Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski

Puna verzija: Vrste ugovora
Trenutno pregledate Lite verziju foruma. Pogledajte punu verziju sa odgovarajućim oblikovanjima.
Svi ugovori u privredi mogu da se podele na:
- osnovne i
- pomoćne ugovore.
Osnovni ugovori u privredi su oni koje preduzeće ili drugi privredni subjekt zaključuje sa drugim sličnim subjektom u obavljanju delatnosti koje sačinjavaju predmet njihovog poslovanja.
Pomoćni ugovori u privredi su oni ugovori koji se zaključuju u vezi sa delatnostima koje sačinjavaju predmet poslovanja privrednih subjekata, a u cilju olakšanja tih delatnosti.
Razlika između ove dve vrste ugovora od praktičnog je značaka prilikom ocene da li se određeno lice ponašalo prilikom izvršenje svoje ugovorne obaveze sa dužnom pažnjom. Naime, od svakog učesnika u odnosima iz ugovora u privredi zahteva se da prilikom izvšenje ugovornih obaveza pokaže pažnju dobrog privrednika. Ali, kada je u pitanju izvršenje obaveza iz delatnosti kojom se profesionalno bavi, dužnik mora da postupa sa povećanom pažnjom. Od njega se očekuje da pokaže pažnju dobrog stručnjaka.
Zbog mogućnosti da se određena vrsta ugovora kvalifikuje kao privredni ugovori, i kada nije zadovoljen subjektivni kriterijum, može se izvršiti podela na:
- dvostrane i
- jednostrane trgovačke poslove.

Kod dvostranih trgovačkih poslova oba ugovarača su privredni subjekti, a kod jednostrano trgovačkih poslova samo jedan ugovorač je privredni subjekt, ali je priroda ugovora takva da se ipak smatra da se radi o privrednom poslu.
Takvi poslovi se po tradiciji smatraju privrednim poslovima jer imaju naglašeni privredni karakter, bez obzira na to što se ne uklapaju u zakonsku definiciju ugovora u privredi.
Postoje sledeći ugovori robnog prometa (ugovori u privredi):
- ugovor o kupovini i prodaji robe,
- ugovor o posredovanju,
- ugovor o trgovinskom zastupništvu,
- ugovor o komisionu,
- ugovor o špediciji,
- ugovor o uskladištenju,
- ugovor o prevozu,
- ugovor o kontroli robe,
- ugovor o osiguranju,
- ugovor o građenju i
- izdavački ugovor.
Ugovor o prodaji u privredi je takav ugovor kojim se preduzeće ili druga privredna organizacija, imalac radnje i drugi pojedinac koji je u vidu registrovanog zanimanja obavlja neku privrednu delatnost, kao prodavac obavezuje se da robu koju prodaje drugom privrednom subjektu, kao kupcu, tako da kupac na robi stekne pravo svojine, a kupac se obavezuje da prodavcu plati cenu.
Ugovor o posredovanju je ugovor između posrednika i komitenta kojim se posrednik obavezuje da dovede u vezu komitenta sa trećim licem u cilju zaključenja nekog privrednopravnog ugovora.
Ugovor o trgovinskom zastupništuv je jedna vrsta ugovora o punomoćstvu, to je posao privrednog prava i njime se bave posebne privredne organizacije tj., trgovinske agencije.
Ugovor o komisionu je takav ugovor robnog prometa kojim se jedna strana obavezuje da zaključi neki pravni posao u svoje ime, za tuđ račun druge strane uz nagradu.
Ugovor o špediciji je pravni posao kojim se špediter obavezuje da u svoje ime, a za račun komitenta uz nagradu otprema ili doprema robu komitentu.
Ugovorom o uskladištenju obavezuje se skladištar da primi i čuva određenu stvar i da preduzima potrebne ili ugovorene mere radi njenog očuvanja u određenom stanju, te da je preda na zahtev ostavodavca ili drugog ovlašćenog lica, a ostavodavac se obavezuje da mu za to plati određenu naknadu.
Ugovor o prevozu je sporazum između pošiljaoca robe odnosno putnika i prevoznika kojim se prevoznik obavezuje da izvrši prevoz robe ili putnika uz nagradu.
Ugovor o kontroli je sporazum kojim se jedna strana obavezuje da za račun druge strane (komitenta) obavi posao kontrole količine i kvaliteta robe, izvršenih radova ili usluga.
Ugovor o osiguranju je sporazum između osigurača i osiguranika kojim se osigurač obavezuje da će osiguraniku ili trećem licu isplatiti određenu sumu novca ili naknaditi štetu ukoliko nastupi osigurani slučaj, a osiguranik se obavezuje da na ime osiguranja plati premiju – cenu osiguranja.
Ugovor o građenju je poseban posao robnog prometa koji se izdvojio iz ugovora o delu kao obligacionopravnog ugovora. Ugovor o građenju je sporazum investitora i građevinara kojim se građevinar obavezuje, da uz nagradu, podigne neki građevinski objekt ili obavi određene radove na već postojećem građevinskom objektu.
Izdavački ugovor je ugovor između autora i izdavača. Izdavački ugovor je sporazum kojim se autor ovlašćuje izdavača da potpuno ili delimično iskorišćava njegovo autorsko pravo, a izdavač se obavezuje da autorsko delo umnoži i objavi i autoru isplati autorski honorar.

1 2 Zaključenje ugovora

Pravila o zaključenju ugovora kao i pitanja koja se u vezi s tim postavljaju, izučavaju se u okviru obligacionog prava.
Brojna pravila, koja ulaze u okvir obligacionog prava, primenjuju se i na zaključenje ugovora u privredi ili ugovora robnog prometa. Tako na primer, i za privredne odnose važi pravilo da ponuda mora da:
- bude ozbiljna,
- ima određenu sadržinu,
- da prihvat ponude mora da bude bezuslovan.
Ipak, neka od tih pravila su od posebnog značaja za privredne odnose ili važe samo u privrednim odnosima. Zato im je potrebno posvetiti posebnu pažnju u okviru privrednog (trgovinskog) prava.
Zaključenje ugovora u privredi je moguće na jedan od sledećih načina:
- opštom ponudom,
- prihvatom ponude,
- zaključenje ugovora putem savremenih sredstava veze,
- zaključenje ugovora na poslovnom papiru,


- zaključenje ugovora kada se ponuda i prihvat ne poklapaju,
- javnim nadmetanjem i
- zaključenje ugovora prikupljanjem ponuda.


2 2.1 Ponuda

U odnosima između građana ponudilac redovno upućuje ponudu određenom licu.
Za razliku od toga, preduzeća često nude zaključenje ugovora licima koja nisu unapred određena. Predlog za zaključenje ugovora učinjen neodređenom broju lica, koji sadrži bitne sastojke čijem je zaključenju namenjen, važi kao ponuda, ukoliko drukčije ne proizilazi iz okolnosti slučaja ili običaja (čl. 33. ZOO). To je tzv. ponuda ili opšta ponuda ili generalna ponuda, koja može da se javi u sledećim oblicima.
Prvo, ponuda može da se javi u formi opštih uslova poslovanja. Oni predstavljaju tekst koji je unapred utvrdila ili prihvatila jedna privredna organizacija, kao uslove pod kojima će zaključivati ugovore određene vrste sa bilo kojim zainteresovanim stranama.
Opšti uslovi poslovanja čine ponudu za zaključenje ugovora samo ako su objavljeni na uobičajen način.
Oni moraju biti dostupni svakom zainteresovanom licu, kako bi ono moglo da odluči da li ih prihvata.
Izuzetno, i pored ispunjenja ovog uslova, opšti uslovi poslovanja ne smatraju se ponudom za zaključenje ugovora.
Prvo, zakonom može biti određeno da objavljivanje opštih uslova poslovanja nema karakter ponude za zaključenje ugovora. U takvim slučajevima objavljivanje opštih uslova poslovanja od strane jedne privredne organizacije znači poziv zainteresovanim licima da joj upute ponude za zaključenje ugovora, s tim što te ponude moraju biti u skladu sa opštim uslovima. Tako kod kopnenog osiguranjam, ponudu za zaključenje ugovora o osiguranju daje lice koje želi da zaključi takav ugovor, a ne osiguravač koji je objavio uslove osiguranja (čl. 901. st. ZOO).
Drugo, opšti uslovi poslovanja, ne predstavljaju ponudu ako je to u njima izričito navedeno.
Treće, objavljeni opšti uslovi poslovanja ne predstavljaju ponudu ako tako proizilazi iz okolnosti slučaja ili običaja (opšti uslovi poslovanja objavljeni u katalogu, a iz kataloga proizilazi da je njegova svrha u obaveštavanju zainteresovanih lica o proizvodnim mogućnostima preduzeća).
Kad se ugovor zaključi, opšti uslovi poslovanja, postaju sastavni deo ugovora, pod uslovom da se ugovor na njih poziva.
Samo izuzetno se može dozvoliti da određeni opšti uslovi poslovanja regulišu odnose između ugovornih strana mada se ugovor na njih ne poziva, ako su oni u tako širokoj i dugoj upotrebi u određenoj privrednoj delatnosti da su postali opštepoznati običaji. U takvom slučaju, sud može, prilikom rešavanja spora, primeniti opšte uslove poslovanja mada ne postoji izričita saglasnost ugovornih strana o tome da oni čine deo ugovora, ali ih neće tretirati kao sastavni deo ugovora nego kao običajno pravo.
Drugo, ponuda, se može javiti u formi izlaganja robe sa označenjem cene, ako drukčije ne proizilazi iz okolnosti slučaja ili običaja (čl. 34. ZOO). Otuda, kad neko uđe u prodavnicu i izjavi da kupuje robu koja je izložena, ugovor o prodaji je zaključen. Ne smatra se ponudom izlaganje robe sa označenjem cene na sajmu koji nema prodajni karakter.

3 2.2 Prihvat ponude

Zaključenje ugovora u privredi ili ugovora robnog prometa može se postići i putem prihvata ponude i to na dva načina:
- prihvatom ponude ćutanjem i
- prihvatom ponude konkludentnom radnjom.
Prihvat ponude ćutanjem – po pravilu, ćutanje ponuđenog znači da je on prihvatio ponudu. Izuzetno naše pravo poznaje dva slučaja u kojima se smatra da je ponuđeni prihvatio ponudu mada na nju nije reagovao. To su slučajevi koji se pojavljuju samo u privrednom (trgovinskom) pravu.
Prvo, kada ponuđeni stoji u stalnoj poslovnoj vezi sa ponudiocem u pogledu određene robe, smatra se da je prihvatio ponudu koja se odnosi na takvu robu ako je nije odmah ili u ostavljenom roku odbio (čl. 43. st. 3. ZOO).
Drugo, lice koje je ponudilo drugom licu da izvršava njegove naloge za obavljanje određenih poslova, kao i lice u čiju poslovnu delatnost spada vršenje takvih naloga, dužno je da izvrši dobijeni nalog ako ga nije odmah odbilo (čl. 42. st. 4. ZOO).
“Postoji mišljenje prema kome ako je ponuđeni tražio ponudu, njegovo ćutanje na ponudu se takođe može tumačiti kao prihvat, naročito ako postoje i dopunske okolnosti koje ukazuju na ovakav zaključak“.
Kad se ugovor, zaključuje ćutanjem, kao vreme zaključenja ugovora uzima se trenutak kad je ponuda ili nalog stigao ponuđenom (čl. 42. st. 5. ZOO).


Prihvat ponude konkludentnom radnjom – volja za zaključenje ugovora može biti manifestovana ne samo rečima nego i uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem iz koga se sa sigurnošću može zaključiti o njenom postojanju (čl. 28. st. 1. ZOO).
Za razliku od zaključenja ugovora ćutanjem gde ponuđeni nije izjavio svoju volju, ali se ona pretpostavlja, ovde izjava volje postoji, samo što nije izraženo rečima nego aktivnom ponašanjem.
Konkludentnom radnjom, prema uzansama (uzansa br. 34), ugovor se može zaključiti, između ostalog, u sledećim slučajevima:
- kad jedna strana u svoje ime i za svoj račun raspolaže robom koju je primila od druge strane, smatra se da je zaključen ugovor o prodaji,
- ako primalac nije znao da je roba poslata u drugu svrhu,
- kada jedna strana preda drugoj dokumenta na osnovu kojih se može raspolagati robom, a druga strana te dokumente primi, smatra se da je zaključen ugovor o prodaji,
- ako primalac nije znao da su dokumenta predata u drugu svrhu,
- kada kupac robu koja je predata na ogled, na probu, po viđenju, ne vrati u roku koji je bio ugovoren za njegovu izjavu da li robu prima, smatra se da je zaključen ugovor o prodaji,
- kad prevozilac ili otpremnik primi robu sa naznačenom adresom primaoca, smatra se da je zaključen ugovor o prevozu, odnosno otpremanju,
- kad skladištar primi robu bez određenog naloga, smatra se da je zaključen ugovor o uskladištenju.
Treba smatrati da je ponuda prihvaćena i ako ponuđeni u potpunosti izvrši svoju obavezu iz predloženog ugovora, mada ugovor nije izričito zaključen. Potrebno je da je izvršenje bilo saobrazno sadržini ponude i da je obaveza izvršena pre isteka važenja ponude.
Ugovor može i da se produži konkludentnim radnjama. Kada jedna ugovorna strana po isteku vremena za koje je važio ugovor o redovnoj isporuci robe ili o redovnom vršenju usluga nastavi sa isporukom takve robe ili vršenjem takvih usluga, a druga strana se tome ne usprotivi, važenje ranijeg ugovora produžava se pod istim uslovima, ako se tome ne protivi priroda samog ugovora, ali ako iz ugovora ili iz okolnosti ne proističe da druga strana nije htela produženje važenja ugovora.
Konkludentnim radnjama mogu se zaključiti samo neformalni ugovori jer zahtev propisane ili ugovorene forme ne može biti ispunjen konkludentnim radnjama.
Zaključenje ugovora kad se ponuda i prihvat ne poklapaju – da bi ugovor bio zaključen, ponuda i prihvat ponude se poklapaju. Ipak u privrednim odnosima izuzetno se dozvoljava i određena odstupanja između ponude i prihvata ponude.
To je slučaj sa tzv. gunđajućim prihvatom ponude (prihvatam, mada je cena visoka), ili sa prihvatom koji sadrži neke nove sastojke koji se nisu nalazili u ponudi, ali su oni sami po sebi razumljivi s obzirom na okolnosti konkretnog posla, ili proizilaze iz odgovarajućih propisa.
Ako se ponuda odnosi na više predmeta, ponuđeni može da prihvati ponudu samo u pogledu nekih predmeta, ukoliko iz ponude ne proističe nešto drugo ili ukoliko svi ti predmeti, po svojoj nameni, ne čine celinu.
Isto pravilo važi i u pogledu količine robe. Pri tom, ako ponuđeni izjavi da prihvata da kupi veću količinu robe, ugovor je punovažno zaključen u pogledu ponuđene količine, a za ostatak treba smatrati da je ponuđeni uputio novu ponudu ponudiocu.
Kada prihvat sadrži nove sastojke može se izuzetno dozvoliti da ugovor bude zaključen pod uslovom:
- da su oni u skladu sa običajima u privrednom prometu,
- da se na nalaze u ponudi ili da dopunjuju sastojke ponude (sastojci kojima se menja ponuda ne mogu voditi zaključenju ugovora),
- da ponudilac nakon što je primio prihvat ponude u kratkom roku ne obavesti ponuđenog da nije saglasan sa tim sastojcima.

4 3 Predmet ugovora (ugovorna obaveza)

Predmet ugovora je određena upotrebna vrednost povodom koje se ugovor stvara. Posmatran sa stanovišta ugovornih obaveza, predmet ugovora ima izgled predmeta prestacije. Pošto na osnovu jednog ugovora može da nastane više prestacije samim tim je moguće postojanje više predmeta ugovora, odnosno predmeta prestacija. Kao predmet ugovora se pojavljuje:
- stvar,
- pravo ili
- radnja.
Tako kod ugovora o kupovini i prodaji robe je predmet ugovora, odnosno predmet prestacije je stvar koja se kupuje, odnosno prodaje i novac kojim se vrši plaćanje kupljene stvari.
U pogledu predmeta ugovora važe sledeća pravila:
- predmet ugovora mora da bude određen ili odrediv prema postojećim tehničkim i drugim mogućnostima,
- predmet ugovora može biti samo ono što je faktički i pravno moguća,
- proceni mogućnosti predmeta ugovora uzimaju se u obzir objektivna merila,
- predmet ugovora mora da bude pravno dopušten.
Pravna pravila nalažu da predmet ugovora ne može da bude u suprostnosti sa principima pravnog poretka. Ukoliko bi predmet ugovora u privredi bio protivan pravnim propisima i načelima pravnog poretka ugovor bi ostao bez nameravanog pravnog dejstva.
U ugovorima u privredi, dužnik je dužan da učini ili da da samo ono što je predviđeno ugovorom. On to čini u celosti s tim što su od tog pravila dozvoljeni izuzeci.
Predmet ovih poslova odnosno ugovora u privredi jeste promet robe i vršenje trgovinskih usluga.
Ugovori u privredi proizvode svoja pravna dejstva odnosno ugovorne obaveze, od trenutka kada su punovažno zaključeni. Ugovorne obaveze ugovora u privredi se odnose na ugovornim stranama a te ugovorne obaveze mogu da budu odnosno da važe i proizvode dejstvo i prema trećim licima.
Ugovori u privredi, proizvode po pravilu pravna dejstva i ugovorne obaveze prema ugovornim stranama iz razloga što su ugovorne strane dužne da u potpunosti, pedantno i savesno izvrše ugovorne obaveze koje su na bazi ugovora preuzele. Iz tih razloga se kaže da je ugovor "zakon za stranke". To bliže znači, da ukoliko dođe do toga da se neka od ugovornih strana ne bude pridržavala svojih ugovornih obaveza, to će za nju proizvesti određene štetne posledice koje su predviđene:
- samim ugovorom (plaćanje ugovorne kazne, penala, zateznih kamata i dr.),
- imperativnim propisima,
- trgovinskim običajima i
- uzansama.
Poverilac, ima pravo da traži prinudno izvršenje od strane dužnika koju je obavezu po ugovoru preuzeo. To pravo poverioca nije samo u njegovom ličnom interesu nego i šire, u interesu društvene zajednice, jer je društvena zajednica posebno zainteresovana da se obezbedi strogost i disciplina kod zaključenja i izvršenja ugovora u privredi. Sa zaključivanjem ugovora u privredi više nema takve slobode ugovorne strane da ugovorenu obavezu ne uredno izvrši, nekvalitetno izvrši, izmeni njenu sadržinu, jer postoji stroga obaveza na izvršavanje ugovora od ugovornih strana.
Ugovori u privredi mogu u nekim situacijama da prozvode pravno dejstvo i ugovorne obaveze i prema trećim licima, tj. licima koja nisu ugovorne strane. Može se dogoditi, da treće lice nije ni upoznato sa postojanjem ugovora. Tako na primer, kod ugovora o osiguranju može se osigurač pod određenim uslovima obavezati da naknadu iz osiguranja isplati nekom trećem licu-korisniku osiguranja, a ne licu koje je ugovor zaključilo.
Takođe i kod ugovora o prevozu robe, može se dogoditi da vozar pošiljke u mestu destinacije istu preda trećem licu-primaocu robe, a ne stranci koja je zaključila ugovor o prevozu. Takvih ugovora ima i kod drugih ugovora u privredi, kao na primer, kod ugovora o skladištenju, špediciji i dr.
Potrebno je istaći da sadržina ovakvog ugovora ne obavezuje treće lice. On može da prihvati stitulaciju iz zaključenog ugovora i zahtevati od dužnika izvršenje ugovorne obaveze koju je preuzeo shodno ugovoru ili odbiti od dužnika da primi izvršenje njegove ugovorne obaveze.
U ovom drugom slučaju, treće lice može ponekad doći u situaciju da bude odgovorno poveriocu za naknadu štete, u slučaju da između poverioca i trećeg lica postoji neki pravni odnos, nezavisno od ugovora o kojem se radi.
Izuzetno, ugovori u privredi mogu da butu tako stimulisani da obaveze istog padaju na teret trećeg lica, tako da je ugovorom predviđeno da će neku od ugovornih obaveza ispuniti treće lice. Ovakvi ugovori mogu da proizvode pravno dejstvo, samo pod uslovom, da jedna od ugovornih strana preuzme unapred jemstvo za treće lice, pa da se obaveže da će ona izvršiti ugovornu obavezu u slučaju da to ne učini treće lice, odnosno da će naknaditi štetu suprotnoj ugovornoj strani. U iznetom slučaju, treće lice ima dve alternative, da prihvati obavezu koja mu je određena ugovorom (bez obzira što nije učestvovao u zaključenju) ili da odbije izvršenje ovakve obaveze (iz razloga što ugovorne strane ne mogu zasnivati obavezu za njega). Kada dođe do toga da treće lice odbije da izvrši obavezu, onda će obavezu morati da izvrši strana koja je preduzela jemsto. Ista stranka nema pravo regresa prema trećem licu, sem kad takvo pravo ne proističe iz nekog drugog pravnog posla koji postoji između jemca i trećeg lica.

5 Sredstva za obezbeđenje ugovora robnog prometa (ugovora u privredi)

I u ugovorima u privredi koriste se različita sredstva obezbeđenja koja se izučavaju u stvarnom i obligacionom pravu kao što su:
- ugovorna kazna,
- kaucija,
- odustanica,
- kapara,
- penali,


- jemstvo,
- zaloga ili
- pravo pridržaja.
Zbog posebnog značaja koji imaju za privredni promet u okviru rada biće posebno reči o:
- kapari,
- odustanici,
- zalogu,
- jemstvu i
- pravu pridržaja ili pravu retencije.


ZAKLJUČAK

I na osnovu svega možemo zaključiti da Ugovor na osnovu koga jedna ugovorena strana otpremnik-špediter obavezuje se da radi prevoza određene stvari zaključi u svoje ime, a za račun nalagodavca-komitenta ugovor o prevozu i druge ugovore potrebne za izvršenje prevoza, kao i da obavi ostale uobičajene poslove i radnje, a druga ugovorena strana se obavezuje da mu za to isplati određenu proviziju.

Bitni element je organizovanje prevoza određene robe na određenoj relaciji, uključujući i druge uobičajene poslove i radnje.
Za razliku od koncepcije francuskog i anglosaksonskog prava, Zoo prihvata koncepciju nemačkog prava i ugovor o špediciji tretira kao samostalan privrednopravni ugovor.

Ugovorom o otpremanju obavezuje se otpremnik da radi prevoza određene stvari zaključi u svoje ime i za račun nalagodavca ugovor o prevozu i druge ugovore potrebne za izvršenje prevoza, kao i da obavi ostale uobičajene poslove i radnje, a nalagodavac se obavezuje da se obavezuje da mu isplati određenu naknadu. Ako je ugovorom predviđeno, otpremnik može zaključiti ugovor o prevozu i preuzimati druge pravne radnje u ime i za račun nalagodavaca. Pitanja vezana za otpremanje regulisana su Zakonom o obligacionim odnosima.

Ugovor o otpremanju je obostrano obavezujući, teretan i neformalan ugovor. Ponudu za zaključavanje takvog ugovora po pravilu daje lice koje je zainteresovano da otpremnik organizuje prevoz određenih stvari. Ugovor će se smatrati zaključenim i ako otpremnik takvu ponudu odmah ne dobije.

To je vrlo često formularan ugovor. Postoji Opšti uslovi poslovanja međunarodnih špeditera koje je 1979. Godine izradila Grupacija za međunarodnu špediciju Opšteg udruženja saobraćaja u okviru Privredne komore Srbije.


Referentni URL