06-05-2010, 12:53 AM
Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.
Nova klasična ekonomija predstavlja školu u makroekonomiji, koja je okončala dominaciju klasičnog kejnzijanizma. Pojavila se tokom 1970-tih godina, a predvodi je nobelovac Robert Lukas.
Nova klasična ekonomija (NKE) predstalja makroekonomsku ekstenziju neoklasične (mikro)ekonomije. Odatle proističe snažan naglasak NKE na mikroekonomskim osnovama makroekonomije. U osnovi, NKE izvodi makroekonomske agregate (GDP, zaposlenosti itd) iz opšte ravnoteže tržišta u jednoj ekonomiji. NKE se zasniva na tri osnovne pretpostavke:
•Prvo, da se tržišta čiste, tj. da cene i količine variraju tako da se izjednačavaju tražnja i ponuda.
•Drugo, pojedinci (i firme) poseduju nesavršene informacije.
•I treće, i kritično, da se očekivanja pojedinaca (i firmi) formiraju u skladu sa teorijom racionalnih očekivanja. Teorija racionalnih očekivanja kaže da pojedinci racionalno previđaju budućnost, odnosno da daju najbolju moguću prognozu a na osnovu svih raspoloživih informacija.
Jedna od propozicija NKE je da će ekonomija dostići prirodnu stopu nezaposlenosti i da će pokušaji države da promeni to ravnotežno stanje biti parirani kontraakcijom ekonomskih agenata. U NKE svetu nezaposlenost je uvek dobrovoljna, jer nezaposleni uvek mogu da se zaposle, ali za nižu zaradu.
NKE priznaje postojanje privrednih ciklusa, ali njena teorija realnih privrednih ciklusa, koju su razvili nobelovci Fin Kidland i Edvard Preskot, uzrok ekonomskih fluktuacija nalazi u spoljnim šokovima koje ekonomija doživljava, a ne u unutrašnjim neravnotežama same ekonomije.
Objašnjenja neizvesnosti i formiranja očekivanja su ključna pitanja u makroekonomskim teorijama. Kejns je bio jedan od prvih ekonomista koji je naglasio značaj neizvesne prirode budućnosti. U okviru njegovog modela neizvesnost će izazvati autonomne fluktuacije agregatne tražnje. U Novoj klasičnoj makroekonomiji pitanja neizvesnosti i očekivanja su dobila centralnu ulogu. Njihova hipoteza o racionalnim očekivanjima je pomerila fokus interesovanja na realne efekte monetarne i fiskalne politike. Hipoteza o racionalnim očekivanjima postala je moćan metod za generisanje dinamike u različitim kontekstima, tako je postala široko prihvaćena u makroekonomskoj analizi, čak su je prihvatili i Novi kejnzijanci. Nedavno je razvijen koncept ograničene racionalnosti, da bi se analiziralo ponašanje ekonomskih subjekata u novim situacijama, u kojima prethodno iskustvo ne može da koristi, kao što je situacija ekonomske tranzicije u Istočnoj Evropi.
Teorija racionalnih očekivanja
Tokom 70-ih godina Nova klasična makroekonomija je zamenila monetarizam kao glavnog rivala kejnzijanskoj ekonomiji. Iako je u prvo vreme pogrešno smatrana daljim razvojem monetarizma, zbog čega su je nazivali radikalnim monetarizmo ili monetarizmom Nova klasična makroekonomija predstavljala je novu makroekonomsku školu, koja se značajno razlikovala ne samo od kejnzijanske već i od monetarističke. U negiranju kejnzijanizma Nova klasična makroekonomija je imala mnogo širu teorijsku komponentu, od monetarizma.
Najznačajniji predstavnici Nove klasične makroekonomije su američki ekonomisti Robert Lukas, Tomas Sardžent, Robert Baro, Edvard Preskot i Nil Valas, kao i britanski ekonomista Patrik Minford.
Nova klasična makroekonomija je u velikoj meri predstavljala izraz težnji posleratne makroekonomske teorije da makroekonomska kretanja objasni na bazi racionalnog ponašanja ekonomskih subjekata. Tako su obezbeđene snažne mikroekonomske osnove makroekonomske teorije, koja se bazira na modelu u kome se subjekti rukovode optimiziranjem svojih ciljnih funkcija u ekonomskom okruženju perfektne konkurencije, u kome se sva tržišta prilagođavaju ne izazivajući troškove.
Najistaknutiji predstavnici su T. Sardžet i R. Lukas
Nova klasična ekonomija podrazumeva:
•primenu ravnotežnog modela u makroekonomskoj analizi;
•pristup makroekonomskoj analizi sa aspekta mikroekonomije, odnosno razumevanju makroekonomskih problema na osnovu ponašanja ekonomskihsubjekata;
•široke primene hipoteze racionalnih očekivanja u makroekonomiji i
•kritičkom procenjivanju tradicionalnog pristupa ekonomskoj politici.
Najvažniji stavovi:
•Ponuda i tražnja ne uravnotežuju se automatski
•Do ravnoteže se jedino može doći kroz “traganje”
•Traganje traje sve dok se marginalni trošak traganja ne izjednači sa marginalnim prihodom trajanja
•Ravnoteža se ne uspostavlja odmah
1.Nova klasična makroekonomija je škola “Racionalnih očekivanja” - ne polazi od adaptivnih već od racionalnih očekivanja.
2.Tumačenje privrednih ciklusa – uvek je predstavljao podelu neoklasike i kejnizijanaca. Teorija realnih privrednih ciklusa, nasuprot privremenoj novčanoj iluziji kod monetarista ili trajnoj novčanoj iluziji kod kejnzijanaca, smatra da pojedinci, pošto raspolažu svim imformacijama, mogu da razdvnoje relativne i nominalne veličine i da će, kao radnici uvek ići za realnim dohotkom, a kao poslodavci, za realnim profitom.
Nova klasična ekonomija predstavlja školu u makroekonomiji, koja je okončala dominaciju klasičnog kejnzijanizma. Pojavila se tokom 1970-tih godina, a predvodi je nobelovac Robert Lukas.
Nova klasična ekonomija (NKE) predstalja makroekonomsku ekstenziju neoklasične (mikro)ekonomije. Odatle proističe snažan naglasak NKE na mikroekonomskim osnovama makroekonomije. U osnovi, NKE izvodi makroekonomske agregate (GDP, zaposlenosti itd) iz opšte ravnoteže tržišta u jednoj ekonomiji. NKE se zasniva na tri osnovne pretpostavke:
•Prvo, da se tržišta čiste, tj. da cene i količine variraju tako da se izjednačavaju tražnja i ponuda.
•Drugo, pojedinci (i firme) poseduju nesavršene informacije.
•I treće, i kritično, da se očekivanja pojedinaca (i firmi) formiraju u skladu sa teorijom racionalnih očekivanja. Teorija racionalnih očekivanja kaže da pojedinci racionalno previđaju budućnost, odnosno da daju najbolju moguću prognozu a na osnovu svih raspoloživih informacija.
Jedna od propozicija NKE je da će ekonomija dostići prirodnu stopu nezaposlenosti i da će pokušaji države da promeni to ravnotežno stanje biti parirani kontraakcijom ekonomskih agenata. U NKE svetu nezaposlenost je uvek dobrovoljna, jer nezaposleni uvek mogu da se zaposle, ali za nižu zaradu.
NKE priznaje postojanje privrednih ciklusa, ali njena teorija realnih privrednih ciklusa, koju su razvili nobelovci Fin Kidland i Edvard Preskot, uzrok ekonomskih fluktuacija nalazi u spoljnim šokovima koje ekonomija doživljava, a ne u unutrašnjim neravnotežama same ekonomije.
Objašnjenja neizvesnosti i formiranja očekivanja su ključna pitanja u makroekonomskim teorijama. Kejns je bio jedan od prvih ekonomista koji je naglasio značaj neizvesne prirode budućnosti. U okviru njegovog modela neizvesnost će izazvati autonomne fluktuacije agregatne tražnje. U Novoj klasičnoj makroekonomiji pitanja neizvesnosti i očekivanja su dobila centralnu ulogu. Njihova hipoteza o racionalnim očekivanjima je pomerila fokus interesovanja na realne efekte monetarne i fiskalne politike. Hipoteza o racionalnim očekivanjima postala je moćan metod za generisanje dinamike u različitim kontekstima, tako je postala široko prihvaćena u makroekonomskoj analizi, čak su je prihvatili i Novi kejnzijanci. Nedavno je razvijen koncept ograničene racionalnosti, da bi se analiziralo ponašanje ekonomskih subjekata u novim situacijama, u kojima prethodno iskustvo ne može da koristi, kao što je situacija ekonomske tranzicije u Istočnoj Evropi.
Teorija racionalnih očekivanja
Tokom 70-ih godina Nova klasična makroekonomija je zamenila monetarizam kao glavnog rivala kejnzijanskoj ekonomiji. Iako je u prvo vreme pogrešno smatrana daljim razvojem monetarizma, zbog čega su je nazivali radikalnim monetarizmo ili monetarizmom Nova klasična makroekonomija predstavljala je novu makroekonomsku školu, koja se značajno razlikovala ne samo od kejnzijanske već i od monetarističke. U negiranju kejnzijanizma Nova klasična makroekonomija je imala mnogo širu teorijsku komponentu, od monetarizma.
Najznačajniji predstavnici Nove klasične makroekonomije su američki ekonomisti Robert Lukas, Tomas Sardžent, Robert Baro, Edvard Preskot i Nil Valas, kao i britanski ekonomista Patrik Minford.
Nova klasična makroekonomija je u velikoj meri predstavljala izraz težnji posleratne makroekonomske teorije da makroekonomska kretanja objasni na bazi racionalnog ponašanja ekonomskih subjekata. Tako su obezbeđene snažne mikroekonomske osnove makroekonomske teorije, koja se bazira na modelu u kome se subjekti rukovode optimiziranjem svojih ciljnih funkcija u ekonomskom okruženju perfektne konkurencije, u kome se sva tržišta prilagođavaju ne izazivajući troškove.
Najistaknutiji predstavnici su T. Sardžet i R. Lukas
Nova klasična ekonomija podrazumeva:
•primenu ravnotežnog modela u makroekonomskoj analizi;
•pristup makroekonomskoj analizi sa aspekta mikroekonomije, odnosno razumevanju makroekonomskih problema na osnovu ponašanja ekonomskihsubjekata;
•široke primene hipoteze racionalnih očekivanja u makroekonomiji i
•kritičkom procenjivanju tradicionalnog pristupa ekonomskoj politici.
Najvažniji stavovi:
•Ponuda i tražnja ne uravnotežuju se automatski
•Do ravnoteže se jedino može doći kroz “traganje”
•Traganje traje sve dok se marginalni trošak traganja ne izjednači sa marginalnim prihodom trajanja
•Ravnoteža se ne uspostavlja odmah
1.Nova klasična makroekonomija je škola “Racionalnih očekivanja” - ne polazi od adaptivnih već od racionalnih očekivanja.
2.Tumačenje privrednih ciklusa – uvek je predstavljao podelu neoklasike i kejnizijanaca. Teorija realnih privrednih ciklusa, nasuprot privremenoj novčanoj iluziji kod monetarista ili trajnoj novčanoj iluziji kod kejnzijanaca, smatra da pojedinci, pošto raspolažu svim imformacijama, mogu da razdvnoje relativne i nominalne veličine i da će, kao radnici uvek ići za realnim dohotkom, a kao poslodavci, za realnim profitom.