sa njegovim individualnim sklonostima i uopstenim sta-vovima koje smo izneli