18-08-2011, 03:07 PM
Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz ekonomije: menadžment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetništvo, upravljanje ljudskim resursima, carine i porezi.
Govoriću ovde o nečemu što je još legendarni Ivo Andrić razmatrao u svojoj pripoveci „Zlostavljanje“. Kada se kaže zlostavljanje, najčešće je prva asocijacija fizičko zlostavljanje. No, još je mnogo varijacija ovog zla, a posle fizičkog zlostavljanja i zanemarivanja, psihičko zlostavljanje je najčešće. Ovde neće biti reči o zlostavljanju dece ili starijih, već o zlostavljanju žena, zlostavljanju koje trpe supruge u porodici, i neću govoriti o konkretnim primerima i ekstremnim slučajevima. Govoriću o zlostavljanju i zapostavljanju koje ima tolike razmere, da je postalo običaj, opšta stvar, nešto prirodno i samim tim normalno i uobičajeno. Govoriću o zlostavljanju kao uobičajenom položaju žene u porodici.
Problem je u tome što je ova vrsta zlostavljanja daleko od očiju javnosti, nema vidljive tragove, kao što je slučaj sa fizičkim zlostavljanjem koje se očituje modricama, prelomima i povredama. Psihičko zlostavljanje ostavlja nevidljive tragove, koji se ne mogu fotografisati i priložiti kao dokazni materijal na sudu, tragove koje, ponekad, ni najiskusniji psihijatri ne mogu jasno da ocrtaju, a što je još veći problem, čak ni da ublaže.
Gde počinje psihičko zlostavljanje? Gde je koren ideje da je žena slabiji pol, koji treba štititi i voditi kroz život, koji, samom svojom slabošću, gubi pravo na svoje mišljenje, potrebe i želje, jer zavisnošću od jačeg pola, postaje njegovo vlasništvo, dužna da prihvati status manje vredne ličnosti, slepo odanog i lojalnog pratioca i poštovaoca svog zaštitnika?
Možda je koren već na prvim časovima fizičkog vaspitanja, kada su devojčice oslobođene učestvovanja i pošteđene napora. Ili, već prvim gledanjem sportskih manifestacija, kada žene trče 900m a muškarci 1000m. Da li žene ne mogu da istrče još 100m? Ili ne žele? Ili su inferiorne, pa im je skraćena staza da bi im se sačuvalo dostojanstvo? ...
Govoriću ovde o nečemu što je još legendarni Ivo Andrić razmatrao u svojoj pripoveci „Zlostavljanje“. Kada se kaže zlostavljanje, najčešće je prva asocijacija fizičko zlostavljanje. No, još je mnogo varijacija ovog zla, a posle fizičkog zlostavljanja i zanemarivanja, psihičko zlostavljanje je najčešće. Ovde neće biti reči o zlostavljanju dece ili starijih, već o zlostavljanju žena, zlostavljanju koje trpe supruge u porodici, i neću govoriti o konkretnim primerima i ekstremnim slučajevima. Govoriću o zlostavljanju i zapostavljanju koje ima tolike razmere, da je postalo običaj, opšta stvar, nešto prirodno i samim tim normalno i uobičajeno. Govoriću o zlostavljanju kao uobičajenom položaju žene u porodici.
Problem je u tome što je ova vrsta zlostavljanja daleko od očiju javnosti, nema vidljive tragove, kao što je slučaj sa fizičkim zlostavljanjem koje se očituje modricama, prelomima i povredama. Psihičko zlostavljanje ostavlja nevidljive tragove, koji se ne mogu fotografisati i priložiti kao dokazni materijal na sudu, tragove koje, ponekad, ni najiskusniji psihijatri ne mogu jasno da ocrtaju, a što je još veći problem, čak ni da ublaže.
Gde počinje psihičko zlostavljanje? Gde je koren ideje da je žena slabiji pol, koji treba štititi i voditi kroz život, koji, samom svojom slabošću, gubi pravo na svoje mišljenje, potrebe i želje, jer zavisnošću od jačeg pola, postaje njegovo vlasništvo, dužna da prihvati status manje vredne ličnosti, slepo odanog i lojalnog pratioca i poštovaoca svog zaštitnika?
Možda je koren već na prvim časovima fizičkog vaspitanja, kada su devojčice oslobođene učestvovanja i pošteđene napora. Ili, već prvim gledanjem sportskih manifestacija, kada žene trče 900m a muškarci 1000m. Da li žene ne mogu da istrče još 100m? Ili ne žele? Ili su inferiorne, pa im je skraćena staza da bi im se sačuvalo dostojanstvo? ...