10-05-2010, 10:13 PM
Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.
За сагледавање најважнијих тенденција у савременој светској привреди, ради осветљавања услова у којима ће се посрнуле постсоцијалистичке привреде поново интегрисати у светске привредне токове, неопходно је да се размотре основне дугорочне тенденције њеног развоја. Развитак друштва у последњој трећини 20 – ог вега обележен је нарастањем противуречености и продубљивањем кризе индустријализма уз стварање основе нове постиндустријске цивилизације. Ради се о новим развојним токовима на глобалном плану, које су у тесној вези са преласком најразвијенијих земаља из индустријског у тзв. информатичко друштво.
У привредно најразвијеним срединама долази до промене нових технологија у производњи и другим сферама друштвеног живота. Запажају се феномени који својим утицајем доводе до економских и друштвених промена на глобалном плану. Примена достигнућа савременог техничког прогреса у развијеним тржишним привредама условљава интензивне промене. С правом се истиче да динамику транзиционог периода постсоцијалистичких земаља додатно потенцира факат да најразвијеније земље тржишне привреде у овом периоду пролазе кроз крупне трансформације, суочавајући се са еколошким императивима и императивима постиндустријске фазе развоја, у коју су ове земље ушле. А то значи да земље у транзицији морају уважавати све те промене при дефинисању својих националних програма транзиције.
Управо процеси глобализације и транзиције имају доминантан утицај на привреде у све земље света. Наиме, након пола века експеримената са социјалистичким начином привредјивања ове земље су се определиле да централно-планску замене тржишном привредом.На том путу, као основно определење ових земаља, истиче се прикључење Европској унији (ЕУ), интеграцији која је до сада доживела највећи степен економског повезивања - од зоне слободне трговине до економске уније. Менутим, ове земље у економском, али и ширем друштвено-политичном смислу знатно заостају за садашњим чланицама ЕУ што отежава њихов напор ка прикључењу ЕУ.Будући да је интегрисаност земаља Југоисточне Европе у ЕУ још увек неизвесна, као једно од решења је идентификовано формирање регионалне интеграције ових земаља као менуфаза ка њиховом потпуном прикључењу ЕУ
На овај начин постигло би се неколико циљева. Најпре, већом либерализацијом трговине подстицала би се привредна сарадња што би у крајњој линији довело до веће трговине, прилива инвестиција и, последично, већег привредног раста. Са друге стране, на овај начин би се створиле могућности за повећање конкурентности националнихпривреда и предузећа из ових земаља, што је један од неопходних услова за прикључење ЕУ. На крају, ефикасно функционисање регионалне интеграције био би нека врста теста политичке И економске спремности за укључивање у ЕУ.
Појам страних инвестиција
У процени стварних ефеката глобализације треба најпре имати у виду цињеницу да не постоји сагласност о томе да ли је рец о новом феномену или само делу општег процеса интеграције. Цхарлес Оман, руководилац групе за истраживање глобализације и регионализације ОЕЦД, сматра да јединство светског тржишта у смислу глобализације представља само шлагворт који су измислили новинари - "Ит'с а јоурналист'с цатцхwорд". Фазе глобализације појављују се од средине прошлог столеца, и ту по мишљењу овог струцњака нема ницег новог. Извоз радних места у земље са нижом ценом рада и производња на једном месту за цитав свет су претеривање у оцени савремених процеса интеграције, сматра Оман. Исто тако глобализација не може бити једини узрок незапослености, а решење би требало тражити у преласку масовне индустријске производње са великим трошковима рада, на модерније и флексибилније облике који пружају могуцност подизања продуктивности.
"Интернационализам више није утопија; он је вец на хоризонту - мада можда једва приметан". Регионализам је вец реалност. Регионализам не креира неку супердржаву ција влада замењује националну владу. Уместо тога, он креира регионалне управљацке, управне агенције које потискују националну владу у страну у многим важним областима и цине је све мање релевантном, каже П. Ф. Друцкер. Пут према регионализму покренула је Европска унија (ЕУ) , али он се свакако неце завршити с њом. Европска унија се појавила као Европска економска заједница, то јест као цисто економска организација. Она је преузимала све више политицких функција временом, а сада је створена једна централна банка и европска монета. Али преузела је на себе надлежност над трговином и струком: над удруживањима, спајањима над социјалним законодавством; над слободним токовима робе, услуга, људи.
Разлиците идеје и облици сарадње, повезивање и интеграције присутни су током целе историје формирања држава и права. Довољно је подсетити на формирање разних савеза и заједница грцких (држава) градова-полиса у старогрцка времена, па током целог средњег века бројне идеје о европском повезивању, европској федерацији (Пиер Дубоисе), стварање нове Европе (према плану Француза Маригниа) у XВ веку, па све до низа идеја и конкретних предлога у Уједињеној Европи, Заједници европских држава о Сједињеним Европским државама. Када размишљамо о интеграцијама, онда мислимо пре свега на савремене процесе медународног повезивања и организовања на све бројније медународне економске групације у разним деловима света, а посебно на Европску унију, Европско удружење слободне трговине, НАФТА, АПЕЦ, ЦАЦМ и др.
Практицно све земље у свету су обухвацене процесима медународних економских интеграција. Сведоци смо нових економских савеза и подела, а нароцито меду развијеним земљама и регионима. У томе предњаце развијене земље Европе које су формирале најснажнију и најхомогенију медународну
За сагледавање најважнијих тенденција у савременој светској привреди, ради осветљавања услова у којима ће се посрнуле постсоцијалистичке привреде поново интегрисати у светске привредне токове, неопходно је да се размотре основне дугорочне тенденције њеног развоја. Развитак друштва у последњој трећини 20 – ог вега обележен је нарастањем противуречености и продубљивањем кризе индустријализма уз стварање основе нове постиндустријске цивилизације. Ради се о новим развојним токовима на глобалном плану, које су у тесној вези са преласком најразвијенијих земаља из индустријског у тзв. информатичко друштво.
У привредно најразвијеним срединама долази до промене нових технологија у производњи и другим сферама друштвеног живота. Запажају се феномени који својим утицајем доводе до економских и друштвених промена на глобалном плану. Примена достигнућа савременог техничког прогреса у развијеним тржишним привредама условљава интензивне промене. С правом се истиче да динамику транзиционог периода постсоцијалистичких земаља додатно потенцира факат да најразвијеније земље тржишне привреде у овом периоду пролазе кроз крупне трансформације, суочавајући се са еколошким императивима и императивима постиндустријске фазе развоја, у коју су ове земље ушле. А то значи да земље у транзицији морају уважавати све те промене при дефинисању својих националних програма транзиције.
Управо процеси глобализације и транзиције имају доминантан утицај на привреде у све земље света. Наиме, након пола века експеримената са социјалистичким начином привредјивања ове земље су се определиле да централно-планску замене тржишном привредом.На том путу, као основно определење ових земаља, истиче се прикључење Европској унији (ЕУ), интеграцији која је до сада доживела највећи степен економског повезивања - од зоне слободне трговине до економске уније. Менутим, ове земље у економском, али и ширем друштвено-политичном смислу знатно заостају за садашњим чланицама ЕУ што отежава њихов напор ка прикључењу ЕУ.Будући да је интегрисаност земаља Југоисточне Европе у ЕУ још увек неизвесна, као једно од решења је идентификовано формирање регионалне интеграције ових земаља као менуфаза ка њиховом потпуном прикључењу ЕУ
На овај начин постигло би се неколико циљева. Најпре, већом либерализацијом трговине подстицала би се привредна сарадња што би у крајњој линији довело до веће трговине, прилива инвестиција и, последично, већег привредног раста. Са друге стране, на овај начин би се створиле могућности за повећање конкурентности националнихпривреда и предузећа из ових земаља, што је један од неопходних услова за прикључење ЕУ. На крају, ефикасно функционисање регионалне интеграције био би нека врста теста политичке И економске спремности за укључивање у ЕУ.
Појам страних инвестиција
У процени стварних ефеката глобализације треба најпре имати у виду цињеницу да не постоји сагласност о томе да ли је рец о новом феномену или само делу општег процеса интеграције. Цхарлес Оман, руководилац групе за истраживање глобализације и регионализације ОЕЦД, сматра да јединство светског тржишта у смислу глобализације представља само шлагворт који су измислили новинари - "Ит'с а јоурналист'с цатцхwорд". Фазе глобализације појављују се од средине прошлог столеца, и ту по мишљењу овог струцњака нема ницег новог. Извоз радних места у земље са нижом ценом рада и производња на једном месту за цитав свет су претеривање у оцени савремених процеса интеграције, сматра Оман. Исто тако глобализација не може бити једини узрок незапослености, а решење би требало тражити у преласку масовне индустријске производње са великим трошковима рада, на модерније и флексибилније облике који пружају могуцност подизања продуктивности.
"Интернационализам више није утопија; он је вец на хоризонту - мада можда једва приметан". Регионализам је вец реалност. Регионализам не креира неку супердржаву ција влада замењује националну владу. Уместо тога, он креира регионалне управљацке, управне агенције које потискују националну владу у страну у многим важним областима и цине је све мање релевантном, каже П. Ф. Друцкер. Пут према регионализму покренула је Европска унија (ЕУ) , али он се свакако неце завршити с њом. Европска унија се појавила као Европска економска заједница, то јест као цисто економска организација. Она је преузимала све више политицких функција временом, а сада је створена једна централна банка и европска монета. Али преузела је на себе надлежност над трговином и струком: над удруживањима, спајањима над социјалним законодавством; над слободним токовима робе, услуга, људи.
Разлиците идеје и облици сарадње, повезивање и интеграције присутни су током целе историје формирања држава и права. Довољно је подсетити на формирање разних савеза и заједница грцких (држава) градова-полиса у старогрцка времена, па током целог средњег века бројне идеје о европском повезивању, европској федерацији (Пиер Дубоисе), стварање нове Европе (према плану Француза Маригниа) у XВ веку, па све до низа идеја и конкретних предлога у Уједињеној Европи, Заједници европских држава о Сједињеним Европским државама. Када размишљамо о интеграцијама, онда мислимо пре свега на савремене процесе медународног повезивања и организовања на све бројније медународне економске групације у разним деловима света, а посебно на Европску унију, Европско удружење слободне трговине, НАФТА, АПЕЦ, ЦАЦМ и др.
Практицно све земље у свету су обухвацене процесима медународних економских интеграција. Сведоци смо нових економских савеза и подела, а нароцито меду развијеним земљама и регионима. У томе предњаце развијене земље Европе које су формирале најснажнију и најхомогенију медународну