Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski

Puna verzija: SAJBER ZAJEDNICA i SAJBER KULTURA
Trenutno pregledate Lite verziju foruma. Pogledajte punu verziju sa odgovarajućim oblikovanjima.
1 “Cyber” etika

Razvojem informaciono-komunikacione tehnologije počela su da se postavljaju pitanja o moralnoj ispravnosti nekih dela koja su povezana sa njima. Javili su se pojmovi informacione etike, kompjuterske etike i “cyber” etike. Iako se “cyber” etika može shvatiti samo kao deo prve dve, ona je ipak njihov ubedljivo najveći deo. Razvoj interneta doveo nas je u situaciju da preko 90% akcija, koje su povezane sa kompjuterima, ima manje ili više neposredno jake veze sa njim. Tako slobodno se može tvrditi da skoro sva goruća pitanja kompjuterske etike mogu potpasti pod okrilje “cyber” etike i iz čisto praktičnih razloga slobodno koristiti ove pojmove kao sinonime. Uprkos velikoj važnosti koju ima, “cyber” etika i uopšte uzevši etika vezana za kompjutere nije priznata kao filozofski važna. Ona se tretira kao profesionalna etika. Takvo “nedolično” tretiranje etike informacionih sistema kao etike nekog zanata je već učinilo dosta štete, jer se goruća pitanja ne rešavaju pošto za njih nema teorijskog objašnjenja. Kao što se već događalo, niko nije zainteresovan da radi za opštu dobrobit.
Pojedini autori, koji tretiraju “cyber” etiku kao filozofsku disciplinu, nalaze da nju karakterišu sledeće osobine važne za proučavanje:

- moguće ju je logički argumentovati, zaključivanje je često po analogiji;
- empirijska podloga je jaka, postoje brojne mogućnosti analiza scenarija;
- garantuje pristup koji rešava probleme;
- izrazito je orijentisana na odlučivanje;
- bazira se na studijama slučaja.

Ono što se može na osnovu ovoga zaključiti je da čak i razvoj kompjuterske tehnologije nije doneo brojne mogućnosti njihove zloupotrebe. Ovo je rezultovalo brojnim socijalnim problemima (haking, nesigurnost transakcija, ugrožavanje komunikacija i slično), a ti socijalni problemi su stvorili nove moralne dileme. Ovi razlozi su bili dovoljni da opravdaju formiranje nove naučne discipline koja bi se bavila kompjuterskom etikom.
Takva filozofska disciplina se pojavila pod nazivom informaciona etika, i “cyber” etika i kao i kompjuterska etika predstavljaju njena praktična ispoljavanja. Ona je nastavila prirodni razvoj etičkih teorija koje su počevši od čisto antropocentričnog pristupa nastavile preko biocentričnog da bi došli do ontocentričnog. Iako ne nudi prave odgovore na sva nerešena etička pitanja ona odlično rešava probleme na koje makroetika ne može uspešno da odgovori, a koji su se pojavili razvojem informacionih sistema i interneta.

1.1 Odnos makroetike i “cyber” etike

Sama priroda “cyber” etike je takva da se teorije koje se baziraju na akcijama često pokazuju neprikladne u objašnjavanju ove problematike. Konsekvencionalizam, deontološke teorije i teorije ugovora nisu u mogućnosti da ponude adekvatne odgovore na pitanja koja se postavljaju u toj sferi. Dve osnovne greške koje se čine primenom ovih teorija su te da se obično ljudski rad, inteligencija, sloboda i emocije projektuju na kompjuterski sistem, te se kao druga greška javlja davanje tom sistemu ljudskih osobina koje ne poseduje. Često se može čuti kako ljudi komentarišu neželjene rezultate koje vraća računar kao nameru računara da ih nervira. Iako oni znaju da to nije tako, njihova svest ne odbacuje potpuno tu pomisao. Oni krivicu prebacuju na računar, što etičke dileme čini težim. A krivica računara je u tome što, kao što svi znamo uvek rade ono što smo im naredili da urade, a nikada ono što mi mislimo da smo im naredili.
Zbog tih osobina “cyber” etike deontološke teorije ne mogu da odgovore na naša pitanja. Čak i Kantovo Zlatno pravilo ne može da reguliše probleme koji se javljaju u “cyberspace”-u, a koji nisu povezani samo sa ljudskim bićima. Čovek često shvata kompjuterski kriminal kao igru, a svoje akcije kao akcije avatara kojeg je izmislio. Nematerijalna priroda informacije i virtuelna interakcija sa drugim avatarima koji su naizgled fizički nepostojeći, čini “cyberspace” okruženjem koje je slično snovima, a koje nema veze sa stvarnim svetom, pa ljudi često zaključuju da njihove akcije imaju istu značajnost kao kada ubiju protivnika u kompjuterskoj igri. Zato oni mogu u potpunosti poštovati Kantovo pravilo i tretirati ljude kao krajnji cilj, a ne kao oruđe za stizanje do krajnjeg cilja, a opet kršiti moralna pravila u “cyberspace”-u.
Gore opisani problemi mogu pomoći da se objasni zašto je rana literatura o kompjuterskoj etici imala težište na razvoju pragmatične verzije Zlatnog pravila (čini drugima ono što želiš da i drugi tebi čine) ili MINMAX-a (minimizuj štetu, maksimizuj korist).
Ti pristupi nisu bili potpuno uspešni najviše iz sledećih razloga:

- Sama priroda naših akcija u “cyberspace”-u čini ih ponekad takvim da ih je nemoguće opaziti jer ne ostavljaju nikakav vidljiv trag za sobom.
- Informaciono-komunikaciona tehnologija udaljava počinioca akcija od njegovih dela i tako umanjuje njegovu svest o odgovornosti.
- Depersonalizacija i povećana svest o anonimnosti za počinjene akcije i efekte koje te akcije imaju u kontekstu gde je ponašanje pojedinca prikazano kao mikroskopska komponenta širih i kompleksnijih sveopštih akcija. Ta difuzija odgovornosti dodatno doprinosi umanjenju osećanja etike kod počinioca akcija.
- Brojni sistemi kontrole mogu da počinjene akcije ponište i tako spreče njihovo eventualno štetno delovanje, a da o tome počinilac akcije ništa ne zna.
- Veliki broj slučajeva kompjuterskog kriminala koje su počinili inače pošteni ljudi, pokazuje mane pristupa koji su orijentisani na akciju, jer kriminalci “cyberspace”-a često ne shvataju prirodu svojih akcija, pošto su vaspitani da kao moralne ili nemoralne shvataju samo interakcije među ljudima. Analiza opravdanja koje hakeri daju za svoja nedela još više nas učvršćuje u pretpostavci da oni nisu potpuno svesni svojih akcija.
- Kompleksnost “cyberspace”-a kao okoline koja se konstantno menja čini nas još više sigurnim da se globalni efekat akcija ne može u potpunosti proceniti.
- Pojedinac i njegova prava su sve više ugroženi u “cyberspace”-u kako od akcija drugih pojedinaca, tako i od akcija koje se automatski izvršavaju. Konsekvencionalizam je uvek imao problema u definisanju ljudskih prava.
- Sama priroda “cyberspace”-a je takva da je u njemu prirodno stanje stvari da se pojedinci mogu zahvaljujući svom znanju ponašati kako god žele i proći nekažnjeno. Pretpostavlja se da je ogroman procenat kompjuterskog kriminala ne samo nekažnjen, već i neotkriven.

Ovi problemi nas sve više navode na zaključak da teorije vrline, posledice i dužnosti ne mogu da se izbore, čak ni ukoliko se izmene, sa problemima koji se postavljaju u “cyberspace”-u zbog njihove orijentisanosti na akcije. Pokušajmo da postavimo model metaetike koji će nam bliže objasniti ovo. Svaka akcije, bez obzira da li ima veze sa moralom, ima logičku strukturu kao binarna relacija. To je odnos između počinioca akcije (a) i onoga ko je objekat te akcije (b) ili R(a,b).[53] Klasične teorije etike najviše pažnje obraćaju na počinioca akcije (a), a pošto je pretpostavka da je počinilac akcije ljudsko biće, one su izrazito antropocentrične. Te teorije mogu da se primene i na počinioce, koji nisu individue, kao što su recimo političke partije, kompanije ili timovi, ali to se nije često dešavalo, delimično zbog grčkih korena te teorije, jer su Grci bili izrazito individualistički orijentisani, a delimično i zbog empirijskih težnji da se neindividualni entiteti ne posmatraju kao subjekti. Naša kultura takođe ima problema da primeni ovaj pristup jer ne tretiramo podatke i informacije kao stvarne objekte. Prevazilaženje tih ograničenja je od velike važnosti za osnivanje kompjuterske logike.
Razmotrimo bliže sledeće tri vodeće teorije: teoriju posledice, teoriju dužnosti i teoriju društvenog ugovora, koje su razvijane u potpuno drugačijem okruženju od stare Grčke i koje se koncentrišu na moralnu prirodu i vrednosti akcija koje počinilac izvršava, a ne na njega kao subjekta. One se mogu okarakterisati kao relacione, jer je težnja na odnosu R u koji stupaju, a i b. Teorije posledice i teorije društvenog ugovora razmatraju moralne aspekte akcije a posteriori, odmeravajući njene posledice ili apsolutne doprinose društvu dok teorija dužnosti razmatra akcije a priori, upoređujući ih sa nekim univerzalnim principima. No bez obzira na pristup, one često gube iz vida važnost ljudskih faktora u akciji to jest a i b. Time se sama ljudska priroda čini manje važnom od njegovih dela, preko kojih se ona samo manje ili više iskazuje. Pored svojih nedostataka, te teorije su ipak otvorile put tretiranju svih ljudi kao slobodnih i razumnih individua, te etika ne biva samo kao nekad privilegija slobodnih građana Grčke.
Oba pristupa i onaj orijentisan na akciju i onaj orijentisan na počinioca, karakteriše to da su potpuno antropocentrična i da se kroz njih provlači stav da metaetika ne bi imala smisla bez ljudi, bez obzira da li osnovni moralni principi postoje bez ljudi, jer i ako postoje, da nema ljudi, ne bi bilo nikoga ko bi ih primenjivao i na koga bi se primenjivali. Prve prodore van tih ustaljenih granica počele su da čine discipline primenjene etike, na primer medicinska etika ili ekološka etika. Sama priroda tih teorija je takva da se kao objekat ne može uvek uzeti čovek, pa prvo medicinska etika čini prodor i umesto samo na čoveka etičke principe primenjuje i na sva živa bića, a zatim se etički principi počinju odnositi i na celu našu okolinu, zahvaljujući razvoju ekologije i uspostavljanju ekološke etike kao discipline.

1.2 Pojava “cyber” etike

Razvoj makroetike kao osnova za razvoj “cyber” etike omogućava nam da uočimo prirodu “cyber” etike. Ona se provlači kroz sve rane studije ove problematike, i to je da su koncentrisane na objekat akcije koja se razmatra, a taj objekat je najčešće informacija. “Cyber” etika gotovo nikad nije primarno zainteresovna za moralnu vrednost akcija ili vrline i mane počinioca akcije, već pokušava da utvrdi najbolji pravac akcije tako da akcija ostavi najbolje moguće posledice na informaciono okruženje, ili kako se ono sve češće naziva, infosferu. Dobro i zlo se ne ogleda u samoj akciji, već u posledicama koje akcija ostavlja na infosferu. Taj pristup je prilično nestandardan za etiku, i ”cyber” etika je po svojoj prirodi, kao infocentrična i orijentisana na objekat, korenito različita od ostalih pristupa orijentisanih na akciju i biocentričnih, odnosno u najvećem broju slučajeva antropocentričnih teorija. Tu “cyber” etika dolazi u ozbiljan sukob sa ekološkom etikom, koja kao jednu od osnovnih postavki ima da se samo živi organizmi mogu uzimati u razmatranje kao subjekti ili objekti akcije čija se moralna vrednost procenjuje.
U razvoju “cyber” etike mora se uzeti u obzir da ona nije samo filozofska disciplina, već važna praktična grana koja treba da reši brojna pitanja koja postavljaju sociolozi, političari, pravnici, kompjuterski tehničari i slični profesionalci. Informaciona etika, koja je poslužila kao osnova za dalji razvoj “cyber” etike, može se okarakterisati kao bliža nekoj čvrstoj, filozofskoj metaetičkoj teoriji, dok je “cyber” etika življa praktičnija disciplina. Ipak, svi profesionalni moralni kodeksi, pravila, saveti i standardi koji se razvijaju moraju imati osnovu u filozofiji.

1.3 Aspekti “cyber” etike – ontocentrizam i orijentacija na objekat

Gledano iz perspektive informacione etike kao osnove za dalji razvoj “cyber” etike, dolazimo do činjenice da se i informacija razmatra kao važan faktor. Sada ne izučavamo samo
ljude, njihovo usavršavanje, dobrobit i socijalne interakcije, niti se zadržavamo samo dodajući predmetu izučavanja životinje, biljke, uopšteno sva živa bića i njihovo pravo da žive u skladu sa svojom prirodom, već proučavamo sveukupnost univerzuma, od predmeta do živih bića. Uzimamo u obzir sve što je ikada postojalo, kao naše pretke, ali i ono što će tek postojati, naše naslednike.
Ovaj sveobuhvatni pristup omogućava da se uoče osnovni principi i koncepti razvoja “cyber” etike kao filozofske discipline:

- univerzalnost postojanja, po kojoj se svi procesi, događaji, akcije, operacije i promene tretiraju kao informacioni procesi. Ovde proces ne mora biti shvaćen samo u proceduralnom smislu, kao program, već kao bilo kakav skup aktivnosti koje slede jedna drugu;
- refleksivnost informacionog procesa koja se ogleda u tome što je svaki informacioni proces odgovoram za informacije koje kreira;
- neizbežnost informacionog procesa se ogleda u tome da je čak i nedostatak informacionog procesa jedan drugačiji informacioni proces. Ovo sledi iz dinamičke prirode informacije, i povezano je sa uniformnošću postojanja, koje samo po sebi uzrokuje neizbežnost informacionih procesa;
- uniformnost postojanja, jer je bilo koji logički moguć entitet stalni izvor informacija;
- uniformnost agenata, gde se pod agentima podrazumevaju logički mogući entiteti koji mogu da utiči na infosferu. Nisu svi entiteti agenti - mnogi agenti nemaju mogućnost da utiču na infosferu na bilo koji drugi način izuzev svojim postojanjem, i mnogi entiteti ne mogu da imaju svest koja bi im omogućila da planiraju i utiču na svoje akcije tako da utiču na infosferu na još neki način;
- uniformnost nepostojanja, gde se nepostojanje tretira kao negacija postojanja informacije ili informaciona entropija. Entropija postaje značajan semantički, a ne samo sintaksni koncept, i može se definisati kao veličina koja označava neuređenost, degradaciju ili slučajnost u sistemu. Entropija ima slične definicije u termodinamici, gde se definiše pomoću stanja molekula, i svaki sistem ima entropiju koja je nula ili pozitivna, pa beskrajni univerzum kao nadskup svih sistema ima beskrajnu entropiju. I kontekstu informacije, entropija je isto tako neuređenost. Ukoliko neka poruka ima malu informaciju, a značajan šum, kazaćemo da je njena entropija velika;
- uniformnost okruženja – infosfera se posmatra kao sveukupnost informacionih entiteta, što uključje sve agente i njihove međusobne odnose.

Kada etičkom raspravom pokušamo da ubedimo nekoga da se ponaša moralno, neizbežno je da mu opravdamo razloge za dobrotu, što nas vodi ka antropocentričkom i samodovoljnom tumačenju etike. Međutim, kada je primarni cilj razumevanje dobra i zla, nezavisno od ponašanja čoveka, tada postaje moguće usvojiti objektivnije gledište.
To objektivnije gledište usvaja “cyber” etika, koja kao i druge nestandardne etike zastupa tvrdnju da je svaki entitet zbog svog postojanja, preko svojih osnovnih osobina koje ga čine onim što jeste, to jest preko svoje biti dužan poštovanja. Princip ontološkog kvaliteta znači da svaki oblik realnosti ima jednako pravo da postoji i da se razvija u skladu sa svojom prirodom. To je dosad najobjektivnije gledište koje je postojalo u filozofiji morala. To gledište je rezultovalo izmenom Kantovih pravila koja su prilagođena da bi zadovoljila princip ontološkog kvaliteta.
Po tome, mi se možemo pravilno ponašati prema bilo kom obliku realnosti ukoliko naše akcije:

- nisu zavisne od pozicije na kojoj se nalazimo, kao subjekat ili objekat radnje. To znači da bi kao subjekat doneli istu odluku ukoliko se nalazimo na kraju akcije, to jest u ulozi objekta;
- opisuju ponašanje bilo kog subjekta koji se nalazi u sličnoj situaciji. To znači da bi se drugo ljudsko biće ponašalo na sličan način u sličnoj situaciji (princip univerzalnosti);
- obraćaju pažnju na dobrobit i subjekta i objekta. Naš izbor i ponašanje su istovremeno i orjentisane na subjekta i na objekta (pažnja).

Ovde možemo povući paralelu sa biocentričnim teorijama koje baziraju svoje analize na stavu o suštinskoj vrednosti života i o negativnoj strani patnje. Uvodeći princip ontološke jednakosti, “cyber” etika predlaže razmatranje postojanja nečeg čak fundamentalnijeg od života i patnje, a to je biće, koje se razume kao informacija, i entropija. Po tom pristupu “cyber” etika tvrdi da bilo koji informacioni identitet ima pravo da održi svoje stanje, i pravo da se razvije, to jest da poboljša i obogati svoje postojanje i svoju suštinu. Po tome “cyber” etika definiše dužnost svakog racionalnog bića kao doprinos rastu infosfere. Takođe, svaki proces, akciju ili događaj koji negativno utiče na infosferu, a ne samo na neki informacioni entitet može se shvatiti kao kao zlo.
Opis specifične suštine raznih klasa informacionih entiteta je zadatak koji treba ostaviti ontolozima, samo treba naglasiti da one postoje. Nažalost, jedna od mana koje ima informaciona etika uopšte, je ta da ona zavisi od znanja subjekta da učini ispravnu stvar. Kao što je slučaj sa konsekvencionalizmom, informaciona etika delimično zavisi od moralnog obrazovanja i prenošenja znanja koje je čovečanstvo uspelo da prikupi o neotuđivim pravima u ovom svetu. Time se prihvata pristup zasnovan na pravilima, pre nego pristup zasnovan na akcijama. Takođe, prihvata se i ideja da i dobro može da čini zlo iz neznanja. Zato je svačija prva dužnost da pokuša da razume moralne aspekte pre nego što počne sa akcijom.


Referentni URL