Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski

Puna verzija: Sastav: O tome se ćuti
Trenutno pregledate Lite verziju foruma. Pogledajte punu verziju sa odgovarajućim oblikovanjima.
[Slika: eminatxt2.jpg]

O tome se ćuti

- Zašto ćutiš, malecki? Čemu tolika tuga? Hajde, pogledaj me... - rekla mi je sa prizvukom zabrinutosti u glasu. Pomilovala me je po kosi i poljubila, a onda se zavalila u jednu sofu. Znao sam šta smera, to je bio njen način da izvuče iz mene što god poželi. Oko nas je bilo mnogo ljudi koji su razgovarali o verovatno nekim potpuno beznačajnim temama, pili su i jeli pogačice, i u neverovatnim količinama pušili. Međutim, ona je gledala kroz prozor ćutke, kao odsutno, ali znao sam da je bila kao mačka, šćućurila se i vrebala...
- Hoćeš da znaš šta je? - počeo sam, veoma uznemiren. - Bes, gnev i sirova snaga generacije koja je imala nesreću da odrasta u 90-im. Onih čija je jedina krivica što su bili tu, tada... I kao da se sve to sada skupilo u meni. Žao mi je što nisam vešt u rečima da to sve ili kako bih već rekao... - U tom času shvatio sam da budem li razmišljao još koji sekund, više neću moći da izdržim štipanje po očima i gušenje u grlu. - Strah da ću sledeceg trenutka pasti dole i da će me neko izgaziti... Eto, to je. Pitanje gde to ja živim? Šta je to?! Bolest na smrt jednog sistema, nacije ili jednog ludaka i fanatičnih sledbenika... Na smrt ili šta... Žao mi je što ovo govorim, ali šta drugo?
Moja svest je sve jasnije registrovala ono što me je okruživalo. Sve više sam se udubljivao u razgovore koji su bili vođeni oko mene. Jednom dok sam gledao mlade lavove i lavice kako izvode neke raspusne ludorije, iznenada sam sebe uhvatio usred spontanog i grlenog smeha. Smejao sam se dugo, bez načina da se zaustavim, jer nema te sile koja će zadržati vulkan kada najzad eksplodira i počne da bljuje iz sebe dugo taloženu lavu. Onda sam osetio bes, bes na samoga sebe, bes na tu srećnu i bezbrižnu mlađariju, bes na sve što je punim plućima udisalo život. Odjednom sam se trgao i za momenat prestao da budem svesno biće. Na mladima koji su samo nekoliko sekundi ranije bili tako puni sebe i razdragani, zaledio se osmeh. Jasno su osećali u vazduhu moj strašni i opasni gnev. Ali ja više nisam gledao njih. Najbliži stvor koji mi je privukao pažnju bio je jedan cvet, raskošan i crven, oholo uzdignut iznad ostale trave u svojoj lepoti. Zdrobio sam ga kao omraženog neprijatelja. A onda sam se pokunjio i skoro mi je došlo da tugujem za njim. U svesti mi je sevalo saznanje da sam na strašnoj raskrsnici. Pretila mi je opasnost da postanem rob svoje prošlosti i duševna nakaza u budućnosti, biće osuđeno na večnu mržnju, nedostojno da bude čovek.
- Nije stvar u tome što je sve stalo, već što započeto nije imalo s čim da se nastavi. Razumeš li? Mi nemamo kome da se žalimo, svoje nezadovoljstvo ne možemo više personifikovati prema nekome konkretnom. To nas naravno dovodi u stanje otupele apatije u kojoj svako od nas postaje bezlični šraf jedne ogromne nevidljive mašinerije. I šta mi činimo po tom pitanju? Praktično nista, izbegavamo misli o tome. Ćutimo. A to oni zapravo i žele...
Referentni URL