09-05-2010, 12:19 PM
Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.
J. M. Keynes (1883-1946) pod terminom fiskalna politika podrazumeva teoriju i politiku, koja putem javnih prihoda vrši uticaj na štednju, kao i teoriju i politiku državnih investicija koje su finansirane putem javnih zajmova, da bi se stimulisala potrošnja.
Keynes stavlja u centar svojih razmatranja ekonomske političke mere, nastojeći da pronađe sredstva, da bi pomoću njih izvukao kapitalizam iz njegove krize. Osnova Keynesovih razmatranja su tri osnovne agregatne veličine: ponuda, puna zaposlenost i efektivna potražnja, a osnovni faktor društvene reprodukcije je ukupna potražnja.
"U kapitalizmu je evidentan raskorak između globalne efektivne potražnje i ukupno ostvarenih novčanih dohodaka, a na prvom mestu između novčane i realne akumulacije. Ukupna potražnja je predstavljena dvema komponentama: potrošnjom i investicijama. Kolika će potrošnja biti zavisi od ostvarenog nacionalnog dohotka te sklonosti ka potrošnji. Uvek kada se realni dohodak povećava, dolazi i do povećanja potrošnje, ali manje u odnosu na povećanje dohotka (granična sklonost ka potrošnji), jer određen iznos odlazi na štednju.
Štednja je razlika između dohotka i efektivne potrošnje. Bitan uslov ravnoteže u procesu reprodukcije je da se celokupan iznos štednje utroši na investicije. (Keynesova formula: štednja = investicije)
Stvarnost, međutim, ne dovodi do automatskog korišćenja štednje za investicije, jer je investiciona aktivnost uslovljena veličinom profitne stope (granična efikasnost kapitala) i visinom kamatne stope koja je u prvom planu."
Keynes je na prvom mestu pristalica mešanja u svojinsko-privredne odnose i u regulisanje tih odnosa. Budući da kapitalizam prati hronična pojava nedovoljnosti globalne tražnje, Keynes se zalaže za aktivno angažovanje države u stvaranju dodatne investicione i potrošne tražnje. U domenu porezne politike Keynes se pojavljuje kao pristalica progresivnog oporezivanja, kojim treba ići na jače zahvatanje onog dela dohotka koji je namenjen štednji, čime bi se suzbijalo opadanje sklonosti ka potrošnji. Keynes zastupa mišljenje da je potrebno ići na politiku jačanja efektivne tražnje monetarno fiskalnim akcijama i iznad nivoa realnog dohotka.
U periodima depresije, država interveniše merama ekspanzione fiskalne politike koje deluju u pravcu oživljavanja privrede. Ove mere se sprovode bilo smanjenjem poreza od stanovništva, bilo povećanjem rashoda, s tim da povećanje rashoda ima jače delovanje. Za razliku od ekspanzione fiskalne politike, kontrakciona fiskalna politika će ići na smanjenje rashoda i povećanje poreza, što će rezultirati smanjenjem proizvodnje, zaposlenosti, potrošnje i investicija.
Suvremena finansijska teorija je razvila i primjenu tzv. automatskih ili ugrađenih stabilizatora. Oni predstavljaju takve javne rashode i prihode koji automatski, bez naročitih odluka državnih organa imaju kontraciklično delovanje.
Privredu kapitalističkih država u drugoj polovini prošlog veka i početkom ovog veka potresaju ekonomske krize i ciklična kretanja. Privatna svojina inicijativa pokazala se nemoćnom da prevede privredu iz krize u sledeće faze cikličnog kretanja-oživljavanja (oporavak) i prosperitet. Velika kriza 1929. –1933. godine predstavlja konačno i potpuno razbijanje iluzija o ekonomskom liberalizmu.
Nova situacija traži odgovarajuća rešenja i u ekonomskoj teoriji. Poput pojave Adama Smitha, koji je dao teoretsku podlogu težnjama svog vremena, John Maynard Keynes daje teoretsku osnovu za državni intervencionalizam u privredi.
Keynes svojim delom "Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca", koje je prvi put bilo objavljeno 1936. godine, daje teoretsku osnovu za aktivnosti države u privredi, koje se u ekonomskoj znanosti vodi pod nazivom "državni invencionizam". Keynes smatra da je potrebno nešto i žrtvovati od individualnih sloboda da bi privreda u celini bolje funkcionisala. On zagovara primenu odgovarajućih mera od strane države, koje ona treba preduzimati zavisno od situacije u privredi, odnosno zavisno od faze u cikličnom kretanju privrede. Te mere se svode na regulisanje potražnje putem fiskalnih i monetarno kreditnih instrumenata, zahvatanje dohodka porezima i stvaranje rezervi u doba prosperiteta, a investiranje u doba depresije. Na toj doktrini izgrađen je čitav sistem instrumenata, putem kojih država reguliše novac i kredit u opticaju, dohodke stanovništva, profite poduzeća, zaposlenost, investicije, budžetsku potrošnju – budžetski deficit i suficit itd. Tako dolazi do druge bitne promene u funkcionisanju privrede, u kojoj država postaje aktivni subjekt i činilac u usmjeravanju privrednih tokova.
Merkantilisti su ovo u osnovi pogrešno protumačili, jer su dugo smatrali da povećanje ponude novca jednostavno znači da je svako postao bogatiji. Na engleskom govornom području Adam Smithovo krajnje odbijanje merkantilizma je prihvaćeno bez pitanja, ali u 20. vijeku je većina ekonomista prihvatila da su na nekim područjima merkantilisti bili u pravu. Najpoznatiji od njih, ekonomist John Maynard Keynes je eksplicitno podržavao neka od načela merkantilizma.
Adam Smith je odbio merkantilistički pogled na proizvodnju, smatrajući da je potrošnja jedini način putem kojeg ekonomija raste.
Keynes je tvrdio da je ohrabrivanje proizvodnje isto važno kao i potrošnja. Keynes je također napomenuo da je u ranom modernom periodu fokusiranje na ponude poluga bilo razumno. U prethodnoj eri papirnog novca, povećanje količine poluga je bio jedini način povećanja ponude novca. Keynes i drugi ekonomisti tog perioda su također spoznali da je platni bilans važno pitanje, a od 1930-tih godina sve države su izbliza posmatrale utjecanje i istjecanje kapitala i većina ekonimista se slaže oko toga da je poželjan pozitivan platni bilans. Keynes je također prihvatio osnovnu ideju merkantilizma da je intervencija vlade u ekonomiji neophodna.
Područje koje je Smith odbijao mnogo prije Keynesa bilo je važnost podataka. Merkantilisti, koji su općenito bili trgovci ili vladini službenici, su skupljali ogromne količine podataka o trgovini i u velikoj mjeri su ih koristili u svojim istraživanjima i zapisima. William Petty, veliki merkantilista, se općenito smatra prvim koji je koristio empirijske analize pri pručavanju ekonomije. Smith je ovo odbio, smatrajući da je deduktivno razmišljanje od osnova principa ispravna metoda za otkrivanje ekonomskih istinitosti.
Glavne zasluge merkantilista
Zasluge merkantilista su u tome sto su odigrali važnu ulogu u razvitku ekon nauke. Merkantilizam predstavlja prvu teoriju razvitka kapitalnog načina proizvodnje i predhistoriju političke ekonomije. Važna promjena u merkantilizmu bilo je uvođenje dvostrukog knjigovodstva i modernog računovodstva. Ovo računovodstvo je jako jasno predstavljalo ulaz i izlaz trgovine, pridonoseći bliskom ispitivanju platnog bilansa. Danas ekonomisti prihvataju da su obje metode važne. Tokom merkantilističkog perioda je osnovana većina modernih ekonomskih institucija kao što su berze, moderne industrije i bankarstva.
KEJNSOVA MAKROEKONOMSKA ANALIZA
Kejnsova knjiga “Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca“, objavljena je 1936. godine. Izlazak ove knjige predstavlja početak nove etape u razvoju ekonomske misli. Početak te nove etape obično se naziva „kejnsijanska revolucija“. Diskusije koje je ta knjiga izazvala literatura, naročito anglosaksonska, jedva da imaju presedana u istoriji ekonomske misli. Ona što je sam Kejns pisao o uspehu Rikarda u odnosu na Maltusa, može dobrim delom da se primeni na njega u odnosu na prethodnu, marginalističku ekonomsku misao. Kejnsova makroekonomska analiza, analiza makroekonomskih agregata, potiskuje mikroekonomsku analizu.
John Maynard Keynes, The General Theory of Employment, Interest and Money, 1936. Prevedeno je kod nas kao Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, „Kultura“, 1956.
Džon Majnard Kejns (John Maynard Keynes, 1883 - 1946) rodjen je u Kembridžu, poznatom univezitetskom centru Engleske. Na Kembridžu je njegov otac predavao ekonomiju i bio učenik tada najpoznatijeg engleskog ekonomiste Alfreda Maršala, šefa katedre političke ekonomije na Kembridžkom univerzitetu.
Kejns spada u red retkih ekonomista koji nisu bili čisto akademski teoretičari. On je veoma čvrsto bio povezan sa privrednom praksom i uzimao vidnog učešća u rešavanju tekućih ekonomsko-političkih pitanja Engleske.
Svoje glavno delo, Opštu teoriju zaposlenosti, kamate i novca, Kejns je uputio svojim kolegama ekonomistima koji su se, kao i on, vaspitavali u duhu „tradicionalne“ maršalijanske ekonomske teorije. Namera mu je bila da prvo njih ubedi u potrebu za ponovnim kritičkim ispitivanjem osnovnih pretpostavki te teorije. Istupa sa novim shvatanjima. Nastoji da izbegne tradicionalne ideje, koje su bile duboko ukorenjene medju univerzitetskim ekonomistima, da izbegne uobičajeni način razmišljanja i izražavanja. Unosi izvesnu novu terminologiju. Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca posvećena je proučavanju snaga koje utiču na promene u obimu ukupne proizvodnje i zaposlenosti.
Kejnzova funkcija potrošnje
Odluka pojedinca o tome koliko će danas potrošiti a koliko će namijeniti štednji je mikroekonomsko pitanje sa velikim makroekonomskim efektima.
U modelu potrošnje kvantificira se zavisnost izmedju tekuće potrošnje © i veličine nacionalnog dohotka (Y) koji predstavlja agregatnu ponudu.
Izvodjenje i kvantifikacija ove zavisnosti vrši se postepeno, u dva koraka:
•Situacija u kojoj je potrošnja jednaka nacionalnom dohotku (nema štednje);
•Situacija kada se dio nacionalnog dohotka štedi (prisjetite se grafika kružnog toka privrede u poglavlju III).
Podjimo od najjednostavnije situacije. To je slučaj kada se sve što se proizvede istovremeno i potroši. Nema akumulacije, nema državne potrošnje, nema uticaja monetarne politike.
U tom slučaju agregatna ponuda (Y) jednaka je potrošnji, odnosno
J. M. Keynes (1883-1946) pod terminom fiskalna politika podrazumeva teoriju i politiku, koja putem javnih prihoda vrši uticaj na štednju, kao i teoriju i politiku državnih investicija koje su finansirane putem javnih zajmova, da bi se stimulisala potrošnja.
Keynes stavlja u centar svojih razmatranja ekonomske političke mere, nastojeći da pronađe sredstva, da bi pomoću njih izvukao kapitalizam iz njegove krize. Osnova Keynesovih razmatranja su tri osnovne agregatne veličine: ponuda, puna zaposlenost i efektivna potražnja, a osnovni faktor društvene reprodukcije je ukupna potražnja.
"U kapitalizmu je evidentan raskorak između globalne efektivne potražnje i ukupno ostvarenih novčanih dohodaka, a na prvom mestu između novčane i realne akumulacije. Ukupna potražnja je predstavljena dvema komponentama: potrošnjom i investicijama. Kolika će potrošnja biti zavisi od ostvarenog nacionalnog dohotka te sklonosti ka potrošnji. Uvek kada se realni dohodak povećava, dolazi i do povećanja potrošnje, ali manje u odnosu na povećanje dohotka (granična sklonost ka potrošnji), jer određen iznos odlazi na štednju.
Štednja je razlika između dohotka i efektivne potrošnje. Bitan uslov ravnoteže u procesu reprodukcije je da se celokupan iznos štednje utroši na investicije. (Keynesova formula: štednja = investicije)
Stvarnost, međutim, ne dovodi do automatskog korišćenja štednje za investicije, jer je investiciona aktivnost uslovljena veličinom profitne stope (granična efikasnost kapitala) i visinom kamatne stope koja je u prvom planu."
Keynes je na prvom mestu pristalica mešanja u svojinsko-privredne odnose i u regulisanje tih odnosa. Budući da kapitalizam prati hronična pojava nedovoljnosti globalne tražnje, Keynes se zalaže za aktivno angažovanje države u stvaranju dodatne investicione i potrošne tražnje. U domenu porezne politike Keynes se pojavljuje kao pristalica progresivnog oporezivanja, kojim treba ići na jače zahvatanje onog dela dohotka koji je namenjen štednji, čime bi se suzbijalo opadanje sklonosti ka potrošnji. Keynes zastupa mišljenje da je potrebno ići na politiku jačanja efektivne tražnje monetarno fiskalnim akcijama i iznad nivoa realnog dohotka.
U periodima depresije, država interveniše merama ekspanzione fiskalne politike koje deluju u pravcu oživljavanja privrede. Ove mere se sprovode bilo smanjenjem poreza od stanovništva, bilo povećanjem rashoda, s tim da povećanje rashoda ima jače delovanje. Za razliku od ekspanzione fiskalne politike, kontrakciona fiskalna politika će ići na smanjenje rashoda i povećanje poreza, što će rezultirati smanjenjem proizvodnje, zaposlenosti, potrošnje i investicija.
Suvremena finansijska teorija je razvila i primjenu tzv. automatskih ili ugrađenih stabilizatora. Oni predstavljaju takve javne rashode i prihode koji automatski, bez naročitih odluka državnih organa imaju kontraciklično delovanje.
Privredu kapitalističkih država u drugoj polovini prošlog veka i početkom ovog veka potresaju ekonomske krize i ciklična kretanja. Privatna svojina inicijativa pokazala se nemoćnom da prevede privredu iz krize u sledeće faze cikličnog kretanja-oživljavanja (oporavak) i prosperitet. Velika kriza 1929. –1933. godine predstavlja konačno i potpuno razbijanje iluzija o ekonomskom liberalizmu.
Nova situacija traži odgovarajuća rešenja i u ekonomskoj teoriji. Poput pojave Adama Smitha, koji je dao teoretsku podlogu težnjama svog vremena, John Maynard Keynes daje teoretsku osnovu za državni intervencionalizam u privredi.
Keynes svojim delom "Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca", koje je prvi put bilo objavljeno 1936. godine, daje teoretsku osnovu za aktivnosti države u privredi, koje se u ekonomskoj znanosti vodi pod nazivom "državni invencionizam". Keynes smatra da je potrebno nešto i žrtvovati od individualnih sloboda da bi privreda u celini bolje funkcionisala. On zagovara primenu odgovarajućih mera od strane države, koje ona treba preduzimati zavisno od situacije u privredi, odnosno zavisno od faze u cikličnom kretanju privrede. Te mere se svode na regulisanje potražnje putem fiskalnih i monetarno kreditnih instrumenata, zahvatanje dohodka porezima i stvaranje rezervi u doba prosperiteta, a investiranje u doba depresije. Na toj doktrini izgrađen je čitav sistem instrumenata, putem kojih država reguliše novac i kredit u opticaju, dohodke stanovništva, profite poduzeća, zaposlenost, investicije, budžetsku potrošnju – budžetski deficit i suficit itd. Tako dolazi do druge bitne promene u funkcionisanju privrede, u kojoj država postaje aktivni subjekt i činilac u usmjeravanju privrednih tokova.
Merkantilisti su ovo u osnovi pogrešno protumačili, jer su dugo smatrali da povećanje ponude novca jednostavno znači da je svako postao bogatiji. Na engleskom govornom području Adam Smithovo krajnje odbijanje merkantilizma je prihvaćeno bez pitanja, ali u 20. vijeku je većina ekonomista prihvatila da su na nekim područjima merkantilisti bili u pravu. Najpoznatiji od njih, ekonomist John Maynard Keynes je eksplicitno podržavao neka od načela merkantilizma.
Adam Smith je odbio merkantilistički pogled na proizvodnju, smatrajući da je potrošnja jedini način putem kojeg ekonomija raste.
Keynes je tvrdio da je ohrabrivanje proizvodnje isto važno kao i potrošnja. Keynes je također napomenuo da je u ranom modernom periodu fokusiranje na ponude poluga bilo razumno. U prethodnoj eri papirnog novca, povećanje količine poluga je bio jedini način povećanja ponude novca. Keynes i drugi ekonomisti tog perioda su također spoznali da je platni bilans važno pitanje, a od 1930-tih godina sve države su izbliza posmatrale utjecanje i istjecanje kapitala i većina ekonimista se slaže oko toga da je poželjan pozitivan platni bilans. Keynes je također prihvatio osnovnu ideju merkantilizma da je intervencija vlade u ekonomiji neophodna.
Područje koje je Smith odbijao mnogo prije Keynesa bilo je važnost podataka. Merkantilisti, koji su općenito bili trgovci ili vladini službenici, su skupljali ogromne količine podataka o trgovini i u velikoj mjeri su ih koristili u svojim istraživanjima i zapisima. William Petty, veliki merkantilista, se općenito smatra prvim koji je koristio empirijske analize pri pručavanju ekonomije. Smith je ovo odbio, smatrajući da je deduktivno razmišljanje od osnova principa ispravna metoda za otkrivanje ekonomskih istinitosti.
Glavne zasluge merkantilista
Zasluge merkantilista su u tome sto su odigrali važnu ulogu u razvitku ekon nauke. Merkantilizam predstavlja prvu teoriju razvitka kapitalnog načina proizvodnje i predhistoriju političke ekonomije. Važna promjena u merkantilizmu bilo je uvođenje dvostrukog knjigovodstva i modernog računovodstva. Ovo računovodstvo je jako jasno predstavljalo ulaz i izlaz trgovine, pridonoseći bliskom ispitivanju platnog bilansa. Danas ekonomisti prihvataju da su obje metode važne. Tokom merkantilističkog perioda je osnovana većina modernih ekonomskih institucija kao što su berze, moderne industrije i bankarstva.
KEJNSOVA MAKROEKONOMSKA ANALIZA
Kejnsova knjiga “Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca“, objavljena je 1936. godine. Izlazak ove knjige predstavlja početak nove etape u razvoju ekonomske misli. Početak te nove etape obično se naziva „kejnsijanska revolucija“. Diskusije koje je ta knjiga izazvala literatura, naročito anglosaksonska, jedva da imaju presedana u istoriji ekonomske misli. Ona što je sam Kejns pisao o uspehu Rikarda u odnosu na Maltusa, može dobrim delom da se primeni na njega u odnosu na prethodnu, marginalističku ekonomsku misao. Kejnsova makroekonomska analiza, analiza makroekonomskih agregata, potiskuje mikroekonomsku analizu.
John Maynard Keynes, The General Theory of Employment, Interest and Money, 1936. Prevedeno je kod nas kao Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, „Kultura“, 1956.
Džon Majnard Kejns (John Maynard Keynes, 1883 - 1946) rodjen je u Kembridžu, poznatom univezitetskom centru Engleske. Na Kembridžu je njegov otac predavao ekonomiju i bio učenik tada najpoznatijeg engleskog ekonomiste Alfreda Maršala, šefa katedre političke ekonomije na Kembridžkom univerzitetu.
Kejns spada u red retkih ekonomista koji nisu bili čisto akademski teoretičari. On je veoma čvrsto bio povezan sa privrednom praksom i uzimao vidnog učešća u rešavanju tekućih ekonomsko-političkih pitanja Engleske.
Svoje glavno delo, Opštu teoriju zaposlenosti, kamate i novca, Kejns je uputio svojim kolegama ekonomistima koji su se, kao i on, vaspitavali u duhu „tradicionalne“ maršalijanske ekonomske teorije. Namera mu je bila da prvo njih ubedi u potrebu za ponovnim kritičkim ispitivanjem osnovnih pretpostavki te teorije. Istupa sa novim shvatanjima. Nastoji da izbegne tradicionalne ideje, koje su bile duboko ukorenjene medju univerzitetskim ekonomistima, da izbegne uobičajeni način razmišljanja i izražavanja. Unosi izvesnu novu terminologiju. Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca posvećena je proučavanju snaga koje utiču na promene u obimu ukupne proizvodnje i zaposlenosti.
Kejnzova funkcija potrošnje
Odluka pojedinca o tome koliko će danas potrošiti a koliko će namijeniti štednji je mikroekonomsko pitanje sa velikim makroekonomskim efektima.
U modelu potrošnje kvantificira se zavisnost izmedju tekuće potrošnje © i veličine nacionalnog dohotka (Y) koji predstavlja agregatnu ponudu.
Izvodjenje i kvantifikacija ove zavisnosti vrši se postepeno, u dva koraka:
•Situacija u kojoj je potrošnja jednaka nacionalnom dohotku (nema štednje);
•Situacija kada se dio nacionalnog dohotka štedi (prisjetite se grafika kružnog toka privrede u poglavlju III).
Podjimo od najjednostavnije situacije. To je slučaj kada se sve što se proizvede istovremeno i potroši. Nema akumulacije, nema državne potrošnje, nema uticaja monetarne politike.
U tom slučaju agregatna ponuda (Y) jednaka je potrošnji, odnosno