07-05-2010, 02:09 PM
[align=justify]Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.
Apstrakt: U radu se razmatraju pojmovi liberalizma i globalizacije. Rezulta-
ti analize ovih pojmova vodi stanovištu da proces prikljuèenja Evropskoj Uniji moe u velikoj meri da pomogne rešenju problema ekonomske i politièke koordinacije u Srbiji i Crnoj Gori. Prema mišljenju autora, rešavanje problema koordinacije kroz proces pridruenja Evropskoj Uniji je istovremno put neizbenog prilagoðavanja Srbije i Crne Gore globalnom okruenju liberalno-demokratskog tipa.
Kljuène reèi: liberalizam, globalizacija, javni izbor, tranzicija.
Uvod
Ovaj rad sastoji se iz tri dela. U prvom je skiciran pojam libe-
ralizma, u drugom pojam globalizacije, a u treæem se razmatra pro-
blem vezan za korake koje Srbija i Crna Gora treba da preduzme da
bi se prilagodila globalnom okruenju liberalno-demokratskog tipa.
U skiciranju pojma liberalizma poæi æemo od jedne uprošæe-
ne, a moda i netaène definicije ovog pojma. U toku daljeg izlaganja
ova poèetna pretpostavka æe biti dopunjena i donekle poboljšana.
Najprostije reèeno, moda bismo mogli reæi da je liberalizam
jedno uverenje da ljude, takve kakvi jesu, treba ostaviti na miru da
rade šta hoæe. Ovo uverenje polazi od pretpostavke da norme koje
Pod ovim naslovom osnovne teze ovog rada saopštene su prvi put kao predavanje na Tribini Srpsko-amerièkog centra, u okviru ciklusa „SAD, Evropa i mi“ 25. aprila 2005. godine u Maloj sali Kolarèeve zadubine. Organizator Tribine je ljubazno izašao u susret molbi autora i odobrio štampanje ovog predavanja kao teksta u ovom broju èasopisa Filozofija i društvo. Tekst rada je inaèe nastao u okviru projekta „Društveno razvojne moguænosti Jugoslavije/Srbije u evropskim i svetskim procesima“ pod brojem 1926 na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju koji finansira Ministastvo za nauku i tehnologiju Republike Srbije.
Regulišu meðusobno odnošenje ljudi jesu izraz volje samih ljudi.
Izvorište normi nije neko objektivno dobro, utemeljeno na nekakvoj
metafizièkoj ili pak religioznoj, nunoj, i nepromenljivoj istini, da-
kle, utemeljeno nezavisno od preferencija individua. U tome se ogle-
da otklon moderne vizije od antièke ili srednjovekovne. Ali u tome
se ogleda i otklon liberalizma od razlièitih oblika totalitarizama. Pre-
ma modernoj viziji, ljudi sami uspostavljaju pravila kolektivnog
ponašanja kao i standarde na osnovu kojih oni ta pravila mogu da
kontrolišu. Konaèni test u kontroli je odgovor na pitanje da li je
dignitet individue ispoštovan, ali i to da li se njeno blagostanje
uveæava. Ovakav test kontrole u liberalizmu se najèešæe naziva
standardom pravde. Videæemo, u onom što sledi, da su standardi
pravde, na nivou jednog pojedinaènog društva u stvari odreðenje
stepena dravne intervencije u privredi. Na nivou meðunarodnih od-
nosa, problem pravde bi bio pronalaenje opravdanog stepena inter-
vencije meðunarodnih institucija u poslove drava. Pitanje pravde u
ovom drugom sluèaju je mnogo tee.
Vratimo se poèetnoj tvrdnji da je liberalizam verovanje da
ljude treba ostaviti na miru da rade šta hoæe. Ako ovo simplifikovano
shvatanje proširimo na privredni milje, tj., na slobodno trište kao
konstitutivni element modernog društva, onda bi se jedna ovakva
zdravorazumska intuicija o tome šta je liberalizam svela na tvrdnju
da ljude treba pustiti da rade šta hoæe tako što bi sledili svoj lièni in-
teres u skladu sa trišnim pravilima do kojih su spontano došli u
ivotu proizvodeæi i razmenjujuæi dobra. Pretpostavimo arguendo
da je ovo pravo znaèenje liberalizma. Moemo onda reæi da su libe-
ralizam i proces globalizacije dva komplementarna procesa. Naime,
ako proces globalizacije svedemo na proces širenja trišta, odnosno,
ako ga shvatimo kao proces uklanjanja granica i barijera u protoku
dobara i usluga, tako što se prostor na kome se odvija nesputana
trgovina proširuje na èitav globus, onda nam se èini da globalizacija
uveæava slobodu jer proširuje prostor slobodne razmene sa tendenci-
jom da u slobodnu razmenu ukljuèi sve ljude sveta. Po mnogim tu-
maèenjima, u svom delu Bogatstvo naroda, zaèetnik moderne eko-
nomske misli Adam Smit smatrao je da je proces globalizacije
neizbean prateæi proces stvaranja slobodnih nacionalnih trišta.
Druga dva velikana rane ekonomske misli, Rikardo i Sej takoðe su
smatrali da æe narodi izmeðu sebe trgovati efikasno, a Sej je došao
do zakljuèka da æe se periodièni ekonomski problemi vezani za od-
nos ponude i tranje razrešiti u stanju opšte ravnotee (generalnog
ekvilibrijuma) kako u nacionalnim ekonomijama tako i u meðuna-
rodnom okruenju.
Problem sa ovom vizijom nastaje kada uoèimo da je ona pre-
više idealizovana i kada doðemo do uvida da ljudi u trišnim odnosi-
ma mogu jedni drugima da nanesu štetu i da ostvare, kako to ekono-
misti kau, tzv. „suboptimalne“, ili pak neefikasne ishode interakcije.
Ideja Adama Smita o tome da nas „ne hrani blagonaklonost mesara ili
pekara veæ njihova briga za liènu korist“ je suština teze o „nevidljivoj
ruci“ koja ljude vodi do ravnotee u ponudi i potranji, odnosno, do
organizovanog i efikasnog oblika materijalne proizvodnje u društvu.
Kako to kae Adam Smit, individue, sledeæi vlastitu dobit i voðeni
nevidljivom rukom trišta, postiu cilj koji nije bio deo njihovog po-
èetnog plana – one postiu cilj koji se ogleda u ostvarenju kolektivne
dobrobiti, a poèetna namera im je bila lièna korist. Ali, da bi model
nevidljive ruke ostvario svoj plan, moraju se pretpostaviti odreðeni
uslovi koji su idealni i koji u stvarnosti ne postoje. Prvi uslov je funk-
cionisanje tzv. zakona tranje u situaciji savršene utakmice. Drugi
uslov je odsustvo „eksternalija“. Prvi uslov pretpostavlja da na trištu
mora uvek da bude dovoljno veliki broj proizvoðaèa i potrošaèa koji
slobodno mogu da stupe na trište ili da iz njega izaðu i koji takoðe
moraju da budu spremni da robu uvek koriste ili kao krajnji potrošaèi,
ili pak da robu, posle ostvarene prodaje, koriste kao neposrednu in-
vesticiju za svoja preduzeæa u proizvodnji novih dobara za koja se
oèekuje da æe odmah biti plasirana za prodaju na trištu. Takoðe, ovaj
ekonomski model pretpostavlja skoro punu zaposlenost. Dalje, pona-
šanje proizvoðaèa i potrošaèa mora da bude racionalno u ekonom-
skom smislu, naime, njihovo ponašanje se shvata kao da uvek tei
uveæanju koristi. Lako je uoètii da su sve ove pretpostavke i još mno-
ge druge veoma idealizovane.
Drugi pomenuti problem je problem negativnih eksternali-
ja. Eksternalije direktno vode suboptimalnim društvenim ishodima,
odnosno, narušavaju ekonomsku efikasnost. Eksternalije se doga-
ðaju zato što aktivnost subjekata na trištu utièe na ostale èlanove
društva, s tim što ti uticaji prethodno nisu mogli da budu predviðeni
[/align]Apstrakt: U radu se razmatraju pojmovi liberalizma i globalizacije. Rezulta-
ti analize ovih pojmova vodi stanovištu da proces prikljuèenja Evropskoj Uniji moe u velikoj meri da pomogne rešenju problema ekonomske i politièke koordinacije u Srbiji i Crnoj Gori. Prema mišljenju autora, rešavanje problema koordinacije kroz proces pridruenja Evropskoj Uniji je istovremno put neizbenog prilagoðavanja Srbije i Crne Gore globalnom okruenju liberalno-demokratskog tipa.
Kljuène reèi: liberalizam, globalizacija, javni izbor, tranzicija.
Uvod
Ovaj rad sastoji se iz tri dela. U prvom je skiciran pojam libe-
ralizma, u drugom pojam globalizacije, a u treæem se razmatra pro-
blem vezan za korake koje Srbija i Crna Gora treba da preduzme da
bi se prilagodila globalnom okruenju liberalno-demokratskog tipa.
U skiciranju pojma liberalizma poæi æemo od jedne uprošæe-
ne, a moda i netaène definicije ovog pojma. U toku daljeg izlaganja
ova poèetna pretpostavka æe biti dopunjena i donekle poboljšana.
Najprostije reèeno, moda bismo mogli reæi da je liberalizam
jedno uverenje da ljude, takve kakvi jesu, treba ostaviti na miru da
rade šta hoæe. Ovo uverenje polazi od pretpostavke da norme koje
Pod ovim naslovom osnovne teze ovog rada saopštene su prvi put kao predavanje na Tribini Srpsko-amerièkog centra, u okviru ciklusa „SAD, Evropa i mi“ 25. aprila 2005. godine u Maloj sali Kolarèeve zadubine. Organizator Tribine je ljubazno izašao u susret molbi autora i odobrio štampanje ovog predavanja kao teksta u ovom broju èasopisa Filozofija i društvo. Tekst rada je inaèe nastao u okviru projekta „Društveno razvojne moguænosti Jugoslavije/Srbije u evropskim i svetskim procesima“ pod brojem 1926 na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju koji finansira Ministastvo za nauku i tehnologiju Republike Srbije.
Regulišu meðusobno odnošenje ljudi jesu izraz volje samih ljudi.
Izvorište normi nije neko objektivno dobro, utemeljeno na nekakvoj
metafizièkoj ili pak religioznoj, nunoj, i nepromenljivoj istini, da-
kle, utemeljeno nezavisno od preferencija individua. U tome se ogle-
da otklon moderne vizije od antièke ili srednjovekovne. Ali u tome
se ogleda i otklon liberalizma od razlièitih oblika totalitarizama. Pre-
ma modernoj viziji, ljudi sami uspostavljaju pravila kolektivnog
ponašanja kao i standarde na osnovu kojih oni ta pravila mogu da
kontrolišu. Konaèni test u kontroli je odgovor na pitanje da li je
dignitet individue ispoštovan, ali i to da li se njeno blagostanje
uveæava. Ovakav test kontrole u liberalizmu se najèešæe naziva
standardom pravde. Videæemo, u onom što sledi, da su standardi
pravde, na nivou jednog pojedinaènog društva u stvari odreðenje
stepena dravne intervencije u privredi. Na nivou meðunarodnih od-
nosa, problem pravde bi bio pronalaenje opravdanog stepena inter-
vencije meðunarodnih institucija u poslove drava. Pitanje pravde u
ovom drugom sluèaju je mnogo tee.
Vratimo se poèetnoj tvrdnji da je liberalizam verovanje da
ljude treba ostaviti na miru da rade šta hoæe. Ako ovo simplifikovano
shvatanje proširimo na privredni milje, tj., na slobodno trište kao
konstitutivni element modernog društva, onda bi se jedna ovakva
zdravorazumska intuicija o tome šta je liberalizam svela na tvrdnju
da ljude treba pustiti da rade šta hoæe tako što bi sledili svoj lièni in-
teres u skladu sa trišnim pravilima do kojih su spontano došli u
ivotu proizvodeæi i razmenjujuæi dobra. Pretpostavimo arguendo
da je ovo pravo znaèenje liberalizma. Moemo onda reæi da su libe-
ralizam i proces globalizacije dva komplementarna procesa. Naime,
ako proces globalizacije svedemo na proces širenja trišta, odnosno,
ako ga shvatimo kao proces uklanjanja granica i barijera u protoku
dobara i usluga, tako što se prostor na kome se odvija nesputana
trgovina proširuje na èitav globus, onda nam se èini da globalizacija
uveæava slobodu jer proširuje prostor slobodne razmene sa tendenci-
jom da u slobodnu razmenu ukljuèi sve ljude sveta. Po mnogim tu-
maèenjima, u svom delu Bogatstvo naroda, zaèetnik moderne eko-
nomske misli Adam Smit smatrao je da je proces globalizacije
neizbean prateæi proces stvaranja slobodnih nacionalnih trišta.
Druga dva velikana rane ekonomske misli, Rikardo i Sej takoðe su
smatrali da æe narodi izmeðu sebe trgovati efikasno, a Sej je došao
do zakljuèka da æe se periodièni ekonomski problemi vezani za od-
nos ponude i tranje razrešiti u stanju opšte ravnotee (generalnog
ekvilibrijuma) kako u nacionalnim ekonomijama tako i u meðuna-
rodnom okruenju.
Problem sa ovom vizijom nastaje kada uoèimo da je ona pre-
više idealizovana i kada doðemo do uvida da ljudi u trišnim odnosi-
ma mogu jedni drugima da nanesu štetu i da ostvare, kako to ekono-
misti kau, tzv. „suboptimalne“, ili pak neefikasne ishode interakcije.
Ideja Adama Smita o tome da nas „ne hrani blagonaklonost mesara ili
pekara veæ njihova briga za liènu korist“ je suština teze o „nevidljivoj
ruci“ koja ljude vodi do ravnotee u ponudi i potranji, odnosno, do
organizovanog i efikasnog oblika materijalne proizvodnje u društvu.
Kako to kae Adam Smit, individue, sledeæi vlastitu dobit i voðeni
nevidljivom rukom trišta, postiu cilj koji nije bio deo njihovog po-
èetnog plana – one postiu cilj koji se ogleda u ostvarenju kolektivne
dobrobiti, a poèetna namera im je bila lièna korist. Ali, da bi model
nevidljive ruke ostvario svoj plan, moraju se pretpostaviti odreðeni
uslovi koji su idealni i koji u stvarnosti ne postoje. Prvi uslov je funk-
cionisanje tzv. zakona tranje u situaciji savršene utakmice. Drugi
uslov je odsustvo „eksternalija“. Prvi uslov pretpostavlja da na trištu
mora uvek da bude dovoljno veliki broj proizvoðaèa i potrošaèa koji
slobodno mogu da stupe na trište ili da iz njega izaðu i koji takoðe
moraju da budu spremni da robu uvek koriste ili kao krajnji potrošaèi,
ili pak da robu, posle ostvarene prodaje, koriste kao neposrednu in-
vesticiju za svoja preduzeæa u proizvodnji novih dobara za koja se
oèekuje da æe odmah biti plasirana za prodaju na trištu. Takoðe, ovaj
ekonomski model pretpostavlja skoro punu zaposlenost. Dalje, pona-
šanje proizvoðaèa i potrošaèa mora da bude racionalno u ekonom-
skom smislu, naime, njihovo ponašanje se shvata kao da uvek tei
uveæanju koristi. Lako je uoètii da su sve ove pretpostavke i još mno-
ge druge veoma idealizovane.
Drugi pomenuti problem je problem negativnih eksternali-
ja. Eksternalije direktno vode suboptimalnim društvenim ishodima,
odnosno, narušavaju ekonomsku efikasnost. Eksternalije se doga-
ðaju zato što aktivnost subjekata na trištu utièe na ostale èlanove
društva, s tim što ti uticaji prethodno nisu mogli da budu predviðeni