Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski

Puna verzija: STRASTI I INTERESI
Trenutno pregledate Lite verziju foruma. Pogledajte punu verziju sa odgovarajućim oblikovanjima.
PRVI DEO
Različita shvatanja interesa i strasti i njihovo suprotstavljanje


Kada su se pojavili bankarstvo, trgovina i profit, odnosno sticanje bogatstva shvatani su kao najgore osobine ljudi i bili masovno odbacivani i osudjivani. U srednjem veku je sveti Avgustin osudio pohlepu za novcem kao jedan od tri glavna greha palog čoveka. Tada jedino što je bilo prihvatano je bila težnja za dokazivanjem, herojstvom i ona je bila prihvaćena od strane viteškog etosa.

Makijaveli je svojim delom „Vladalac“ pokušao da pokaže vladarima kako treba da vladaju. On je smatrao da se dobra vlast može uspostaviti jedino ako se dobro poznaju ljudska priroda i da ljude treba shvatiti onakve kakvi jesu a ne onakve kakvi bi trebalo da budu.

„Filozofija posmatra čoveka onakvim kakav on treba da bude, pa tako ne može koristiti nego vrlo malom broju ljudi koji žele da žive u Platonovoj državi a ne u Romulovoj kloaci. Zakonodavstvo posmatra čoveka onakvim kakav jeste da bi ga učinio korisnim za ljudsko društvo.“

Ovo naglašava i Ruso kad kaže da je osnova za vladavinu shvatiti kakvi ljudi zaista jesu, a zakone onakve kakvi mogu da budu. U periodu renesanse javlja se nova misao. Ona se sastoji u tome da ne treba država suzbija strasti, već da te strasti treba da se koriste jedne protiv drugih , da bi se tako izgubilo njihovo negativno dejstvo i dobilo pozitivno. Ova ideja se mogla sresti u sedamnaestom veku. Mandevil je u osamnaestom veku bolje obradio ovu teoriju i smatrao da ono što je bitno jeste da se strasti kao „privatni poroci“ koriste tako da one deluju za ostvarenje „opšte dobiti“. Adam Smit je teške izraze „strast“ i „porok“ zamenio pojmovima koji su blaži, a to su „korist“ i „interes“. Ovako preimenovani pojmovi su prihvaćeni i korišćeni kao vodeće načelo liberalizma u devetnaestom veku u ekonomskoj teoriji.

U periodu iracionalizma, borbe izmedju dobra i zla su bile prisutne kroz alegorije, a mesto te borbe je bila čovekova duša. Medjutim, kasnije u racionalnom periodu je ta borba drugačije predstavljena. U sedamnaestom veku su Bekon i Spinoza izneli svoje shvatanja u kojima se strasti suprotstavljaju jedne drugima, a rezultat jeste dobrobit čoveka. Spinoza je istakao sledeću predpostavku:

„Afekat može biti obuzdan ili uklonjen samo afektom suprotnim i jačim od afekta koji treba odbuzdati.“

Bekon kaže da se strasti mogu kontrolisati, njima treba manipulisati i suprotstavljati jednu drugoj. Shvatanje koje je bilo slično Spinozinom je shvatanje Hjuma samo što je on rekao da strasti nemaju pristup razumu: „razum jeste, i treba da bude, jedino rob strasti“. One je objašnjavao da je luksuz zlo, ali da je ipak manje zlo od lenjosti, koja može prouzrokovati progon luksuza.

„.... dva suprotna poroka u državi mogu biti korisniji nego bilo koji od njih pojedinačno; ali, nikad ne dozvolimo sebi da sam porok proglasimo korisnim.“

Hjum je smatrao da se jedan porok može lečiti drugim i da se prednost treba dati onom poroku koji je najmanje štetan po društvo. Ova njegova teza da se jedna strast može usmeriti jedna protiv druge je postala značajna u osamnaestom veku. Tu ideju izražava i Vovnarg:

„Strasti su suprotstavljaju strastima i jedna može da posluži kao protivteža drugoj.“

Ova ideja je započeta u sedanmaestom veku još dok je ljudska priroda bila slabo poznata i mračna, dok su se strasti smatrale negativnim i opasnim, a onda su počeli da se istražuju i strasti i ljudska priroda. U Americi je ova ideja o protivteži strasti korišćena da bi se stvorio ustav. Tada Hamilton daje razloge zbog kojih opravdava princip ponovnog izbora za predsednika:
„Ako bi se na tom položaju našao pohlepan čovek, on bi, imajući na umu vreme u kojem će u svakom slučaju morati da ostane bez prihoda koje uživa, osećao sklonost, kojoj se takav čovek ne bi mogao lako odupreti, da što bolje iskoristi mogućnosti koje uživa, dok one traju, i možda ne bi oklevao da se posluži najpokvarenijim sredstivima....“
Takodje se i sam princip podele vlasti može objasniti pomoću ove protivteže. Ambicije jednog ogranka vlasti se moraju suprotstaviti ambicijama drugog. Ovim se misao vraća na početak – državu; dakle počelo se državom, pa se razmotrio problem individualnog ponašanja i završeno je u teoriji politike.

Ideja da se ljudske strasti mogu obuzdati korišćenjem drugih strasti navela je na to da se odredi koje su strasti koje imaju ulogu ukrotitelja, a koje su sa druge strane. Na osnovu ovog javlja se doktrina društvenog ugovora. Hobs se pozivao na nju kad je govorio o osnivanju države, koja treba da postoji da bi rešila problem koji ljudi imaju sa strastima. Njegovi savremenici su smatrali da je za tako trajno rešenje ipak potrebno da se bolje raspodele uloge, da se ljudski interesi suprotstave strastima.
Termin interes kad se javio u šesnaestom veku nije označavao samo materijalnu korist, već celinu ljudskih težnji. Zapravo, prvobitno pojam interesa nije imao veze sa pojednicima i njihovim materijalnim koristima i težnjama za materijalnim dobrima. Ideja interesa se razvila kod Makijavelija i ušla u upotrebu početkom sedamnaestog veka. Tada se on počeo koristiti u veoma širokom značenju. Medjutim i tada su izvesni procesi sužavali značenje termina na težnju za materijalnim dobicima. Na tu temu je La Rošfuka napisao:

„Pod rečju interes ja ne podrazumevam uvek onaj interes koji se odnosi na bogatstvo, nego najčešće onaj koji se odnosi na čast ili slavu.“
Referentni URL