Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski

Puna verzija: Манифестације Драгачева
Trenutno pregledate Lite verziju foruma. Pogledajte punu verziju sa odgovarajućim oblikovanjima.
Садржај



1. Увод
2. Распевано Драгачево
3. Сабор ткаља
4. Драгачевски сабор трубача
• Први збор
• Сабор трубача до наших дана
• Сабор у будућности
5. Свот анализа
6. Литература



Увод

Драгачево, брдовито, плодно, шумовито, слободарско, весељачко и распевано, препознатљиво по својим обележјима прошлости и садашњости, живи у средишту западне Србије, у северном делу Унутрашњих Динарида Старовлашко-рашке висије. То је велики басен издуженог облика који се пружа правцем северозапад-југоисток, обгрљен Овчаром (986m), Јелицом (Црна Стена 929m), Троглавом (1314m), Чемерном (1579m) и Голупцем(1581m) између којих се пробила, у горњем току, брза, а у свом доњем току, тиха и мирна река Бјелица. Овај простор је отворен само ка пожешкој котлини на северозападу. Данас се област Драгачева често изједначава са територијом општине Лучани, а уствари ова општина захвата 454km2 микрогеографске целине Драгачева чија је површина око 730km2. Област Драгачева се обично дели на Горње и Доње Драгачево, али нема битних разлика у рељефу ова два дела. Читав крај лежи на надморској висини од 300 до 1300 метара. Клима је умерено-континентална са постепеним прелазима из једног у друго годишње доба.

Многе се легенде испредају овим крајем, па ни сам настанак имена Драгачево није прошао без њих. Кажу неки да је име добило по Драгашу, челнику цара Душана, који је владао овим областима. Неки, опет, верују да је нека Драга, од лозе Немањића, сазидала овде манастир и до краја живота живела у њему. Била је веома племенита срца и народу у свему помагаше. Речицу поред њеног манастира назваше Драгачица, а цео крај Драгачево. Турци су цркву више пута палили, а вредни и упорни Драгачевци пркосно је обнављаше сваки пут. По ослобођењу Србије, 1831. године, народ је цркву пренео у Гучу где се и данас налази. По другој легенди, неки Црногорци су кренули из Чева. Када дођоше у крај плодан, богат пространим пашњацима, шумама и бистрим рекама и потоцима, настанише се. Од милоште су овај крај називали: „Наше драго Чево!” И тако оста и до данас. Становништво је већином досељено из Црне Горе и Старог Влаха. Најинтезивније досељавање се одвило на самом почетку 19. века.
Овде данас живи око 45 000 становника. Драгачево обухвата 49 насеља од којих су само два градског типа, Гуча и Лучани, а постепено се у варошице формирају Котража, Горачићи и Вича. Крај који красе лепа села са очуваном природом, очаравајући природни туристички мотиви и стара занимања, богатство и свежина шума, чиста питка вода, мирис цветних ливада и воћњака, производња здраве хране, повољна клима, мир и тишина свуда унаоколо су изванредни потенцијали за развој сеоског туризма. Све се може обогатити и многим другим садржајима. Туристички боравак је могуће употпунити обиласком заштићених природних и културних добара, организовањем спортских и ловних такмичења, програмима који омогућавају учешће туриста у производњи привредних производа, цремонијама и изради народних рукотворина.
Драгачево има повољан туристичко-географски положај. На развој туризма Драгачевског краја повољно утиче близина познатих туристичких предела и места (Златибор, Дивчибаре, Ивањица, Овчар бања, Матарушка бања) и близина саобраћајница из правца Београда према Ужицу и Краљеву као и могућност укључења на железничке правце Београд-Бар и Пожега-Чачак-Краљево-Сталаћ.
Све су то фактори који привлаче из године у годину све већи број посетилаца, како домаћих, тако и страних. Ето га и одговор на питање: Како је могуће да један локални мали Сабор трубача на коме су давне 1961. године учествовала само четири оркестра, одржан у дубокој провинцији западне Србије, у маленој Гучи, постане једна од најзначајнијих музичких манифестација у свету. Манифестациони туризам у Драгачеву је богат. Овде се током године одржавају традиционалне манифестације које су од значаја за туризам овог краја: Сајам стоке у Котражи, Саборско лето у Гучи, Распевано Драгачево, Сабор ткаља, Драгачевски сабор трубача и бројни други сеоски сабори и вашари.




Распевано Драгачево

„Распевано Драгачево” је смотра народног стваралаштва, стара колико и Сабор трубача. Публику забављају трубачи, певачи, играчи, инструменталисти, здравичари, културно-уметничка друштва. Ова традиционална културно-уметничка манифестација се одржава у организацији Дома културе у Гучи на Трећи дан Ускрса, односно на Васкрсни уторак. Тада се презентује све најбоље што су припремиле бројне изворне групе. Када је реч о овој манифестацији, она пре свега има локални значај. Премда је програм шаролик, „Распевано Драгачево” је у сенци Сабора трубача. Зато би ради веће популаризације туризма у Драгачеву, програм требало допунити атрактивнијим и актуелнијим садржајима овог простора.



Сабор ткаља

Задругу жена у Доњем Дупцу основала је Херцеговка Рајка Боројевић која је са супругом Вукашином живела у Бања Луци до слома Краљевине Југославије 1941. године. Тада бежи од усташа у Срајево, а муж јој одлази у Краљево. Она одлази код родитеља у Херцеговину, али јој оца и мајку убијају усташе. Враћа се у Сарајево, а одатле возом долази у Краљево где она и супруг, Вукашин, помажу партизане. Када је освојено Краљево, она бежи у Драгачево и остаје у Доњем Дупцу у кући Спасоја Тадића где су смештене фреске Бранка Шотре, осликане пре 65 година. Сви су је у селу волели и чували, а она им се за љубазност и гостопримство одужила као добра шнајдерка.
Рајка се после рата, 1951. године враћа у Доњи Дубац да се захвали народу који их је чувао, а онда запажа да се у том селу и даље тешко живи. Тада се у њој рађа жеља да помогне овом народу. Наредних година преко зиме, када су жене најслободније, организује куварске течајеве. Приметила је да су неке жене биле прави мајстори ткања. Бодрила их је да своје ткачко умеће користе не само за потребе куће, него да своје рукотворине продају и тако нешто зараде. Њена замисао је била да жене окупи у посебну организацију-Задругу жена, али јој то нису дозволили, па су жене радиле као посебна секција при Земљорадничкој задрузи. Број ткаља се повећавао, па Рајка оснива Задругу жена 1963. године. То је прва и једина организација такве врсте у нашој земљи.


Ткаље су вредно радиле на старим, дрвеним разбојима. Ткале су ћилиме, прекриваче, губере, поњаве, крпаре, завесе, столњаке, твидове за женску и мушку одећу, торбице, јастучнице... Употребљавале су чисту рунску вуну, лан и конопље. Њихови радови су се све више продавали у земљи, али и у Загребу, Љубљани и другим великим трговинским центрима. Тако домаћинства Горњег Драгачева напредују: граде се куће и путеви, доводе струја и вода, школују се женска деца. Када је Рајка умрла у Задругу је било учлањено 800 жена, а приход задруге је прелазио преко 10 милиона ондашњих динара. Оне су купиле земљу на којој су после Рајкине смрти подигле велелепни дом и дале му име „Дом Рајке Боројевић”. Пред њеним домом је подигнут споменик који је исклесао вајар Богосав Живковић.
Задруга је остала позната и после Рајкине смрти. Њихови радови су били тражени и веома цењени. У Задругу су сваке недеље стизали туристи и купци из многих земаља света. У селима око Задруге почиње развој сеоског туризма.
Сваке године крајем јула Задруга у сарадњи са Центром за културу, спорт и туризам организује Сабор ткаља у Доњем Дубцу. До сада су одржана 42 таква Сабора. Уз избор најбоље ткаље и најлепших старих јела, приређују се изложбе радова ткаља и гостујућих удружења, а све је обогаћено веселим културно-уметничким програмом. У њему узимају учешће здравичари, изворне групе играча и певача, гуслари, фрулаши и други свирачи на старим традиционалним инструментима. Било би добро у програм ове манифестације увести и обуку младих у изради ручних радова.
Referentni URL