Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski

ДРАГУТИН Ј. ИЛИЋ. Син песника Јове Илића, а старији брат Војислава Илића, Драгутин је рођен 14. фебруара 1858. Почео је да пише још као гимназист, сарађујући у "Јавору", док је као великошколац (студирао је права) сарађивао у часопису "Отаџбина". Поред поезије, интересовао се још у младости и за драму: већ 1. марта 1881. Народно позориште изводи његову драму Вукашин. Отада па све до 1906. на београдској позорници изведено је десетак његових драмских дела, и то не без успеха. Илић је још за живота осетио трагичност заборава, која је, можда, била увећана тиме што га Скерлић није обухватио својом Историјом нове српске књижевности, као и негацијом групе око "Српског књижевног гласника" (за коју је, донекле, и сам Илић крив, због свог личног изолованог држања у позним годинама). Свој живот Илић је веома бурно провео, што је такође један од узрока раног књижевног заборава овог писца. Тако је због опозиционарских ставова морао 1888. да напусти Србију и да бежи у Румунију, где је у Турн-Северину служио извесно време као келнер и трговачки помоћник. После је прешао у Загреб, где је радио у редакцији листа "Србобран". После годину дана, јануара 1889. вратио се у Србију, али више није никако могао да добије државну службу, те је зато био присиљен да буде професионални књижевник, што ће се несумњиво негативно одразити на његово стварање. Узимао је учешћа у низу манифестација тадашњег друштвеног живота. Залагао се, поред осталог, за заштиту краљице Наталије и противио се њеном протеривању из земље, због чега је стављен под суд. Да би избегао казну, по други пут емигрира и одлази у Сремске Карловце, где се задржао до априла 1893. И касније је путовао, нарочито у периоду од 1895. до 1900. Највише се задржао поново у Сремским Карловцима, сарађујући у "Бранковом колу", а такође у "Босанској вили", "Зори", "Нади", "Летопису Матице српске". Из Сремских Карловаца одлази у Нови Сад, где уређује "Заставу", у којој објављује песме против Милана Обреновића. После задржавања у Загребу, он одлази 1898. у Црну Гору, да би се 1900. поново нашао у Србији. Већ 1901. прелази у Букурешт, где покреће лист "Православни Исток", који се штампа на руском и француском језику. Лист је био намењен руској публици и имао је задатак да је обавештава о успесима и пропустима руске политике на Балкану. После забране тог листа он се враћа у Србију, добија службу и још више се посвећује литерарном раду. За време првог светског рата, новембра 1914. одлази у Русију да би водио пропаганду о борби Србије; у Одеси учествује у раду на прикупљању југословенских добровољаца за Добруџу. Умро је заборављен 1926. Поред песама, приповедака, путописа и критика написао је тринаест драмских дела: Вукашин (објављен 1883), Јаквинта (1883), Прибислав и Божана (1887), Отмица (1887), После милион година (1889), За веру и слободу (1890), Лихварка (1895), Женидба Милоша Обилића (1898), Саул (1906), Женик слободе, Виђење Карађорђево (1904), Незнани гост (1907) и Три депутације (1906). Све су то углавном драме и трагедије, али има и комедија (Отмица, Лихварка, Три депутације).