17-01-2012, 11:49 AM
100% Kvalitetni diplomski radovi. 65000 Gotovih radova spremnih za download. Gotovi seminarski i diplomski radovi, izrada novih unikatnih seminarskih.
Цитираћу Дучића: ''Тако је мало потребно да будемо срећни, а некад нам само то мало недостаје...'' По први пут ЈА желим да говорим о свему. Сатима, данима, недељама, месецима уназад размишљам о многим стварима које чине живот подношљивијим. Мислила сам да сам довољно зрела да разумем овај свет око мене. Али, човек погреши, веровали или не. Сматрала сам да поједине вредности у друштву важе, а разочарала се као никад пре. Признајем, одувек сам била мало више емотивнија од свих људи који ме окружују, али сам знала да разум ставим испред срца. И десило се да и ја погрешим у процени. Почећу овако.
Образовање. Нешто што сматрам најважнијим у животу једног човека. Али када кажем образовање, мислим, не само на оно факултетско, већ и животно, духовно. Знате како се каже џаба неком факултет ако није успео духовно да сазри и да проникне у себе и своје жеље, намере, циљеве. Никада нисам ценила људе по томе шта је ко завршио или урадио. Сматрала сам да многи имају тај дар изражавања и без тог, што се назива факултет. Али, онда сам се питала, ако их има, онда су ретки, а ти ретки често стављају неке друге вредности у први план. Треба живети живот. Умети да распознаш добро од злог, себичност од дарежљивости, искрену намеру од оне изопачене. И да ли људи мисле да могу да препознају то код неког или верују у нечију добру намеру зато што мисле да су сви људи добри. Не делим људе на добре и зле, само на оне које знају шта хоће а шта не у животу. Онима који знају шта неће скидам капу.
Љубав. Релативност. Опсесија. Болест. Стање продуховљености. Буђење. Могла бих да набрајам и набрајам. Сећам се речи Антони де Мела, парафразираћу: Ви нисте стварно заљубљени у одређену особу, ви сте само заљубљени у свој суд о њој, како се заљубљујете тако се и одљубљујете. Процес је исти. Мислила сам да могу да дефинишем овај појам, бар кад је у мом случају реч. Патријахално сам васпитана и верујем у љубав. Али, у данашње време се све изокренуло и изопачило.Верујем у ону причу о принцу на белом коњу, коју сам слушала одмалена. Не тражим превише: поштовање моје личности и онога шта радим, подршку у савком тренутку, разумевање. Да све буде по бонтону: даривање цвећа, отварање врата, пољубац за лаку ноћ. Али, понекад превише очекујемо, зар не?
Срећа. Такође релативна ствар. Многе ствари доносе срећу. Знате ону добру познату: живот чине мале ствари. Али некад се не задовољавамо њима. Како себично од нас. Или можда у дубини душе знамо да је то остварљиво, али ми тежимо нечем вишем. Кад могу да кажем да сам срећна? Кад ми је све потаман у животу, или кад сам остварила приближно оно што зовемо могућим. Сматрам да моја срећа зависи од емотивне испуњености. Е, онда се питам да ли је љубав покретач многих ствари у животу или предстaвља само условљеност да будемо срећни. Постоји много ствари које у мени буде срећу. Посао, поезија, писање, друштво, осмех на дечјем лицу, цвркут птица, мирис цвећа, ружа у мојој башти, природа око мене... И зашто онда нисмо у потпуности срећни? Поново ћу парафразирати Антонија де Мела: Моја срећа не зависи од вас. Кад год сам у вашем присуству око мене свира оркестар и чујем ту предивну симфонију звукова, али и кад одете од мене музика не престаје да свира. Онда ја грешим. Треба ипак уживати у свим ситницама. Треба волети, али не на тај начин да то представља опсесију, један од услова да будемо срећни.
Као што знамо сви људи су различити. Неки имају тај дар да препознају оно што им је потребно да у животу воле праве особе, буду срећни, неки остају у том мраку кроз који иду млатарајући рукама и покушавајући да пронађу трачак наде и зрак светлости. Пронађите себе и знаћете шта даље.
Образовање. Нешто што сматрам најважнијим у животу једног човека. Али када кажем образовање, мислим, не само на оно факултетско, већ и животно, духовно. Знате како се каже џаба неком факултет ако није успео духовно да сазри и да проникне у себе и своје жеље, намере, циљеве. Никада нисам ценила људе по томе шта је ко завршио или урадио. Сматрала сам да многи имају тај дар изражавања и без тог, што се назива факултет. Али, онда сам се питала, ако их има, онда су ретки, а ти ретки често стављају неке друге вредности у први план. Треба живети живот. Умети да распознаш добро од злог, себичност од дарежљивости, искрену намеру од оне изопачене. И да ли људи мисле да могу да препознају то код неког или верују у нечију добру намеру зато што мисле да су сви људи добри. Не делим људе на добре и зле, само на оне које знају шта хоће а шта не у животу. Онима који знају шта неће скидам капу.
Љубав. Релативност. Опсесија. Болест. Стање продуховљености. Буђење. Могла бих да набрајам и набрајам. Сећам се речи Антони де Мела, парафразираћу: Ви нисте стварно заљубљени у одређену особу, ви сте само заљубљени у свој суд о њој, како се заљубљујете тако се и одљубљујете. Процес је исти. Мислила сам да могу да дефинишем овај појам, бар кад је у мом случају реч. Патријахално сам васпитана и верујем у љубав. Али, у данашње време се све изокренуло и изопачило.Верујем у ону причу о принцу на белом коњу, коју сам слушала одмалена. Не тражим превише: поштовање моје личности и онога шта радим, подршку у савком тренутку, разумевање. Да све буде по бонтону: даривање цвећа, отварање врата, пољубац за лаку ноћ. Али, понекад превише очекујемо, зар не?
Срећа. Такође релативна ствар. Многе ствари доносе срећу. Знате ону добру познату: живот чине мале ствари. Али некад се не задовољавамо њима. Како себично од нас. Или можда у дубини душе знамо да је то остварљиво, али ми тежимо нечем вишем. Кад могу да кажем да сам срећна? Кад ми је све потаман у животу, или кад сам остварила приближно оно што зовемо могућим. Сматрам да моја срећа зависи од емотивне испуњености. Е, онда се питам да ли је љубав покретач многих ствари у животу или предстaвља само условљеност да будемо срећни. Постоји много ствари које у мени буде срећу. Посао, поезија, писање, друштво, осмех на дечјем лицу, цвркут птица, мирис цвећа, ружа у мојој башти, природа око мене... И зашто онда нисмо у потпуности срећни? Поново ћу парафразирати Антонија де Мела: Моја срећа не зависи од вас. Кад год сам у вашем присуству око мене свира оркестар и чујем ту предивну симфонију звукова, али и кад одете од мене музика не престаје да свира. Онда ја грешим. Треба ипак уживати у свим ситницама. Треба волети, али не на тај начин да то представља опсесију, један од услова да будемо срећни.
Као што знамо сви људи су различити. Неки имају тај дар да препознају оно што им је потребно да у животу воле праве особе, буду срећни, неки остају у том мраку кроз који иду млатарајући рукама и покушавајући да пронађу трачак наде и зрак светлости. Пронађите себе и знаћете шта даље.