Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski

Puna verzija: НАЈВЕЋЕ БИТКЕ ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА
Trenutno pregledate Lite verziju foruma. Pogledajte punu verziju sa odgovarajućim oblikovanjima.
ОКРШАЈ СА ДАХИЈАМА



Да би предупредили буну потлаченог народа дахије су извршиле сечу кнезова којом приликом су посекли око 150 кнезова, свештеника и других виђенијих људи рачунајући да ће тиме заплашити „рају“. Међутим постигнут је супротан ефекат, узбунили су и раздражили народ и отерали га у шуму, у хајдуке чији је вођа био Станоје Главаш.
Ђорђе Петровић из Тополе (син Петра из Вишевца и Марице из Масловшева) био је опкољен у својој кући у Тополи, али се својим момцима пробио из обруча и побегао. Одмах после пробоја он је са четири друга запалио хан у Орашцу, а затим су се ређала села у којима су клали Турке. У селу Дрлупе испод Космаја су побили Турке и поклали краве дахије Аганлије за вечером. Дружина је све више расла и за десет дана их је већ били две хиљаде.
Кад су дахије сазнале да Карађорђе (Црни Ђорђе) окупља око себе народ и спрема се за устанак (био је подофицир у Аустриској војсци) покушале су да се са њим помире.Зато је Аганлија са око двеста јањичара коњанике и хиљаду Срба колубараца дошао у Дрлупе на преговоре са Карађорђем 12.фебруара 1804.године(са њим је и био Станоје Главаш). Преговори нису успели и дошло је до прве битке у којој је Аганлија рањен и једва побегао у Београд водећи са собом таоце. Вест о томе се брзо прочула и народ масовно почиње да убија субаше и пали ханове. Устанак се нагло распламсавао и до краја марта 1804. године било је већ 18.000 хиљада устаника.
Остале дахије :Мехмед Фочић, Мула Јусуф и Кучук Алија заједно са Аганлијом се препадну и побегну на острво Адакале (кад су устаници напали Београд). Миленко Стојковић их стигне и 25 јула 1804. свој четворици одсече главе.


БОЈ НА ИВАНКОВЦУ


После погибије дахија устаници су ослободили десет нахија Београдског пашалука. Преостали турци зулумћари су побегли у још неослобођене нахије: Ужичку, Сокоску и Карановац (Краљево). Устаничке вође су одржале већање у Пећанима (засеок Остружнице код Београда) и хтели да у Цариград пошаљу преговараче и убеде султана да су они верна раја а да су устали само против дахија који су се и од цара одметнули. Међутим успех устаника имао је велики одјек у осталим Српским крајевима - у Крушевачкој нахији, Нишком пашалуку и Пироту. Турци су увидели опасност и решили да униште устанике. За Београдског пашу постављен је нишки Хафис –паша који је био решен да их уништи. Он се договорио о томе са босанским Мустафа-пашом и Видинским пашом.
Да му неби ударили са леђа, Карађорђе је наредио да устаници заузму Карановац, Ужице и Сокол што је и учињено у јуну и јулу 1805. године. Пошто нису хтели да испусте власт сада већ ослобођеном целом Београдском пашалуку, устаници су одлучили да не дозволе Хафис-паши да прође у Београд. Значи требало је да се супроставе регуларној царској војсци и тиме је устанак добио прави карактер.
Хафис-паша је имао задатак да разоружа народ, уклони старешине и успостави раније стање. Решени да се бране по сваку цену устаници су се ушанчили на цариградском друму на Гиљу код Јагодине где се налазио Карађорђе са око 5.000 бораца. Други одбрамбени положај се налазио у селу Иванковац код Ћуприје источно од Мораве, где је био пут за Београд преко Пожаревца. Ту је био Миленко Стојковић и Петар Добрњац са Пожаревљанима, Стеван Синђелић са Ресавцима, Илија Стошић са Хомољцима, Пауљ Матејић са борцима из Млаве и Милисав Ђорђевић са Црноречанима. Било је укупно око 2.500 бораца у шанцу.
Хафис-паша је водио око 15.000 хиљада Турака и одлучио да иде преко Ресаве где му се на путу испречио Иванковац. На Преображење у августу 1805. године Турци навалише у шанац. Нападали су целог дана у више наврата али безуспешно уз губитке од 1100 погинулих 100 заробљених и толико рањених да кнез параћински није могао да нађе толико кола да их све потрпају. Турци се онда повуку у Параћин који није припадао београдком пашалуку са намером да сутра понове напад на Иванковац.
Истога дана Карађорђе је са својима пошао у помоћ и стигао увече. Срби одмах запоседну све узвишице око Параћина. Карађорђев писар Стева напивши се тражио је да му дозволе да опали једном из топа на Турке. Десило се да је ђуле пало баш на кућу где је био Хафис-паша и пребило му ноге. Онда се Турци повуку према Нишу.
Бој на Иванковцу показао је да наоружана раја може да победи и једног великог султановог пашу што је улило самопоуздање и још више охрабрило устанике.


ОДБРАНА ДЕЛИГРАДА


Пораз Хафис-паше је раздражио Турке. Плашећи се да устанак не захвати и околне крајеве ван Београдског пашалука Турци су у јесен исте 1805. године предузели опште припреме у намери да са три стране нападну и униште устанике. Требало је да Румелиски везир из Бугарске уз Дунав дође и заузме Београд и Шабац, босански Мустафа-паша нападне преко Дрине, а да у центар од правца Ниша ударе најаче снаге под вођством Скадарског Ибрахим-паше.
Да би учврстили одбрану устаници су одлучили да прошире положаје. Миленко Стојковић је заузео Пореч (Доњи Милановац) и спречио пролаз Дунавом. Петар Добрњац је са друштвом са Иванковца (Синђелић, Стошић, Матејић) освојио Параћин, Ражањ и Алексинац. Станоје Главаш је освојио Крушевац, Радич Петровић је пошао на Рашку и Нови Пазар (био је поражен), Милан Обреновић да иде у правцу Вишеграда и Нове Вароши, Јаков Ненадовић и Лука Лазаревић да обезбеђују Дрину, а Карађорђе да нападне Београд.
Referentni URL