Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski

Puna verzija: UZROCI I POSLEDICE RATOVA NA TERITORIJI BIVŠE JUGOSLAVIJE
Trenutno pregledate Lite verziju foruma. Pogledajte punu verziju sa odgovarajućim oblikovanjima.
SADRŽAJ


Uvod...........................................................1
Bivše Jugoslavije........................................2
Kriza identiteta i politička kriza.................7
Uzroci ratova............................................10
Posledice ratova .......................................13
Literatura...................................................16




„U praktičnom životu kao i u istoriji
Konačno odlučuju samo stvarni razlozi“
Stojan Novaković




Nestanak jugoslovenske države u ratovima vodjenim u posledjoj deceniji XX veka jedina je činjenica koja se podjednako tiče svih jugoslovenskih naroda. U svemu ostalom, njihove su istorijske situacije različite i moraju se kao takve proučavati. Drugačiji pristup produbljavao bi stare nesporazume i stvarao nove, ali ne bi, pre svega, doveo do utvrdjivanja stvarnih razloga nastanka jugoslovenske države i do objašnjenja načina na koji je ona nestala.




1.
BIVŠE JUGOSLAVIJE


Jugoslavija je bila zemlja koju su u 19-om veku zamislile podjednako hrvatske,srpske i slovenačke kulturne elite, san za koji su se njihovi političari zalagali i nastojali da ga pretvore u stvarnost. Ovu unutrašnju politiku i kulturnu dinamiku snažno je pogurala sprega Versajsko-Trijanonskog ugovora i Vilsona što je omogućio poraz carevina posle Prvog svetskog rata. Projekat o ujedinjenju urodio je plodom u vreme kada je razvoj identiteta južnoslovenskih etničkih grupa već daleko odmakao. Ideal stvaranja nacije- države, koja bi se sastojala od Jugoslovena i koju bi trebalo stvoriti od južnoslovenskih podgrupacija, pokazao se nemogućim zadatkom, s obzirom na potpuno ne adekvatnu, nedemokratsku političku dinamiku koja je korišćenja u vodjenju novostvorene (1918) a onda (1945) i obnovljene države.
Tako su mnogi gledali na Jugoslaviju kao veštačku tvorevinu. S jedne strane, njeno sedamdesetdvogodišnje, često burno, postojenje stvorilo je teritorijalnu lojalnost koja je, naračito posle dogovora na Jalti, zahtevala politički legitimitet. Tu legitimizaciju je obezbedila u posleratnom periodu komunistička ideologija koja je Jugoslaviju gurnula na centralnu scenu kao tampon državu izmedju dva bloka Hladnog rata, ali bez promene njenog u

2.
suštini perifernog položaja. U teritorijalnu stvarnost ušla je i iskustvena stvarnost generacija koje su rodjene i socijalizovane u zemlji koja je, uprkos svojoj komunističkoj odeždi i u velikoj meri zbog svog rastućeg medjunarodnog ugleda, davala svojim gradjanim osećaj pripadanja jednoj stabilnoj
evropskoj državi. Bila je to zemlja u kojoj su ljudi vaspitavani da veruju- kao i drugi Evropljani- da je rat fenomen prošlosti. Ovo je uljuljkalo mnoge u iluziju da je, da bi se ratobornost sahranila jednom za uvek, dovoljno biti geografski na evropskom tlu i da će nekako nevedljiva ruka napredka bez obzira na institucionalnu i političku stvarnost, obaviti posao.
Bilo je i drugih koji su sanjali o raskidu i podeli zemlje na niz novih država. Oni su bili naročito istaknuti medju raznim dijasporama. Fenomen „nacionalizma na daljinu“ onih koji su prizivali potrebu za podelom sa daljine od nekoliko hiljada milja, živeći istovremeno mirno sa svojim multinacionalnim susedina SAD, Kanadi ili druge , bio je jedan od elemenata koji je potpirivao ratove i podele u bivšoj Jugoslaviji. Na unutrašnjem planu, u samoj Jugoslaviji, bilo je onih koji nisu verovali u njenu održivost ili dugovečnost, gledajući na nju samo kao na prelaznu tvorevinu.
Edvard Kardelj, glavi partijski ideolog u komunističkom periodu, je izjavio 1957. godine pažljivo odabranoj grupi koja je pisala program Komunističke

3.
partije: „Jugoslavija je sa istorijske tačke gledišta privremena teritorija, ona je fenomen i rezultat imperijalističke epohe i konstelacije medjunarodnih odnosa u toj epohi. Sa razvojem svetskih integracionih procesa i od umiranja imperijalističke epohe njeni narodi će moći da idu i da se pridruže novim asocijacijama i integracijama shodno civilizacijskim i duhovnim afinitetima, pa će i Jugoslavija
neizbežno biti prekomponovana kao država. U tom smislu, mi Slovenci ćemo razumljivo biti uz Italijane i Austrijance, a Srbi uz Bugare ili druge istorijski bliske pravoslavne narode. „
Tridesetak godina kasnije njegov sunarodnik Milana Kučan, kasnije predsednik nezavisne Slovenije, a tada član najvišeg tela Komunističke partije Jugoslavije, napisao je članak o glavnom partijskom glasilu pod nazivovom „U potrazi za novim identitetom Jugoslavije“ (1988). On je evocirao moguću budućnost zemlje koja bi se bazirala na ustavnoj reformi, ali je dokazivao da je to moguće samo „na bazi ustava iz 1974.godine koji je još na snazi kada su u pitanju fundamentalni principi odnosa u federaciji, tj.odnosa izmedju naših narod i narodnosti i njihovih nacioonalnih država.“
Referentni URL