13-08-2011, 01:48 PM
Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz ekonomije: menadžment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetništvo, upravljanje ljudskim resursima, carine i porezi.
Hamlet, Faust i Raskoljnikov predstavljaju upravo gore citirana uzvišena i neograničena umetnička dela, koja, rastrzana između sveta i večnosti, univerzalnog znanja i materijalne skučenosti, dobra i zla, tragaju za smislom svog postojanja, a mi ćemo se pozabaviti njihovom unutrašnjom motivacijom, čije delikatnost u tumačenju čini granicu između ponora i visokih životnih dometa vrlo tankom i neretko teško uoćljivom.
Pristup likovima koji su tema ovog rada kroz ontološke, antropološke i egzistencijalne postavke, Hamletu je naročito primeren, kao malo kom od klasičnih dela: intelektualne rasprave, pitanja o prirodi sveta i čoveka, o smislu i besmislu «ljudskog stanja», čine značajan, i na prvi pogled uočljiv sadržinski aspekat teksta. «Večna pitanja» su ne samo čvrsto uklopljena u motivaciju, već izgleda kao da imaju i neku sopstvenu radnju i rasplet – moglo bi se čak ići tako daleko pa tvrditi da je osnovna radnja Hamleta poslužila samo kao kostur, kao skela za sve egzistencijalne nedoumice, antinomije i aporije, koje je Šekspir uspeo na nju majstorski da nadoveže. Da bismo razjasnili ko je Hamlet najpre ćemo se zapitati kakav je Hamlet uopšte, šta karakteriše njegov lik. U petom činu saznajemo da je rođen na dan pobede starog Hamleta nad starim Fortinbrasom, dakle u onom trenutku koji možda više od svih ostalih simbolizuje ustoličenje moćne figure oca-kralja, oca kao apstraktnog uzora, kojeg će mladi Hamlet opsesivno, i bezuspešno, nastojati da inkarnira. Ta psihološka funkcija oca nagoveštena je već njegovim imenom: on je Hamlet kakav treba da bude, moralni i karakterni ideal, uzor i izvor poretka; mladi Hamlet će dobar deo svojih snaga potrošiti da bi modelirao svoje 'ja' prema ovom kalupu 'nad-ja', međutim, njegovo 'ja' će isto toliko snage utrošiti da bi se oduprlo tom preobražaju. O ovom Hamletu koji se koprca na sredini, u međuvremenu dobijamo niz protivrečnih obaveštenja: Ofelija ga naziva «divnim duhom», trenutak nakon što sam Hamlet o sebi izriče najcrnje pokude; od Klaudija saznajemo za njegovu zavist prema Laertu, zbog izuzetne veštine mačevanja kojom ovaj, po svedočanstvu nekakvog normandijskog plemića, raspolaže; od kraljice pak bivamo obavešteni o promenljivosti Hamletovog raspoloženja, koje u jednom skoku prelazi skalu od besnila do tuposti; on voli i ne voli Ofeliju, proklinje je i očajava zbog nje, sve po njegovom sopstvenom – makar dvosmislenom – priznanju. Ponekad, čak, kada govori o sebi, kad sebe objašnjava, nismo sigurni ni da li to misli ironično ili bukvalno, jer bi se i jedno i drugo moglo uzeti kao podjednako istinito, i kao primereno konkretnoj situaciji....
Hamlet, Faust i Raskoljnikov predstavljaju upravo gore citirana uzvišena i neograničena umetnička dela, koja, rastrzana između sveta i večnosti, univerzalnog znanja i materijalne skučenosti, dobra i zla, tragaju za smislom svog postojanja, a mi ćemo se pozabaviti njihovom unutrašnjom motivacijom, čije delikatnost u tumačenju čini granicu između ponora i visokih životnih dometa vrlo tankom i neretko teško uoćljivom.
Pristup likovima koji su tema ovog rada kroz ontološke, antropološke i egzistencijalne postavke, Hamletu je naročito primeren, kao malo kom od klasičnih dela: intelektualne rasprave, pitanja o prirodi sveta i čoveka, o smislu i besmislu «ljudskog stanja», čine značajan, i na prvi pogled uočljiv sadržinski aspekat teksta. «Večna pitanja» su ne samo čvrsto uklopljena u motivaciju, već izgleda kao da imaju i neku sopstvenu radnju i rasplet – moglo bi se čak ići tako daleko pa tvrditi da je osnovna radnja Hamleta poslužila samo kao kostur, kao skela za sve egzistencijalne nedoumice, antinomije i aporije, koje je Šekspir uspeo na nju majstorski da nadoveže. Da bismo razjasnili ko je Hamlet najpre ćemo se zapitati kakav je Hamlet uopšte, šta karakteriše njegov lik. U petom činu saznajemo da je rođen na dan pobede starog Hamleta nad starim Fortinbrasom, dakle u onom trenutku koji možda više od svih ostalih simbolizuje ustoličenje moćne figure oca-kralja, oca kao apstraktnog uzora, kojeg će mladi Hamlet opsesivno, i bezuspešno, nastojati da inkarnira. Ta psihološka funkcija oca nagoveštena je već njegovim imenom: on je Hamlet kakav treba da bude, moralni i karakterni ideal, uzor i izvor poretka; mladi Hamlet će dobar deo svojih snaga potrošiti da bi modelirao svoje 'ja' prema ovom kalupu 'nad-ja', međutim, njegovo 'ja' će isto toliko snage utrošiti da bi se oduprlo tom preobražaju. O ovom Hamletu koji se koprca na sredini, u međuvremenu dobijamo niz protivrečnih obaveštenja: Ofelija ga naziva «divnim duhom», trenutak nakon što sam Hamlet o sebi izriče najcrnje pokude; od Klaudija saznajemo za njegovu zavist prema Laertu, zbog izuzetne veštine mačevanja kojom ovaj, po svedočanstvu nekakvog normandijskog plemića, raspolaže; od kraljice pak bivamo obavešteni o promenljivosti Hamletovog raspoloženja, koje u jednom skoku prelazi skalu od besnila do tuposti; on voli i ne voli Ofeliju, proklinje je i očajava zbog nje, sve po njegovom sopstvenom – makar dvosmislenom – priznanju. Ponekad, čak, kada govori o sebi, kad sebe objašnjava, nismo sigurni ni da li to misli ironično ili bukvalno, jer bi se i jedno i drugo moglo uzeti kao podjednako istinito, i kao primereno konkretnoj situaciji....