10-05-2010, 06:18 PM
Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.
Finansijsko tržište je sastavni element finansijskog sistema. Ono predstavlja jedan od osnovnih postulata tržišne privrede. Bez njegove razvijenosti nema razvijene tržišne privrede. U razvijenim zemljama finansijsko tržište je najznačajniji i najosetljiviji segment ukupnog ekonomskog i privrednog sistema. Kao sastavni deo finansijskog sistema jedne zemlje, ono omogućava normalno i nesmetano funkcionisanje privrede. Preko njega se odražavaju sva zbivanja u realnim tokovima društvene reprodukcije.
Finansijsko tržište predstavlja organizovani prostor na kome se traži i nudi finansijsko-novčana imovina iskazana u novcu, devizama i kapitalu i to u gotovinsko ili bezgotovinskom obliku i na kome se u zavisnosti od ponude i tražnje organizovano formira cena tih sredstava.
Osnovna uloga finansijskog tržišta sastoji se u pružanju i stvaranju mogućnosti optimalne alokacije novčanih sredstava sa onih fizičkih i pravnih lica koja raspolažu slobodnim iznosima koje žele investirati, na ona fizička i pravna lica čiji je dohodak nedovoljan za finansiranje tekućih i razvojnih planova i programa iz oblasti proizvodnje, potrošnje, prometa i usluga. Pri tom se prenos novčanih sredstava sa suficitnog sektora na deficitan sektor mora izvršiti na organizovan tržišni način i prema legalizovanim tržišnim uslovima.
Naime, finansijsko tržište, kao jedan od osnovnih segmenata tržišne privrede, postaje tako izuzetno važan faktor od koga zavisi stepen razvoja ukupne nacionalne ekonomije.
Tranzicija i način savremenog poslovanja našu privredu stavljaju na odredjene testove. Jedan od tih testova je svakako i problematika inetgracije u svetske tokove u kojima se naša privreda nije nalazila duži vremenski period iz poznatih razloga (embargo, ratnih dejstava, hiperinflacije)
Dubina finansijskog tržišta u Crnoj Gori, zbog godina sankcija koje su uništile najveći deo domaće štednje i akumulacije preduzeća, nije zadovoljavajuća za veliki obim trgovanja, posebno za priliv inostranog kapitala. Takvo tržište ne nudi veliki izbor finansijskih instrumenata tako da nije interesantno za inostrane investicije.
Vreme koje je pred nama donosi nam nova i relativno nepoznata polja u kojima se mi ne možemo snaći ako u odličnoj meri ne poznajemo probleme koji nam oni mogu doneti. Jedan od najuobičajenijih problema koje imaju zemlje u tranzicije jeste i taj da se na nivou nacionalne ekonomije mora organizovati berza koja se dorasla poslu da efekte koji se nalaze na tržištu okupi i organizuje tržište istih.
Privatizacija u kojoj smo treba da doprinese razvoju finansijskog tržišta, i da se polako poćne povećavati obim trgovanja.
Cilj ovog rada je da objasni pojam akcije kao dominantne hartije od vrednosti kojom se trguje na finasijskom tržištu, pojam berze, način utvrdjivanja tržišne vrednosti i cene akcija, da predstavi najznačanije metode za utvrdjivanje vrednosti i cene akcija, i da na kraju objasni model konstantnog rasta dividendi ili Gordonov model koji služi za utvrđivanje tržišne vrednosti akcija.
AKCIJE
Pojam i pravna obeležja akcije
Akcija (share) je hartija od vrednosti koja vlasniku (investitoru) daje pravo na deo profita (dobiti) preduzeća – dividendu, pravo na upravljanje preduzećem i pro rata imovinu u slučaju njegove likvidacije.
Vlasnici akcija se stoga smatraju vlasnicima preduzeća.
Akcija spada u serijske hartije od vrednosti, jer se akcije ne izdaju pojedinačno, već u seriji. Akcije sa istim pravima ili iste vrste čine jednu klasu akcija.
Akcije se emituju u cilju formiranja ili povećanja kapitala preduzeća, a samim tim da bi se izvršila distribucija vlasništva, ali i rizika.
Prilikom osnivanja akcionarskog društva neophodno je s toga emitovati akcije koje se nazivaju akcije prve emisije ili osnivačke i, tom prilikom, utvrđuje se i nominalna vrednost (nominal value, per value, face value) akcije – novčani iznos upisan na samoj akciji. Visina nominalne vrednosti je pokazatelj koji ima samo tehničko značenje, odnosno predstavlja iznos po kojem se vrši primarna emisija akcija.
Prilikom osnivanja akcionarskog društva, utvrdi se iznos osnivačkog kapitalai broj akcija koje će biti emitovane (isti princip važi i za dodatnu emisiju akcija kada se vrši dokapitalizacija). Iz tog odnosa, ukupnog kapitala i broja akcija, izračunava se visina nominalne vrednosti.
U nekim zakonodavstvima, akcija ne može biti emitovana po ceni nižoj od nominalne. Takođe, pojedina zakonodavstva dozvoljavaju da akcije budu bez iričito utvrđene nominalne vrednosti koja se, u tom slučaju može izračunati podelom kapitala preduzeća brojem ukupno emitovanih akcija.
Po pravilu, emituje se srazmerno veliki broj akcija koje imaju relativno malu nominalnu vrednost. U pitanju su razlozi pragmatične prirode: akcije sa malom nominalnom vrednošću lakše se distribuiraju u primarnoj emisiji i veliki broj investitora može da, ulaganjem skromnih sredstava, stekne status suvlasnika u preduzeću. Tako se postiže demokratičnost, kao princip koji se vrlo često ističe u objašnjenju razvijenog tržišnog mehanizma.
Kada se akcije emituju po utvrđenoj nominalnoj vrednosti, za njihov kasniji život presudan značaj ima tržišna cena. Odnos izmedju nominalne vrednosti i tržišne cene akcija je isto kao i kod vrednosti i cene u opštem slučaju. Na sekundarnom tržištu, u berzanskom prometu, za investitore je potpuno nevažno kolika je nominalna vrednost. Akcije se prodaju po ceni i to je jedini relevantan podatak koji ulagači respektuju kada donose odluku o eventualnim kupovinama na berzi.
Sa ekonomskog aspekta, akcija pruža mogućnost ali i pravo vlasnika akcije tj. investitora, da učestvuje u raspodeli profita firme, ali i da snosi rizik iz poslovanja predizeća do sume uloženog kapitala, odnosno nominalne vrednostiakcija koje poseduje.
Finansijsko tržište je sastavni element finansijskog sistema. Ono predstavlja jedan od osnovnih postulata tržišne privrede. Bez njegove razvijenosti nema razvijene tržišne privrede. U razvijenim zemljama finansijsko tržište je najznačajniji i najosetljiviji segment ukupnog ekonomskog i privrednog sistema. Kao sastavni deo finansijskog sistema jedne zemlje, ono omogućava normalno i nesmetano funkcionisanje privrede. Preko njega se odražavaju sva zbivanja u realnim tokovima društvene reprodukcije.
Finansijsko tržište predstavlja organizovani prostor na kome se traži i nudi finansijsko-novčana imovina iskazana u novcu, devizama i kapitalu i to u gotovinsko ili bezgotovinskom obliku i na kome se u zavisnosti od ponude i tražnje organizovano formira cena tih sredstava.
Osnovna uloga finansijskog tržišta sastoji se u pružanju i stvaranju mogućnosti optimalne alokacije novčanih sredstava sa onih fizičkih i pravnih lica koja raspolažu slobodnim iznosima koje žele investirati, na ona fizička i pravna lica čiji je dohodak nedovoljan za finansiranje tekućih i razvojnih planova i programa iz oblasti proizvodnje, potrošnje, prometa i usluga. Pri tom se prenos novčanih sredstava sa suficitnog sektora na deficitan sektor mora izvršiti na organizovan tržišni način i prema legalizovanim tržišnim uslovima.
Naime, finansijsko tržište, kao jedan od osnovnih segmenata tržišne privrede, postaje tako izuzetno važan faktor od koga zavisi stepen razvoja ukupne nacionalne ekonomije.
Tranzicija i način savremenog poslovanja našu privredu stavljaju na odredjene testove. Jedan od tih testova je svakako i problematika inetgracije u svetske tokove u kojima se naša privreda nije nalazila duži vremenski period iz poznatih razloga (embargo, ratnih dejstava, hiperinflacije)
Dubina finansijskog tržišta u Crnoj Gori, zbog godina sankcija koje su uništile najveći deo domaće štednje i akumulacije preduzeća, nije zadovoljavajuća za veliki obim trgovanja, posebno za priliv inostranog kapitala. Takvo tržište ne nudi veliki izbor finansijskih instrumenata tako da nije interesantno za inostrane investicije.
Vreme koje je pred nama donosi nam nova i relativno nepoznata polja u kojima se mi ne možemo snaći ako u odličnoj meri ne poznajemo probleme koji nam oni mogu doneti. Jedan od najuobičajenijih problema koje imaju zemlje u tranzicije jeste i taj da se na nivou nacionalne ekonomije mora organizovati berza koja se dorasla poslu da efekte koji se nalaze na tržištu okupi i organizuje tržište istih.
Privatizacija u kojoj smo treba da doprinese razvoju finansijskog tržišta, i da se polako poćne povećavati obim trgovanja.
Cilj ovog rada je da objasni pojam akcije kao dominantne hartije od vrednosti kojom se trguje na finasijskom tržištu, pojam berze, način utvrdjivanja tržišne vrednosti i cene akcija, da predstavi najznačanije metode za utvrdjivanje vrednosti i cene akcija, i da na kraju objasni model konstantnog rasta dividendi ili Gordonov model koji služi za utvrđivanje tržišne vrednosti akcija.
AKCIJE
Pojam i pravna obeležja akcije
Akcija (share) je hartija od vrednosti koja vlasniku (investitoru) daje pravo na deo profita (dobiti) preduzeća – dividendu, pravo na upravljanje preduzećem i pro rata imovinu u slučaju njegove likvidacije.
Vlasnici akcija se stoga smatraju vlasnicima preduzeća.
Akcija spada u serijske hartije od vrednosti, jer se akcije ne izdaju pojedinačno, već u seriji. Akcije sa istim pravima ili iste vrste čine jednu klasu akcija.
Akcije se emituju u cilju formiranja ili povećanja kapitala preduzeća, a samim tim da bi se izvršila distribucija vlasništva, ali i rizika.
Prilikom osnivanja akcionarskog društva neophodno je s toga emitovati akcije koje se nazivaju akcije prve emisije ili osnivačke i, tom prilikom, utvrđuje se i nominalna vrednost (nominal value, per value, face value) akcije – novčani iznos upisan na samoj akciji. Visina nominalne vrednosti je pokazatelj koji ima samo tehničko značenje, odnosno predstavlja iznos po kojem se vrši primarna emisija akcija.
Prilikom osnivanja akcionarskog društva, utvrdi se iznos osnivačkog kapitalai broj akcija koje će biti emitovane (isti princip važi i za dodatnu emisiju akcija kada se vrši dokapitalizacija). Iz tog odnosa, ukupnog kapitala i broja akcija, izračunava se visina nominalne vrednosti.
U nekim zakonodavstvima, akcija ne može biti emitovana po ceni nižoj od nominalne. Takođe, pojedina zakonodavstva dozvoljavaju da akcije budu bez iričito utvrđene nominalne vrednosti koja se, u tom slučaju može izračunati podelom kapitala preduzeća brojem ukupno emitovanih akcija.
Po pravilu, emituje se srazmerno veliki broj akcija koje imaju relativno malu nominalnu vrednost. U pitanju su razlozi pragmatične prirode: akcije sa malom nominalnom vrednošću lakše se distribuiraju u primarnoj emisiji i veliki broj investitora može da, ulaganjem skromnih sredstava, stekne status suvlasnika u preduzeću. Tako se postiže demokratičnost, kao princip koji se vrlo često ističe u objašnjenju razvijenog tržišnog mehanizma.
Kada se akcije emituju po utvrđenoj nominalnoj vrednosti, za njihov kasniji život presudan značaj ima tržišna cena. Odnos izmedju nominalne vrednosti i tržišne cene akcija je isto kao i kod vrednosti i cene u opštem slučaju. Na sekundarnom tržištu, u berzanskom prometu, za investitore je potpuno nevažno kolika je nominalna vrednost. Akcije se prodaju po ceni i to je jedini relevantan podatak koji ulagači respektuju kada donose odluku o eventualnim kupovinama na berzi.
Sa ekonomskog aspekta, akcija pruža mogućnost ali i pravo vlasnika akcije tj. investitora, da učestvuje u raspodeli profita firme, ali i da snosi rizik iz poslovanja predizeća do sume uloženog kapitala, odnosno nominalne vrednostiakcija koje poseduje.