Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski

Puna verzija: Савремена техничко - технолошка револуција и друштвене промене
Trenutno pregledate Lite verziju foruma. Pogledajte punu verziju sa odgovarajućim oblikovanjima.
Друштвени карактер технологије


Питања и одговори које отвара и нуди савремени развој тенике и технолгије непрестано привлаче све већу пажњу.Као резултат овако растућег интересовања настала је изузетно обимна литература која одражава најразличитије ставове и приступе у анализи тако сложене природе технике и технологије.
Иако ауторска спорења почињу већ од самог дефинисања Т&Т, њене улоге и утиxаја на свеукупне друштвене процесе, а посебно у погледу процена будућих цивилизацијских домашаја Т&Т, готово код свих аутора, присутно је становиште дасе Т&Т јављају као еминентно историјске појаве(процеси), а не као феномени ”пер се” (за себе), без обзира на могуће изузетке. Т&Т увек до сада развијале су се у функцији неких ширих историјских потреба одређене епохе. То се најбоље види у последња два века од како је на делу тзв.инндустријска револуција која је на радикалан начин открила “да у бити технике нама ничег техничког” (Хајдегер), тј. да се развијала развија не она Т&Т која се могла развијати, него она коју је било потербно(некоме) развијати.
Корисност, утилитарност, прагматичност, ефективност, ефикасност, рентабилност, профитабилност и друге сличне намене технике резултат су новијег доба.Чак ни повремена катастрофична упозорења да техничко-технолошки** напредак сам по себи не води у стварни људски напредак (нпр. катастрофа у Бопалу 1985., Чернобиљ 1986., нова разорна(нуклеарна) оружја и сл.) не утичу довољно на техницистички усмерене тумаче прогреса слободе који или неће или не могу да виде и “другу страну месеца”. Како и зашто техника мже имати двоструку (демонску и анђеоску) улогу? Шта је, у ствари, техника? Каква је њена природа?
У тржењу одговора на ова и слична питања намеће се потреба да се пође од самог корена речи “техника”. Додуше, не треба испустити из вида да грчка реч техне ипак нема ништа заједничко са савременим значењем појма техника. Ово стога што техне изворно значи умеће, вештину, способност човека да оствари своју сврху. Техника је, дакле, пут, метод, начин –“како”- присвајања природе за човекову сврху;она је посредник између човека и природе жиме сједињује онтолошку и антрополошку димензију људи. Укратко, техне је својство субјекта и изван њега она не постоји. Помоћу технике човек непрекидно потврђује и развија своју индивидуалност надвисујући затечено стање, како у природи тако и у друштвеним односима. Учествујући у овом противречном процесу техника нуди човеку двоструку могућост.
Прва се састоји у томе да тенника омогућује смањење радног времена и увећање слободног што је стварни услов слободе и напретка, а друга могућност лежи у чињеници да техничка средства могу да се претворе у господара човековог тако што се човек поистовећује са техничким развитком, постаје део технике. “Техника, дакле, није неко пуко средство, већ је увек начин раскривања, тј. истине(Хајдегер).

Потребно је указати и на одређене семантичке проблеме који се тичу термина Т&Т. “Техне” је извор оба ова појма с тим да се код технологије садржи и именица “логос”, што би наводно требало овом појму обезбедити и битно другачије значење.Ипак, данас је све теже одредити прецизно значење оба појма (Т&Т), а готово је немогуће повући јасну линију њиховог појмовног разграничења, тако да се они најчешће користе и као синоними. Упркос томе треба правити разлику између ова два појма, а пре свега због семантичке ширине њиховог садржаја тако што је, појам технологије шири од појма технике. Управо због тога што се унутар технологије издваја и постепено осамостаљује знање (теоријско и практично) које омогућује да се и са истим средствима рада могу постићи различити резултати и последице, технологија задобија шире значење од технике, јер се ова друга на неки начин садржи у оној првој.
Полазећи од тога да је техника свеукупност од човека створених материјалних система, она представља основни физички супстрат сваке технологије која садржи још и битне “духовне супстрате” као што су функционално схватање(знање,организовање) облика и начина усмеравања (управљање) свих расположиих ресурса (материјалних, техничких, природних и др.) ка задовољавању унапред дефинисаних друштвених потреба.
Овим “супстратима” треба додати и карактеристику да технологија увек испољава процесуалност схваћену као практичну примену научног знања и то рационалан начин. У том смислу технологију, за разлику од технике, карактерише и одређени степен вољности (хтења,потреба) да се могуће (техника) претвори у стварно,што представља најбољу практичну потврду вредности и домета како техничких средстава (хардњере), тако им метода њихове примене (софтњере), знања и вештина (браинњере), али и организационе структуре свих ових елемената (оргњере).На овај начин долазимо до “подножја” тзв. холистичког методолошког приступа технологији који у себи не само што садржи све остале приступе, већ даје и нешто више: синтетичку интегристичку визију технологије у историјској перспективи, што је од нарочитог значаја прилиом евлуације и процењивања тзв. нове технологије.
Ефектуирање технике не може се изводити из ње саме, што значи да и најефикасније технике могу бити друштвено потпуно неефикивне. Штавише, историја је препуна примера да су технички најефикасније биле управо оне технологије које су људима наносиле највеће штете и зло, вероветно зато што људи нису имали интерес, знање и вољу да њихов технички потенцијал искористе за прогресивне циљеве.
Овако тенолошки детерминисана свест у основи омогућује још барем две “менталне грешке” или грешке мишљења када је речо Т&Т. Првасе испољава као некритички оптимизам и претерано одушевљавање различитим Т-Т решењима и последњих деценија готово фасцинантним узлетима “техничког ума”, а друга је опет израз малодушног или чак фаталистичког предавања слепим силама технике у коме човек једино може да извршава вољу тог “техничког ума”. Зато од свих приступа анализи Т&Т најмање методолошких ризика носи онај који Т&Т тумачи као друштвену појаву тј. појаву која се тиче човека, његивих потреба, циљева, могућности итд., при чему се поједини друштвени аспекти Т&Т као што су економски, социјални, политички, културни, образовни и др., никад не манифестују као једини или искључиви, већ увек заједно и истовремени. Овакав приступ, надаље нас обавезује и на опрез при коришћењу термина ”научно- технолошки прогрес (револуција)” као појмова који носе одређени набој технолошког оптимизма као оне, технички условљене свести која у сваком Т-Т напретку види ,аутоматски, неизбежан људски (друштвени) напредак. Нажалост, живот, пракса, често пружа и доказе супротног, тј. када развој и напредак Т&Т могу и да угрозе и саме темеље живота, дајући разлога сталној упитаности шта је уопште прогрес.
Тешко је одредити поуздане критерије и мерила прогреса. Истицање само неких критеријума, а занемаривање других, проблем евалуације Т&Т напретка чини крајње проблематичним или у најмању руку дефектним. Нажалост, ни данас не постоје развијене практичне методе холистичког оцењивања Т&Т, већ се у најбољем случају тај холизам постиже најчешће агрегирањем већег броја парцијалних метода, чиме се само донекле једностраности тзв. моноаспектних приступа.
Економаска анализа најупорније истрајава на критеријуму продуктивности као најубедљивијем показатељу растуће човекове произвољне моћи у одређеној јединици времена. Међутим, оваквим увидом не би се далеко дошло у приказу прогресу, те га је потребно допунити неким другим(нпр.социолошким). Суштина проблема сваког до сада (а вероватно и сваког будућег) постигнутог нивога Т-Т развоја: шта се заправо дешава са људским родом, његовом природом и садржајем.Тиме, заправо у центар пажње долази човек за кога једино можемо везивати појам рада као рационлне, али и емоционалне активности.
Рад човека одувек је значио свесну активност усмерену на задовољење неке човекове потребе уз коришћење одговарајућих средстава. При томе човеково знање се јавља на два основна нивоа: 1) на нивоу индетификовања човекове потребе(знање о томе шта човеку недостаје) 2) на нивоу могућности задовољења потреба (знање о томе чиме и како-Т&Т-извршити сатурацију утврђених потреба). Може се рећи да целокупна човекова историја представља непрекидно настојање да у реалном времену(у јединици времена) учини што је могуће више, да постане продуктивнији.
Продуктиван, може бити само људски рад. О тој делатности коју ће човек обављати у реалном времену, он зна како, али и зашто ће је обављати, водећи рачуна да то учини у што краћем радном времену и уз што мање у трошке радне снаге. Да би то могао постићи он мора овладати знањима о свему што му може помоћи да време искористи најефикасније.Због тога што су и средства којима се служи у процесу рада(средства за производњу) ограничена, он их мора пационално користити а за то су му опет потребна одговарајућа знања. Без обзира да ли сва та знања он усваја као резултат знања или као резутат практичног искуства,или комбиновано, знање се јавља као незаманљив услов продтивности схваћене као стваралачка моћ рада да у јединици времена створи већу или мању количину материјелних добара. Дакле и знање и продуктивност су функције времена.
Потребно је указати актуелност и растући значај међуусловљености знања и продуктивности у савременим условима који се карактеришу незпамћено брзом супституцијом живог рада минулим, што је иначе само једна тенденција савремених технолошких промена. Следећа тенденција овог поцеса је свестрана информатизација и софистикација људског рада и посебно производње, што на посебан начин афирмише стваралачку моћ знања. Због тога се са пуно оправдања намеће и питање како је та моћ распоређена, почев од нивоа предузећа преко нивоа државе све до међународног нивоа. На свим овим, као и другим, нивоима јасно се препознаје друштвена моћ заснована на знању и информисаности који данас представљају централни постамент и извор продуктивности рада.
Анализа услова настанка, развоја и ширења нових технологија као стварног генератора посвемашњих процеса сви већ колоквијално називају трећа технолошка револуција (мада при томе немају сви у виду исти садржај). А тај садржај у себи обједињује неколико динамичких сегмената од којих су се неки развијали међусобно независно и са различитом динамиком, а неки су опет били међусобно веома условљени. Већ овде можемо да исткнемо два методолошки веома битна става: 1)Т&Т се наглашено развијају као израз одређених друштвених потреба(што не значи да не постоји и известан аутономни развој изузетних појединаца, изумитеља, иноватора, итд.) што јој даје специфичну друштвену димензију и генезу и 2) да се Т&Т могу(али је све мање вероватно) коренито променити и као резултат случајних, неочекиваних научних открића и техничких изума.
Сав претходни пут развоја Т&Т које је човек развијао и употребљавао, речити су доказ величанственог успона човека. Тај успон, наравно није ишао ни равномерно ни праволинијски и све до друге половине 18.века, Т-Т развој није у себи носио никакав други значајнији нетехнолошки потенцијал, тако да Т&Т све до појаве парне машине (Y.Ват, 1782.год)никад није произвела неке крупније историјске последице или тзв. револуционарне помаке.
Ватова конструкција парне машине убрзо је доживела велики број примена нарочито у рудницима, а затим и у текстилној индустрији, пољопривреди, саобрћају итд., што је изазвало тектонске социјалне и економске промене таквих размера и домашаја који оправдавају употребу именице “револуција”. Почела је тзв. прва индустријска револуција (ПИР), која је донела дубоке промене у структури производње, порасту продуктивности, ширењу унутрашње и прекоморске трговине,убрзала је колонизацију и пенетрацију европске културе широм Планете. Такође, почела се стварати нова социјална група -индустријски радници- са новом идеологијом, интересима и политичком стратегијом.
Са становишта своје генезе ПИР има битну специфичност, која се састоји у чињеници да се иницијални проналазак и почетни корак читавог процеса везује за појединца, изумитеља(проналазача) а не, као што је то скоро увек касније било за тимове, организоване институције и силну друштвену(државну) подршку.
Све до пред крај 19.века парна машина и на њој засноване конструкције представљали су окосницу индустријског развоја. Упоредо су се развијале научне теорије које су систематски утирале пут настанку нечег новог и напреднијег. Међутим, када су пронакасци на пољу елктрицитета и конструкције мотора са унутрашњим сагоревањем (бензински и дизел) створене су могућности за нови замах индустријализма као модернизацијског и цивилизацијског процеса. Бројне предности електричне енергије у односу на парну убрзо су означиле почетак грандиозног технолошког преструктурирања. Електрификација је убрзала процес електрони-фикације тј. примене ел.енергије изван непосредне енергетске намене, као што су процеси телекомуницирања(телефонија, радиофонија, радар, телевизија и др.), аутоматизација, компјутеризација, као и безброј других сврха које човек остварује у свом свакодневном животу. Сличан продор и брзу дифузију имали су тзв. СУС мотори. Wихово откриће и стална накнадна усавршавања као њих самих тако и пратећих агрегата, удахнули су нови смисао и неким ранијим открићима. То се у првом реду односи на откириће технике експлоатације нафте системом бушења тла петролејским торњем (Драјк, 1850.године) и Данлопово откриће аутомобилске гуме (1888.године).
Тек спрегнут развој моторне индустрије, рафинације нафте и гумарске индустрије омогућује брз комерцијални развој аутомибилизације (путнички аутомобили, камиони, аутобуси, моторцикли и др.) која све до данас, а и данас, представља свакако један од симбола савремености. Аутомобилска индустрија била је једна од најпропулзивнијих индустријских грана са огромним индукционим дејством на велики број других индустријских грана (гумарска и електронска индустрија, машиноградња, индустрија боја и лакова, стакла) које производе делове и склопове за тако сложен инжињерски производ као што је аутомобил. Аутомобилска индустрија убрзава и развој грађевинарства (израдња путева, мостова, паркиралшта, сервисних постројења итд.), затим туризма и угоститељства и других услужних делатности што све говори о снажном мултикаторском дејству ове индустријске гране која сав свој успех и узлет дугује технолошкој иновативности и новим креацијама техничког ума.
Осим наведених домашаја друге индустријске револуције(ДИР) она има и један сасвим нови, за развој савремене цивилизације ништа мање значајан домашај, јер се радило о најтрадиционалнијој иобласти људског рада - пољопривреди. Тракторизација на њој заснована мехенизација, а касније и увђење у употребу сложенијих пољопривредних агрегата (комбајни и сл.), огромно су допринели порасту продуктивности пољопривредне производње. Захваљујући новим машинама, а онда и хемијским препаратима отпочео је и нови талас хемизације пољопривреде ( хемијска заштита усева и др.),регулација воденог режима (наводњавање, одводњавање и др.), као и други видови технолошких интервенцијама које називамо “зелена револуција”.
Наравно, овај процес се даље ширио и снажио захваљујући иновацијама на пољу генетике, управљања (информатизација), све до савремених решења која и даље у својој основи имају супституцију живог рада минулим и стварање услова за што мању зависност пољопривреде од слепих сила природе.
За разлику од ПИР, када је био пресудан значај појединачних Т-Т открића и доприноса, у ДИР то је већ било знатно мање заступљено. Пре свега збоог тога што су основни Т-Т проналасци ове фазе изразито сложене ( и скупе) креације (нпр. аутомобил, авион, телевизија, сателит, васионски брод, синтетички лекови и др.) које захтевају удружени напор већег броја различитих експерата. Такође, стално се повећавала и критична маса почетних улагања за отпочињање неког Т-Т подухвата, што све упућује на нужност обједињеног, интегрисаног приступа пројектима.
Период ДИР дефинитивно је у први план Т-Т развоја истакао научноистраживачки и развојни рад као непосредне производне делатности од којих пресудно зависи продуктивност укупног друштвеног рада. На велику цивилизацијску сцену по први пут се промовише знање као “фактор свих фактора” производње, те најважније људске делатности, али и као фацтор који ће дати нова значења, нови карактер и нови садржај раду и производњи. Каснији развој стално је ишао у смеру све већег истицања свих видова знања (теоријских, практичних, техничких, технолошких, организационих, управљачких, маркетингшких и др.) припремајући услове за нови цивилизацијски скок који је отпочео 70-тих година овог века, од многих назван трећа технолошка револуција.

Концепт “ТЕКНОБЕРГС”

“Трећа технолошка револуција” поред компјутеризације, роботизације, информатизације и сл., обухвата и многе друге врло битне садржаје. Сви ти садржаји нису међусобно нити повезани нити значајни што нам допушта да неке од њих посмарамо као базичне и инфраструктурне, који дају и печат и ритам читавом процесу тзв.трећ технолошка револуција (нпр. компјутери, роботи, телекомуникације и сл.), док остали немају такав интезитет утицаја. Имајући то у виду ми ћемо убудућ под појмом ТТР* увек мислити на садржај који је семантицжки уоквирен под акронимом ТЕКНОБЕРГС који садржи прва слова следећих речи:


Т – телекомуникације
Е – електроника (микро и наноелектроника)
К – компјутери
Н – нови материјали
О – оптоелектроника
Б – биотехнологија
Е – енергија
Р – роботика
Г – генетичко инжењерство
С – свемир (космос)

Телекомуникације представљају сет Т&Т решења које омогућују све већу повезаност међу људима када физички нису блиски. Размена информација (порука, података, слика и др.) посредством најновије телекомункационе технологије данас је омогућена све већем броју људи широм света, тако да се већ може говорити о томе да је “простор премошћен временом”, тј. да је глобализам технолошки сасвим могућ. Садашње препреке бржој дифузији ове технологије више су изван Т-Т сфере, а тичу се: 1) економских услова (цена набавке телекомуникационих уређаја још је за већину становника Земље релативно висока) и 2) културних услова при чему овде имамо у виду најмање два аспекта: а) културу потреба за комуницирањем и б)познавање језика комуницирања (говорног, писаног, компјутерског). Интеграцијом компјутера, информатике, космижке и телекомуникационе технологије долазимо до тзв. телематике као спрегнуте технологије у чијем су језгру бројне базе података (огромна “складишта” информација) које се помоћу интегрисане мреже могу користити на било којој тачки наше планете. Тако данас информација постаје добро које има робни облик, али и још многа друга специфична обележја.
Посредство телекомункационе технологије људи могу постати једни другима ближи, а самим тим и кориснији, али нажалост, ову реално могућу идилу “глобалног села” иста та технологија може озбиљно и да угрози онда када се информациони токови жел једноставно искористити за себичне интересе и неправедне и непоштене циљеве.
Електроника је грана технике која се веома брзо развијала и у оквиру тзв. ДИР. Период после Другог светског рата донео је неколико колосалних продора у области електронике који ће ускоро омогућити и појаву једне сасвим нове гране – микроелектронике, а затим и тзв. наноелектронике. Стални раст потреба за ббржим, сложеним и прецизним прорачунима и израчунавањима у свим областима научног и истраживачког рада природно је усмерио проналазаче на тражење што ефикаснијих рачунских машина, које се заснивају на електронским манипулацијама као поузданим и лакшим за одржавање. Екипа истраживача Пенсилванијског универзитета убрзо после рата конструише први практично употребљиви велики компјутер тзв. ЕНИАЦ
способан да фантастичном брзином обавља компликоване математичке операције. Међутим, његове импресивне могућности биле су у приличној сенци његових недостатака(цена, компликовано програмирање, гломазност конструкције, скупа експлоатација итд.). И убрзо, већ 1948.године(компанија”БЕЛЛ”) конструисан је потпуно нови електронски елемент – транзистор, полупроводничка компонента са изразитим предностима у односу на дотадашње диоде и триоде, посебно у погледу дужине трајања, минијатурности, занемарљиве потрошње ел.енергије итд. Буран развој елктронике наставио се и даље, али трансистор је све до открића микропроцесора био кључна електронска компонента бројних ел. конструкција.
Микроелектронска фаза развоја електронска почиње 1971.г. када је конструисан први микропроцесор (компанија “Интел”, САД) као потпуни компјутер са хиљадама транзистора на тзв.чипу од специјалног силицијумског материјала површине од свега неколико квадратних милиметара. После тога, напор истраживача био је усмерен на повећање тзв. густине “паковања” транзистора на једном чипу што је омогућило конструкцију све бржих и минијатурних микрокомпјутера. Динамика развоја микроелектронике остварила се до сада невиђеном брзином тако да се за само 20-так година променило неколико тзв. генерација микропроцесора. Овоме је много допринела и технологија нових материјала (нпр. са силицијумскихчипова се прешло на галијум арсенидове) па се данас све више најављују тзв. биочипови, фоточипови и сл.
Компјутери, по многим аналитичарима, су централна осовина око које се врти сав “технолошки рингишпил” последњих неколико деценија. Због тога ови аутори користе и слоган “компјутерска револуција” као синоним за ТТР.
Развој компјутерске технологије од Марк И и ЕНИАЦ-а до данас био је толико буран и скоковит да сам по себи представља фасцинантан пример ерупције техничког ума. Од 1946.године до данас развијено је неколико квалитативно различитих генерација компјутера: И генерација 1946-1954. на бази електронских цеви, ИИ генерација 1954-1965. на бази транзистора, трећа генерација 1965-1977.г. на бази интегрисаних кола, четврта генерација 1978-1983.г. на бази интегрисаних кола великог степена интеграције, пета генерација 1984.-данас на бази врло високог степена интеграције, а у поодмаклом развоју је шеста генерација на бази тзв. биочипа. Већ сада је извесно да је наука сасвим близу стварања таквих копјутера који ће поседовати тзв. вештачку интелигенцију, па чак и могућност саморапродуковања, а биће направљени од протеинског материјала иначе у природи одговорног за најсуптилније функције својствене једино човеку, а то су фунције перцепције(опажања) и учења, а не само памћења у чему је иначе компјутер већ далеко надмашио човека.
Будући “биолошки” компјутер представљаће у свему потпуно нову концепцију компјутера. Он ће у погледу конструкције и архитектуре(хардњере), бити другачији од садашњих због своје наглашене органске и биолошке струцтуре, али и у погледу односа (интерфаце) на релацији корисник-компјутер. Ово последње можда је и најреволуционарнија могућност, али и нада за све оне којима је основна препрека и извор отпора према рачунарима непознавање компјутеру разумљивог (програмског) језика – јер наговештава нов и непосреда интерфејс између човека и компјутера (компјутер ће бити у стању да непосредно разуме човеков говор и извршава његове наредбе). Брзина операција у биочипу мериће се тзв. фемтосекундама(10-15 секунди) чиме ће се извршити максимална “компресија времена”,такорећи елиминација временске димензије. Поред хардњере-а други важан елемент компјутерских система чини софтњере тј. знање (програми) како управљати хардвером. Данас је већ сасвим јасно да развој софтвера иде брже и да је управо то област у којој технолошка креативност показује своје готово неограничене могућности. Истовремено, производња софтвера спада у најпрофитоносније гране. “Трка”коју већ дуже воде софтверске у односу на хардверске фирме биће и убудуће у знаку софтвера, све дотле док се не произведу компјутри који ће са корисником комуницирати директно, без посредовања тзв. програмске подршке и компликованог и скупог софтвера.
Почетком,а нарочито средином 80-тих година отпочео је нов снажан талас компјутеризације, нарочито у образовању, графичкој индустрији,области забаве и разоноде, кућној употреби и бројним другим делатностима, где је то раније било и тешко и скупо.То је сада омогућено применом тзв. микрорачунара(персоналних, кућних и сл.) заснованим на масовној и јефтиној производњи микропроцесора,али идругих пратећих уређаја (монитори, штампачи, модеми и сл.)
Посебно се много ради на пројектовању и развоју тзв. компјутерских мрежа (нетњорк) као специфичне инфраструцтуре помоћу које се повезује велики број мањих компјутерских јединица у интегрисане информационе системе подржаване тзв. великим (маинфраме) рачунаром. Поред тзв. локалних (националних) мрежа данас у свету ефикасно функционише на стотине интернационалних мрежа. Ове мреже представљају Т&Т подлогу стварања новог информационог и телекомуникационог простора наше Планете која се све више претвара у “глобално село”(М.Меклуан). Данас људи могу бити очевици такорећи сваког догађаја који их занима, а да су физички од места догађаја удаљени хиљадама километара, што им даје за право да оптимистички размишљају о бољој глобалној заједници у будућности.
Нови материјали представљају нове технолошке продоре у потенцијале природе. Нови материјали доносе нови оптимизам, а посебно доприносе потискивању веома присутног песимизма и страха да се на нашој планети повећава дефицит готово свих кључних материјала.
Када данас говоримо о новим материјалима, углавном се мисли на специјалне конструктивне материјале (нпр. за ваздухопловне и васионске летелице и сл.) посебних физичких, механичких и других својстава који не само да могу бити успешне замене за стандардне метале и њихове легуре него ове и надмашуу, а што је посебно важно, могу од њих постати и јефтинији. Због тога, истраживања у овој области потенцијално носе највећ финансијске ефекте јер се може од материјала којег има у изобиљу (нпр. керамика,глина) добити нови и квалитетнији материјал који ће постајати и све јефтинији. У случају тзв. нове керамике ради се о новом материјалу који има знатне предности у односу на већину метала у погледу отпорности према рђању, у погледу термичке и електричне проводљивости, тврдоће (готово као дијамант), тако и у погледу специфичне тежине (лакша је од метала) што је чини веома погодним материјалом који доноси потпуно нове могућности.Слична очекивања постоје и када је режо другим тзв. новим материјалима међу којима са посебно издвајају карбонска влакна, аморфни материјали, фини полимери, суперцемент.
Оптоелектроника (Оптроника) спада у рад нових технолошких “канала” којима “тече” свеукупна ТТР. Ради се ,наиме, о типичној хибридној технологији како у погледу њеног порекла тако и погледу могућности њене примене.
У суштини, овај технолошки правац се заснива на новим оптичким материјалима (оптичка влакна и сл.) који омогућују интеграцију разних технологија, стварајћи тзв. оптоматронику унутар које се на оптималан начин остварује трансформација оптичких сигнала у електронске и обрнуто. Практично, готово све модерне технологије светла(ласери, сензори, оптички дискови итд.) представљају функционалну интеграцију оптичких и електронских компоненти захваљујући њиховим физичким својствима у погледу искоришћења светлосног спектра. На тај начин спој оптике и електронике посредством мехатронике у тзв. оптоматронику представља кључ свеукупног будућег технолошког развоја. Ову тврдњу најбоље потврђују чињенице о интензивним улагањима у ову област у свим технолошки водећим земљама света. Светлу и технологији светла као да је судбински намењено да осветли нове цивилизацијске путеве.
Биотехнологија је стара технолошка дисциплина, која однедавно доживљава потпуни препород и успон. Често се каже да је биотехнологија “брак” иззмеђу природе и технологије који је склопљен почетком овог века употребом тзв. индустријске ферментације. Данас биотехнологија отпочиње нову фазу у којој се укршта генетски материјал и остварују такве генетске манипулације које омогућују појаву нових живих организама употребљивих у поњопривреди, бројним индустријама, у медицини, енергетици итд.
Коренити помаци остварени су свуда где се отпочело са променом генетског, протеинског и хормонског инжењеринга што је дало снажан замах овој грани која је дошла у ред најперспективнијих области технолошког развоја уопште. Широм света присутан је растући оптимизам поводом могућности које поседује биотехнологиа, али исто тако све је раширенији страх збоог могућих злоупотреба ове потенцијалнонајмоћније технологије обзиром да задире у саму суштину живота (наследних особина живих бића). Због тога ова технологија више од било које друге отвара и крупна етичка и филозофска питања од чијих ће одговора увелико зависити смисао читавог будућег техолошког развоја.
Енергија као извор и симбол материјалног развоја и кретања одувек је представљала кључни предуслов не само прогесивних, већ и свих промена, уопште. С једне стране све је очигледније да ритам и динамика започетих промена постаје све зависнија од расположиве количине енергије свих врста, а с друге управо на подручју тражења нових врста и извора енергије остварују се Т-Т продори који сами по себи представљају технолошку револуцију. Ту не мислим само на нуклеарну енергију, која је пре пола века означила почетак тзв. атомске ере, већ и на разне ,више или мање успешне, напоре у тражењу тзв. атернативних извора енергије.
Алтернативност се овде мора разумети као стртегија замене тзв. класичних фосилних (угаљ, нафта), тј. необновљивих извора обновљивим, као и класичних обновљивих (хидроенергија, ветар) ефикаснијим обновљивим. Интезивно трагање за најбољом енергетском алтернативом доводи човечанство пред суочавање да је Сунце “алтератива свих атернатива” и несумљиви енергетски ресурс који се не може потрошити, који свима припада и који не загађује. Ипак, ова “соларна утопија” још увек је тешко остварљива, јер претпоставља решење великог броја проблема. Проблеми економског прикупљања, чувања,преноса, расподеле соларне енергије данас изгледају још исувише крупни да бисмо имали право на претерани оптимизам и веровање да је енергетска будућност човежанства технолошки решена. Нажалост, не, иако све док трају трмонуклеарни процеси на Сунцу биће и сунчеве енергије на Земљи коју ћемо и даље користити било посрдно или непосредно. Ипак, сталан пораст потрошње енергије свакодневно заоштрава питање “енергетске глади” као проблема који улази у ред најважнијих које савремена технолошка револуција тек треба да реши.
Роботика спада у ред најспектакуларнијих технологија данашњице. Истовремено, због растућих могућности роботике и као самосталне технологије и посебно као компоненте флексибилности технолошких система и компјутерски интегрисаних производних сиситема, роботика изазива пажњу најраличитијих истрашивача и аналитичара. Као типичан представник тзв. хибридне технологије роботика готово подједнако буди и велике наде истрахове како стручњака тако и лаика. Иако релативно млада техничка грана роботика је доживела изузетно буран развој и експанзију примене примене што је условило интензивна истраживања, затим улагања у капацитете за производњуробота, дубоке промене промене у стратегијама образовања кадрова обучених за рад у роботизованом условима. Већ почетком 80-тих година роботи постају општи и заштитни знак развијености многих значајних индустрија(аутомобилска,рачунарска и др.). Талас роботизације и брз пораст “популације” робота убрзо је захватио и мање развијене земље. Основни разлог за брзу дифузију робота лежи у чињеници да се захваљјући интегрисаном тимском напору различитих стручњака стварају све напредније генерације робота који све лакше налазе примену у најразличитим областима људског рада.
Роботи се дефинитивно потврђујуне само као ефикасни, већ често и као једини способни да замене човека-извршиоца на трдиционално опасним и за здравље и живот човеков ризичним пословима. Wихова мобилност, управљивост, сензибилност и реагибилност на разне спољне надражаје(светлост, влажност, температура,бука, вибрације итд.) инспирише бројне ауторе да кличу роботици као коначној победи машине над човеком, тј. мртве над живом природом. Ипак, човек је још увек неприкосновени и суверени господар свеукупног “технолошког универзума” па самим тим и онај који шири али и сужава, дакле, управља развојем роботике.Управо човек је једини који може спознати шта му је потребно, како, с киме а не само чиме, због чега, када колико треба и мора да делује, а то значи активно да активно реализује своју цивилизацијску мисију. Другим речима, једино човек уме да ради, тј. зна сврху а не само циљ своје активности.
Све то показује да роботика представља квалитативно нову фазу у развоју производних технологија и аутоматизације рада, положаја човека у производњи, управљању и уопште у високотехнологизованом систему производње вредности.
Генетско инжењерство је најзначајнији део биотехнологије будући да техником рекомбиновања гена омогућује вештачко дизајнирање карактеристика живог света.
Иако за сада ограничено углавном на одабране биљне врсте, домаће животиње и рибе, генетско инжењерство је већ данас овладало најделикатнијим методама и средствима манипулације особина, тзв. генским трансфером, што отвара могућности примене рекомбинације ДНК (дезоксирибонуклеинске киселине) – тог чудесног молекула (откривен 1953.г.) који управља наследним особинама живих бића.
Ако се ефекти примена генетског инжењеринга код биљака могу без резерве означити као позитивни, примена код животиња већ носи елементе извесних сумљи и страхова да неке врсте могу бити изложене опасним дегенеративним процесима, дотле примена метода генетског инжењерства на хуманом материјалу отвара широк распон ставова и оцена: од еуфоричног оптимизма да је човек добио до сада најефикасније средство у лечењу и превенцији разних болести, све до паничне узнемирености да ће човек моћи пројектовати свог наследника по мери и жељи. Таква биотехнолошка могућност оправдано изазива стахове због могућих злоупотреба моћи људског знања, али и намеће питање ко ће и како контролисати те моћи. Све то говори да је генетски инжењеринг несумљиво најмоћније од свих знања које је до сада човек освојио.
Више него икад раније има смисла поставити и питање какву технологију неко жели, може, треба, па чак и сме да развија. Другим речима, може се поставити питање контроле људске креативности која се може “одметнути” у нежељеном правцу када ичитав досадашњи цивилизацијски домет може доћи у питање. На тај начин знање и технологија се на нови начин потврђују као најмоћније полуге свеукупног развоја човекове врсте. Савремена технологија је управо пробни камен за све чешће и све дубље преиспитивање самог смисла развоја у реалном времену и простору.
Свемир(космос или васиона), симболизује физички, просторни бескрај човекових потенцијалних оквира активног трајања и могућег пенетрирања. Из целокупне бесконачности свемира човеков стваралачки ангажман још увек је лоциран на једном мањем делу наше галаксије тј. на једној њеној звезди – Сунцу. А хиљаде и милиони других звезда за највећи број земљана још увек представљају више поетску него физичку чињеницу. Човек је, ипак, још увек безнадежан таоц своје земаљске отyбине ињене биосфере. Још није прошо ни један век од какао је човек овладао знањем и средствима да се креће атмосфером, да лети, а већ само неколико деценија касније(1969.г.) човек се обрео на Месецу, једином природном сателиту. Такође, човек је у међувремену ближи космос око Земље такорећи већ “испунио” десетинама вештачких сателита и интерпланетарних станица жиме је дефинитивно потврђено да
Земља неће остати последње човеково станиште.
Тиме је дефинитивно отпочела космичка ера, ново поглавље технолошког успона човековог, изазов који доноси тешко сагледиве последице.
Referentni URL