Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski

Puna verzija: Мухамедов живот и учење
Trenutno pregledate Lite verziju foruma. Pogledajte punu verziju sa odgovarajućim oblikovanjima.
УВОД

Комуникација, култура и религија су три најбитнија обележја људског живота. Преко њих он добија пуноћу, важност, сврху. Са њима хуманост добија смисао, а друштвени лицни односи значај. Култура животу даје место трајања, садржину и смисао бића, док му комуникација даје разлог постојања, повезујући га са светом споља и изнутра, са временом и простором, а религија је покушај да се у животу надју значења и вредности.

Бог Јевреја, хришћана и муслимана је Бог који – у неком смислу – говори. Његова реч је пресудна у све три вере. Реч Бога обликовала је историју сваке културе.

Мали број људи познаје вере другачије од оне коју је прихватио и одбацује их иако није светан њихове вредности и различитости, боље речено, сличности. Из тог разлога приказаћу ислам као религију, Пророка Мухамеда и настанак заједнице верника, спознају Бога код муслимана и њихово прихватање и поштовање суне, и најбитниије, поштовање стубова вере и стубова ислама. Сматрам да је исламска уметност најинтересантнија због неиконичности и зато ћу приказати и неке њене одлике и најзначајнија културна стваралаштва и архитектуру.


1 МУХАМЕДОВ ЖИВОТ И УЧЕЊЕ

Мухамед (право име-Мутталиб Ибн Хасхим Абу ал-Qасим Мухаммад Ибн Абд Аллах Ибн Абд ал) је рођен 12. априла 571. године нове ере у околини Меке у племену Курејш. Његов отац Абдулах је већ раније умро па је Мухамед остао само са мајком и дедом. Као мали, живео је ван града у пустињи, као што је тад био обичај у Арабији. Када је имао шест година, мајка му је умрла, а само две године касније умро му је и деда. Његов стриц, млађи брат од његовог оца Абу Талиб га је онда прихватио и Мухамед је тада почео да живи са њим. С њим је још као дечак путовао у Сирију и тамо упознао неке елементе хришћанске вере. Око двадесете године живота ступио је у службу богате трговачке удовице Хатиџе, па је с њеним караванима по својој прилици још два пута боравио у Сирији. Ступивши у брак са Хатиџом (која је била десетак година старија од њега), Мухамед се ослободио материјалних брига и могао се посветити доколици и размишљању.

У том раздобљу он је посинио Алију, сина свога стрица Абу Талиба, и младог ослобођеног роба Заида бен Хариса, који је припадао једном хришћанском арапском племену из сиријске пустиње. У исто време Мухамед се заинтересовао за схватање секте ханифа која је признавала Абрахама као свога претечу и веровала у једног бога. Мухамед је у време кад се приближавао својој четрдесетој године доживео своја прва привиђења. Чинило му се да га дозива глас с неба и наређује му да божје име проговори своме народу као божји пророк. Своје доживљаје је поверио само својој жени Хатиџи и она је сместа поверовала у његов пророчански позив. То га је охрабрило, и он је ускоро за своја схватања придобио своје усвојене синове Алију и Заида као и неколицину других најближих рођака и пријатеља.

Легенда каже да је године 610. Мухамеда у пећини близу Меке посетио Мелек(Анђео). Он је тад, по легенди, почео да му понавља Божје речи док их Мухамед није запамтио. Ово су биле прве суре и почеци Курана; тако је почео Ислам. Мухамед је брзо почео да шири Исламску веру у Меки, где су Ислам прво прихватили сиромаси. Међутим, трговци су се бојали да би нова вера штетила њиховом богатству (трговци су се богатили на рачун верника који су долазили у Кабу да се моле својим боговима) па су покушавили да га истерају из Меке. Међутим, док га је Абу Талиб чувао нико није ништа могао Мухамеду да уради. Кад је Абу Талиб умро 619. године, стање Муслимана Мухамеда у Меки се значајно погоршава. При својим првим јавним иступима у граду, око Кабе, Мухамед је наилазио чешће на грдње и поруге него на одобравање. Мухамед је жестоко осуђивао многобоштво, али и грамзљивост богаташа. Позивао је све имућне да се одрекну свога богатства и поделе га сиротињи. Захтевао је да се сви без разлике једнако подвргавају божијој вољи. У неограниченој покорности неоспорно је заговарао друштвену нивелацију и једнакоправност међу муслиманима. Нарочито је сукоб избио када се дочула Мухамедова прича коју је он почео ширити, да га је арханђел Гаврило ноћу чудесним начином узнео до небеса, где је разговарао са Адамом, Аврамом, Мојсијем и Исусом и од самог бога примио наредбе о верским побожностима муслимана.

После неколико контаката склопљен је споразум о пресељењу Мухамеда и његових присталица из Меке у Медину, са сврхом да Мухамед ту уклони међусобне спорове између арапског становништва и осигура своју доминацију, а заузврат његова ће вера имати пуну слободу и неометану могућност ширења. Мухамедов прелазак из Меке у Медину почело је 16. јуна 622. године. Тај догађај познат је под називом Хиџра и од тад Муслимани рачунају године своје ере. Овај Исламски каледнар зове се још и Лунарни јер се односи на месечеве мене. Он броји 12 месеци и 354 дана. Сваки месец траје 29 или 30 дана, па су године краће него у обичном сунчевом календару, на који се ослања Јулијански и Грагоријански календар.

У наредних десет година, колико је Мухамед живео у Медини, он је наставио да записује поруке откривења које, заједно са његовим запамћеним изрекама и делима, представљају језгро муслиманске вере.

У Медини је Мухамед развио веома снажну организаторску делатност. Он ту више није био само пророк него је постао и политички вођа. Веома је брзо око себе окупио бројну заједницу присталица. Ужи круг су чинили „Мухаџири“, избеглице из Меке, а шири круг „Ансари“, обраћеници који су приступили покрету у Медини. Сви су они постали солидарна целина, међу собом једнака у Исламу. Ту је Мухамед одмах започео градњу богомоље у којој се налази „ниша“, тј. део који је имао обавезни смер клањања, а који је био окренут према Јерусалиму.

У мединском раздобљу Мухамед је и даље развијао своју религију многим новим елементима, систематизирао је и изградио нове обреде. Још у првој години након пресељења у Медину Мухамед је донео Устав своје верско-политичке заједнице под називом „Ума“, одредивши је као натплеменску организацију међу собом једнаких божијих поданика и следбеника.

Ускоро у Медину почињу да пристижу и Мекански трговци, пљачкајући становнике и вршећи пљачке по граду. Тако долази до новог обрачуна са Меком. Прва борба се десила 624. када су медински муслимани под вођством самог Мухамеда напали код Ел Бедре велики караван трговаца и меканске чете, који су каравану притекли у помоћ, наневши им тежак пораз. Муслимани, са само 300 војника, побеђују армију Меке која је имала више од 800. Међутим, мало више од годину касније, Муслимани губе битку код Ухуда. У бици је сам Мухамед био рањен, а трећина бораца је изгубила живот. Ипак, пораз није био толико велик, па се обе стране припремају за коначну одлучујућу битку. Две године касније, Мека шаље 10.000 војника на Медину. Ипак, Муслимани побеђују у тој бици захваљујући бољој стратешкој припреми. У фебруару 628. Мухамед је са великом војском пошао против свога родног града, али је поход окончан склапањем десетогодишњег мира који је, уз остале одредбе, допустио муслиманима да наредне године дођу у Меку и ту несметано изврше верске обреде. Потврдивши тиме заснованост своје вере на арапским традицијама, Мухамед је веома ојачао свој углед.

Када је у Меки 630. године био убијен један муслиман, Мухамед се окористио тиме и предузео пресудни војни поход против Меке. До борбе није ни дошло. У Меки су схватили да је отпор Исламу бескористан и да се супротности могу решити споразумом. Мухамед је признао Меки положај светог града, али је Каба морала бити проглашена светилиштем јединога бога Алаха. На тој основи дошло је до мирног заузећа града. Најважније последице Мухамедовог заузећа Меке било је подвргавање најпре суседних, а затим и свих удаљених арапских племена Мухамедовом ауторитету.

Из Меке Мухамед шири границе Ислама и Исламске државе. Он инсистира да његови савезници прихвате Ислам, и тако је већ пола Арабије део Исламске државе. Када 630. године чује о великој армији непријатељских држава, Мухамед одлази да их сусретне. Са победом Муслимана у овој бици код Хунајна, преостали делови Арабије који нису под Мухамедовом контролом брзо прихватају савез са њим. Мухамед је преминуо 8. јуна 632. године, у својој шездесеттрећој години, пошто је завршена објава Курана. За мање од десет година он је ујединио цело Арабијско полуострво.

Ширење муслиманске вере у доба Мухамеда вршило се на два начина: или је неко племе признало своју подложност Уми, али је задржавало своју веру, па је стога морало плаћати данак, или је прихватило Ислам, уклапало се у верско-политичку заједницу (Уму) и плаћало само верску дажбину. На таквим односима била је уједињена готово цела Арабија.

Десет година након преласка у Медину, Мухамед је кренуо на први исламски хаџилук, учећи своје следбенике правилима и обичајима годишњег хаџа. По свршетку ходочашћа, Мухамед је одржао чувени говор, познат као Опроштајна беседа (арапски: Кхутбат ал-Wадаа'). Саветовао је муслимане да се не држе неких старих обичаја већ да живе у новој исламској заједници.

Неколико месеци након опроштајног ходочашћа, Мухамед се разболео. Након неколико дана главобоље и слабости, преминуо је (преселио на ахирет) 8. јуна 632. године у свом дому у Медини, без мушког наследника[9]. Сахрањен је у гробници која је првобитни била у кући његове његове жене Аише, а данас се налази у Пророковој џамији у Медини. Поред Мухамедовог гроба, налази се један празан гроб за који муслимани верују да чека Исуса.

Када је Мухамед умро, док су његов нећак и зет Али ибн Абу Талиб и његов ујак ал-Абас побожно чували беживотно тело пророка, други следбеници су се окупили да изаберу наследника или калифа (од кхалафа - „следити"). У зору, после дугог саветовања, скупштина је одлучила да први наследник пророков буде Абу Бакр, његов таст и пратилац на хиџри до Медине, изабран лично од Мухамеда да води заједничке молитве.

Током две године свога калифата, Абу Бакр је учврстио муслиманску доминацију у Арабији, помирио бунтовна бедуинска племена и ратовао против византијске Сирије. Абу Бакров наследник и други калиф био је Омер (634-644), који је освојио Сирију и део Египта и Месопотамије. После Омерове смрти, почеле су велике шизме. Следбеници Алија, пророковог нећака и мужа пророкове кћерке Фатиме, очекивали су од њега да постане нови калиф, али аристократа Осман (644-656) из породице мекијанских Умајада, бивших пророкових непријатеља, је изабран уместо њега. У складу са идеологијом ревафид (они који не признају/први калифи), чланови Ши`а Али (или „Алијеве странке"), изјавили су да наследство мора да буде установљено на основу ближих сродничких релација: калиф мора да буде не само из племена Курејш, већ такође из фамилије Хашемита и законски рођен у браку Фатиме, пророкове кћерке, са Али ибн Аби Талибом, што је требало да значи династију Алид.

Године 656. наше ере, Умајада Османа је убила група Алијевих следбеника. Алија није порицао њихову акцију. Изабрани калиф (четврти у суни-низу), Алија, морао је да се суочи са богатим и моћним умајадским гувернером Сирије, Муавијом, и његовим проницљивим генералом Амр ибн ал-Асом, освајачем Египта. Када су Алијеве трупе коначно преузеле вођство у бици код Сифина на Еуфрату, Амр ибн ал-Ас је закачио странице из Курана на копља својих војника и Алијева војска је престала да се бори. Амр ибн ал-Ас затражио је посредовање између Алија и Муавије, и овог другог је заступао тако успешно да су Алијеви представници прихватили Муавијин захтев за калифатом. Дошло је до нове компликације, која је међусобно поделила Алијеве присталице, слабећи тиме још више Алијев положај. Велика група из Алијеве војске, кариџити или „шизматици" (од кариџа - отићи, изаћи), није прихватила арбитражу људских бића, јер „нема другог суда до Божјег"[9]. Уместо да се бори против Муавије, Али се окренуо против кариџита, и тако је постао њихов смртни непријатељ. Године 661. кариџити су га убили. Након тога, калиф Муавија је основао династију Умајада из Дамаска (661-750).

Садржај
УВОД 3
1 Мухамедов живот и учење 4
2 извори ислама 7
2.1 ПЕТ СТУБОВА ИСЛАМА 8
2.2 ШЕСТ СТУБОВА ВЕРЕ 9
3 ИСТОРИЈА КУРАНА 9
3.1 САДРЖАЈ КУРАНА 13
4 HADIS 14
5 SLUŽBENI DOKUMENTI 15
Referentni URL