03-06-2010, 07:18 PM
Матурски, семинарски, дипломски и мастер радови из sociologije.
Историјско раздобље од Фридриха Великог (1740) до Наполеоновог пада (1815) је врло значајно у погледу развоја ратне вештине и војне технике. Преломни догађај, са којим започиње нова епоха у историји човечанства, јесте победа француске буржоаске револуције. Када су француски револуционарни крајем ЏВИИИ века насилним путем збацили монархију, сурово се обрачунавајући са дојучерашњим господарима, убијајући племиће, палећи феудалне поседе и пљачкајући црквена имања; страх осталих земаља Европе од ширења револуционарне заразе био је велик и оправдан. Зато су феудалне државе Пруска, Аустрија и Русија и буржоаска Енглеска, свака из својих разлога, хтеле да мачем и огњем угуше француску револуцију и у корену затру опасне превратничке идеје народних маса. Монархистичка Европа, удружена у коалицију против револуције; објавила је рат Француској, и зато су многе године револуције пратили крвави ратови, за које се касније уврежио јединствен назив- Наполеонови ратови. "Велика Француска револуција... покренула је епоху ратова, која су готово четврт века потресали и рушили европске- и не само европске- државе у њиховим темељима." Главна опасност за Француску републику је долазила од бројчане надмоћи здружене европске монархијске коалиције уз истовремене ројалистичке буне у самој земљи. Република суочена са смртном опасношћу голог опстанка морала је све расположиве снаге друштва ставити у службу одбране. Комитет јавног спаса (Цомите де Салут публиц) ослобођен "... Старих народних права, месних и класних привилегија, унутрашњих преграда и искључивих монопола... је диктаторским методама остварио ратну штедњу, подстакао народну свест и завео принцип опште војне обавезе (левее ен массе)..." Крвави сукоби на граници, рална опасност од враћања монархије, комадања земље и гушења Револуције имали су за последицу на унутрашњем плану увођење злогласног Робеспјеровог јакобинског, црвеног терора. Страшни суд државног насиља је размахао своја крила, а гиљотина је почела без престанка да коси противнике револуције као и непокорне, сумњиве и колебљивце. Када је убијен француски краљ Луј ЏВИ терор се посебно обрушио на ројалисте. Свирепи призори егзекуција, које су грађани јавно гледали на трговима, често нису изазвали ни самилост публике, напротив, она је ћутке или јавно одобравала злочине. Терор се није обазирао на године, јер су убијани и старци али и деца, један дечак је узалуд преклињао: "Господине џелате, ништа вам нисам учинио, немојте ме убити".
Француска револуција је донела бројне и далекосежне историјске, политичке, социјалне и економске промене које су се, наравно, одразиле и на пољу ратне вештине: професионалне војске феудалног доба замењене су бројнијим грађанским војскама; стару стратегију опсаде градова заменила је стратегија брзих покрета и одлучних судара; ограничени рат старог режима замењен је неограниченим ратом новог времена. "Из нове организације војске произилазила је са истом неизбежном логиком стратегија уништавања, као што је из најамничке војске произилазила стратегија изнуравања." Француска револуција је изнедрила нову врсту рата, не више рат владара за своје династичке интересе и са војницима од заната, него народни рат са учествовањем целог способног становништа. Управо ће Наполеонов начин ратовања афирмисати схватање да је стратегија: "наука или вештина употребе свих националних ресурса или ресурса коалиције ради остваривања циљева рата." Револуција је рат схватила као покрет масе. Наполеонови ратови су унели једну радикалну новост у ратоводство, јер су вођени снагом грађанске војске, која је створена захваљујући увођењу опште војне обавезе. Конвент је од 23. августа 1793 године донео указ о општој војној обавези: "Члан И. Од овог тренутка па до момента када ће наши непријатељи опет бити протерани са територије Републике, сви Французи су стално узети за службу у војсци. Млади људи ће ићи у бој, ожењени људи коваће оружје и транспортна средства, жене ће шити шаторе и одећу и служиће у болницама, деца ће правити шарпију* од старог платна, а стари људи довешће се на јавне тргове да подижу храброст војницима, проповедајући јединство Републике и мржњу према краљевима." Година увођења војне обавезе је била преломна за буржаску Француску, тада је изгледало да ће земља бити смрвљена од удружених непријатељских хорди. Власти Републике су дању купиле добровољце, наоружавале их и одмах бацале у ватру борби, револуционарна војска је ницала као из земље. Непрегледне јединице народне војске је требало одевати, наоружати и хранити и зато је масовно регрутовање неминовно повлачио са собом и систем безобзирне реквизиције. Успех је био убрзо видљив, већ следеће године Французи су предузели војну офанзиву.
Као што је у самој земљи француски народ први пут у револуцији показао столећима невиђену и потиснуту снагу и бујицу стваралачке енергије, тако је и у револуционарном рату крајем ЏВИИИ века исказао гигантско прегалаштво, изградивши нов систем стратегије, притом нарушавајући старе законе и обичаје рата. Маса народа може бити одушевљена за рат само кроз наступ луде храбрости коју производи патриотски занос и револуционарно усхићење , зато су у годинама револуционарних ратова звуци "Марсељезе" у целој земљи величали "свету љубав отаџбине." Француска револуција се бранила смелошћу и храброшћу њених војника. Чувене су речи Дантона изговорене 1792 године:"Звоно које одјекује не даје знак узбуне, већ је позив у борбу против непријатеља отаџбине. Да би се они уништили, потребна је смелост, опет смелост и још једанпут смелост, и Француска ће бити спашена". Заиста, тако је и било. Буржоаска република, са јединством које јој је наметнула јакобинска влада терора и страховитом људском снагом показала се достојном новим ратним и историјским изазовима.
Појава масовних војски у дугој историји ратовања је најзначајније наслеђе које произашло из бурних револуционарних година, као и да је то ратно време изнедрило једног Наполеона за кога Ерл каже да је реч о: "без сумње највећем војсковођи новог доба и једном од најистакнутијих стратега свих времена." Ханс Делбрик о стратегији револуционарне војске истиче следеће: "Велики број трупа је омогућио Наполеону да увек искористи своју победу до крајњих граница и да поседне целе државе... Наполеонова армија била је бројно толико јака да је могла да... окупира толики део непријатељске територије, да је непријатељ био приморан, на крају крајева, да му пожури у сусрет, како не би изгубио све." Дакле, Наполеон је увек могао да натера непријатеља да прими битку и да га гони до потпуног уништења, чиме је постао неограничени господар ситуације. Наполеонови ратови су изгледали савременицима несхватљиви, без икаквог система, а битке које овај војни геније водио сувише бруталне. У револуционарним ратовима Француске променио се сам карактер рата. Наполеон је искористио идеје револуције, полет и жар народних маса, свуда тамо где је уздигао своје победничке орлове, била је то магична снага које је водила француске заставе од једне победе до друге. Пруски рефорамтор Гнајзенау писао је после битке код Јене (1806) и пропасти пруске државе:"Француску је подигао до врхунца величине пре свега један узрок: револуција је пробудила све њене снаге и дала сваком појединцу подесно поље за његову делатност. Какве бескрајне склоности дремају неразвијене у недрима једног народа!" Наполеон је уводио буржоаске реформе и "...као ослободилац, ишао је у земље мањих слобода где је био носилац великих принципа Револуције"
Драгоцена сазнања о Наполеоновим ратовима и то пре свега из угла војне професије можемо да захвалимо двојици значајних војних писаца и генерала: Французу из Швајцарске Жоминију (Антоине Хенри Јомини 1779-1869) и Немцу Клаузевицу који су били непосредни учесници Наполеонових ратова, додуше на супротним странама, и обојица једно време у служби руског цара Александра. Благодарећи њиховом труду, знању и врлинама, јер је Наполеон, као што је познато, исписивао историју мачем а не пером, остало је у наслеђе потомцима и генерацијама после њих, многа сазнања о Наполеоновом начину ратовању, његовој стратегији уништавања, историји ондашње Европе и многим историјским личностима. Клаузевиц је свој не претерано дуг живот провео, посредно или непосредно, у знаку француске револуције и поготово, Наполеонових ратова који су му били плодна инспирација да научно и реалистично напише теорију о великом рату. Он је први од војних писаца који је јасно и потпуно упознао "утицај француске револуције и Наполеонових ратова на ратну вештину." Уосталом, позната је изрека да је Клазуцевиц озаконио Наполеонов начин ратовања, као и да је он понекад ишао тако далеко да је говорио о Наполеону као о "Богу рата".
Карл фон Клаузевиц (Царл вон Цлаусењитз 1780-1831) је потпуно припадао генерацији пруских официра из доба пре Јене. Напунивши само дванаест година ступио је као јункер у пешадијски пук, а годину касније (1793) кренуо је у рат против револуционарне Француске. Дете у рату. Ово нас згодно подсећа на препоруке Платона из његова дела "Држава" да се војници од ране младости спремају за свој животни позив, обуком и вежбањима, која ће им "оштрити ум и калити карактер." Клаузевиц је примљен у Берлинску академију за младе официре (1801), где је привукао посебну пажњу Шарнхорста који је требало да постане реорганизатор пруске војске. У току ових година Клаузевиц се "упознао са Кантовом филозофијом и у њој, бесумње, нашао јак подстрек." Видећемо касније да има и других мишљења. 1803. године Клаузевиц је постао ађутант пруског принца Августа нећака Фридрика Великог са којим ће заједно учествовати и бити заробљен 1806. године у бици код Јене. Клаузевиц ће касније описујући своје учешће у тој бици рећи да су му тренуци опасности "неисказиво скупи" и да "нема тренутка у животу, који би јаче потресао душу и свима осећањима дао такву јачину, такав полет." Граничне линије живота, када се човеково ломно биће, попут сенке клати на танкој жици између живота и смрти, узвишености светла и провалије таме су неизрециви тренуци појединачног људског трајања; неисказиви свима онима који немају искуство тих величанствених, пресудних и драгоцених часова живљења, чије су истине дубоке, а дарови немерљиво скупи. После пораза Немаца код Јене закључен је Тилзитски мир (1807) између Наполеона и руског цара Александара по коме је Пруска изгубила половину своје територије. Наполеон је применио насиље према Прусима, принудио побеђене да му дају војску за вођење нових ратова, увео обавезу плаћања ратне оштете и издржавања окупаторске војске. Био је то тежак и понижавајући мир. Ипак, немачки народ није потклекнуо, знао је да сабере снаге и избори себи право на слободу. "Епоха ратова учи нас да је мир често у историји играо улогу предаха и прикупљања снага за нове битке."
Клаузевиц је после враћања из заробљеништва узео учешће у реформи и моралном препороду пруске, да би ускоро (1810) постао наставник на Општој
Историјско раздобље од Фридриха Великог (1740) до Наполеоновог пада (1815) је врло значајно у погледу развоја ратне вештине и војне технике. Преломни догађај, са којим започиње нова епоха у историји човечанства, јесте победа француске буржоаске револуције. Када су француски револуционарни крајем ЏВИИИ века насилним путем збацили монархију, сурово се обрачунавајући са дојучерашњим господарима, убијајући племиће, палећи феудалне поседе и пљачкајући црквена имања; страх осталих земаља Европе од ширења револуционарне заразе био је велик и оправдан. Зато су феудалне државе Пруска, Аустрија и Русија и буржоаска Енглеска, свака из својих разлога, хтеле да мачем и огњем угуше француску револуцију и у корену затру опасне превратничке идеје народних маса. Монархистичка Европа, удружена у коалицију против револуције; објавила је рат Француској, и зато су многе године револуције пратили крвави ратови, за које се касније уврежио јединствен назив- Наполеонови ратови. "Велика Француска револуција... покренула је епоху ратова, која су готово четврт века потресали и рушили европске- и не само европске- државе у њиховим темељима." Главна опасност за Француску републику је долазила од бројчане надмоћи здружене европске монархијске коалиције уз истовремене ројалистичке буне у самој земљи. Република суочена са смртном опасношћу голог опстанка морала је све расположиве снаге друштва ставити у службу одбране. Комитет јавног спаса (Цомите де Салут публиц) ослобођен "... Старих народних права, месних и класних привилегија, унутрашњих преграда и искључивих монопола... је диктаторским методама остварио ратну штедњу, подстакао народну свест и завео принцип опште војне обавезе (левее ен массе)..." Крвави сукоби на граници, рална опасност од враћања монархије, комадања земље и гушења Револуције имали су за последицу на унутрашњем плану увођење злогласног Робеспјеровог јакобинског, црвеног терора. Страшни суд државног насиља је размахао своја крила, а гиљотина је почела без престанка да коси противнике револуције као и непокорне, сумњиве и колебљивце. Када је убијен француски краљ Луј ЏВИ терор се посебно обрушио на ројалисте. Свирепи призори егзекуција, које су грађани јавно гледали на трговима, често нису изазвали ни самилост публике, напротив, она је ћутке или јавно одобравала злочине. Терор се није обазирао на године, јер су убијани и старци али и деца, један дечак је узалуд преклињао: "Господине џелате, ништа вам нисам учинио, немојте ме убити".
Француска револуција је донела бројне и далекосежне историјске, политичке, социјалне и економске промене које су се, наравно, одразиле и на пољу ратне вештине: професионалне војске феудалног доба замењене су бројнијим грађанским војскама; стару стратегију опсаде градова заменила је стратегија брзих покрета и одлучних судара; ограничени рат старог режима замењен је неограниченим ратом новог времена. "Из нове организације војске произилазила је са истом неизбежном логиком стратегија уништавања, као што је из најамничке војске произилазила стратегија изнуравања." Француска револуција је изнедрила нову врсту рата, не више рат владара за своје династичке интересе и са војницима од заната, него народни рат са учествовањем целог способног становништа. Управо ће Наполеонов начин ратовања афирмисати схватање да је стратегија: "наука или вештина употребе свих националних ресурса или ресурса коалиције ради остваривања циљева рата." Револуција је рат схватила као покрет масе. Наполеонови ратови су унели једну радикалну новост у ратоводство, јер су вођени снагом грађанске војске, која је створена захваљујући увођењу опште војне обавезе. Конвент је од 23. августа 1793 године донео указ о општој војној обавези: "Члан И. Од овог тренутка па до момента када ће наши непријатељи опет бити протерани са територије Републике, сви Французи су стално узети за службу у војсци. Млади људи ће ићи у бој, ожењени људи коваће оружје и транспортна средства, жене ће шити шаторе и одећу и служиће у болницама, деца ће правити шарпију* од старог платна, а стари људи довешће се на јавне тргове да подижу храброст војницима, проповедајући јединство Републике и мржњу према краљевима." Година увођења војне обавезе је била преломна за буржаску Француску, тада је изгледало да ће земља бити смрвљена од удружених непријатељских хорди. Власти Републике су дању купиле добровољце, наоружавале их и одмах бацале у ватру борби, револуционарна војска је ницала као из земље. Непрегледне јединице народне војске је требало одевати, наоружати и хранити и зато је масовно регрутовање неминовно повлачио са собом и систем безобзирне реквизиције. Успех је био убрзо видљив, већ следеће године Французи су предузели војну офанзиву.
Као што је у самој земљи француски народ први пут у револуцији показао столећима невиђену и потиснуту снагу и бујицу стваралачке енергије, тако је и у револуционарном рату крајем ЏВИИИ века исказао гигантско прегалаштво, изградивши нов систем стратегије, притом нарушавајући старе законе и обичаје рата. Маса народа може бити одушевљена за рат само кроз наступ луде храбрости коју производи патриотски занос и револуционарно усхићење , зато су у годинама револуционарних ратова звуци "Марсељезе" у целој земљи величали "свету љубав отаџбине." Француска револуција се бранила смелошћу и храброшћу њених војника. Чувене су речи Дантона изговорене 1792 године:"Звоно које одјекује не даје знак узбуне, већ је позив у борбу против непријатеља отаџбине. Да би се они уништили, потребна је смелост, опет смелост и још једанпут смелост, и Француска ће бити спашена". Заиста, тако је и било. Буржоаска република, са јединством које јој је наметнула јакобинска влада терора и страховитом људском снагом показала се достојном новим ратним и историјским изазовима.
Појава масовних војски у дугој историји ратовања је најзначајније наслеђе које произашло из бурних револуционарних година, као и да је то ратно време изнедрило једног Наполеона за кога Ерл каже да је реч о: "без сумње највећем војсковођи новог доба и једном од најистакнутијих стратега свих времена." Ханс Делбрик о стратегији револуционарне војске истиче следеће: "Велики број трупа је омогућио Наполеону да увек искористи своју победу до крајњих граница и да поседне целе државе... Наполеонова армија била је бројно толико јака да је могла да... окупира толики део непријатељске територије, да је непријатељ био приморан, на крају крајева, да му пожури у сусрет, како не би изгубио све." Дакле, Наполеон је увек могао да натера непријатеља да прими битку и да га гони до потпуног уништења, чиме је постао неограничени господар ситуације. Наполеонови ратови су изгледали савременицима несхватљиви, без икаквог система, а битке које овај војни геније водио сувише бруталне. У револуционарним ратовима Француске променио се сам карактер рата. Наполеон је искористио идеје револуције, полет и жар народних маса, свуда тамо где је уздигао своје победничке орлове, била је то магична снага које је водила француске заставе од једне победе до друге. Пруски рефорамтор Гнајзенау писао је после битке код Јене (1806) и пропасти пруске државе:"Француску је подигао до врхунца величине пре свега један узрок: револуција је пробудила све њене снаге и дала сваком појединцу подесно поље за његову делатност. Какве бескрајне склоности дремају неразвијене у недрима једног народа!" Наполеон је уводио буржоаске реформе и "...као ослободилац, ишао је у земље мањих слобода где је био носилац великих принципа Револуције"
Драгоцена сазнања о Наполеоновим ратовима и то пре свега из угла војне професије можемо да захвалимо двојици значајних војних писаца и генерала: Французу из Швајцарске Жоминију (Антоине Хенри Јомини 1779-1869) и Немцу Клаузевицу који су били непосредни учесници Наполеонових ратова, додуше на супротним странама, и обојица једно време у служби руског цара Александра. Благодарећи њиховом труду, знању и врлинама, јер је Наполеон, као што је познато, исписивао историју мачем а не пером, остало је у наслеђе потомцима и генерацијама после њих, многа сазнања о Наполеоновом начину ратовању, његовој стратегији уништавања, историји ондашње Европе и многим историјским личностима. Клаузевиц је свој не претерано дуг живот провео, посредно или непосредно, у знаку француске револуције и поготово, Наполеонових ратова који су му били плодна инспирација да научно и реалистично напише теорију о великом рату. Он је први од војних писаца који је јасно и потпуно упознао "утицај француске револуције и Наполеонових ратова на ратну вештину." Уосталом, позната је изрека да је Клазуцевиц озаконио Наполеонов начин ратовања, као и да је он понекад ишао тако далеко да је говорио о Наполеону као о "Богу рата".
Карл фон Клаузевиц (Царл вон Цлаусењитз 1780-1831) је потпуно припадао генерацији пруских официра из доба пре Јене. Напунивши само дванаест година ступио је као јункер у пешадијски пук, а годину касније (1793) кренуо је у рат против револуционарне Француске. Дете у рату. Ово нас згодно подсећа на препоруке Платона из његова дела "Држава" да се војници од ране младости спремају за свој животни позив, обуком и вежбањима, која ће им "оштрити ум и калити карактер." Клаузевиц је примљен у Берлинску академију за младе официре (1801), где је привукао посебну пажњу Шарнхорста који је требало да постане реорганизатор пруске војске. У току ових година Клаузевиц се "упознао са Кантовом филозофијом и у њој, бесумње, нашао јак подстрек." Видећемо касније да има и других мишљења. 1803. године Клаузевиц је постао ађутант пруског принца Августа нећака Фридрика Великог са којим ће заједно учествовати и бити заробљен 1806. године у бици код Јене. Клаузевиц ће касније описујући своје учешће у тој бици рећи да су му тренуци опасности "неисказиво скупи" и да "нема тренутка у животу, који би јаче потресао душу и свима осећањима дао такву јачину, такав полет." Граничне линије живота, када се човеково ломно биће, попут сенке клати на танкој жици између живота и смрти, узвишености светла и провалије таме су неизрециви тренуци појединачног људског трајања; неисказиви свима онима који немају искуство тих величанствених, пресудних и драгоцених часова живљења, чије су истине дубоке, а дарови немерљиво скупи. После пораза Немаца код Јене закључен је Тилзитски мир (1807) између Наполеона и руског цара Александара по коме је Пруска изгубила половину своје територије. Наполеон је применио насиље према Прусима, принудио побеђене да му дају војску за вођење нових ратова, увео обавезу плаћања ратне оштете и издржавања окупаторске војске. Био је то тежак и понижавајући мир. Ипак, немачки народ није потклекнуо, знао је да сабере снаге и избори себи право на слободу. "Епоха ратова учи нас да је мир често у историји играо улогу предаха и прикупљања снага за нове битке."
Клаузевиц је после враћања из заробљеништва узео учешће у реформи и моралном препороду пруске, да би ускоро (1810) постао наставник на Општој