Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski

Puna verzija: ИДЕОЛОГИЈА НОВОГ ДОБА
Trenutno pregledate Lite verziju foruma. Pogledajte punu verziju sa odgovarajućim oblikovanjima.
САДРЖАЈ

1 УВОД 2
2 ШТА ЈЕ ТО “NEW AGE”? 4
3 ПОВОД ЗА ПОЈАВУ ИДЕОЛОГИЈЕ НОВОГ ДОБА 5
4 ЕЛЕМЕНТИ И ОДРЕДНИЦЕ НОВОГ ДОБА 6
4.1 Миленаризам, метафизички детерминизам 6
4.2 Синкретизам 8
4.3 Холизам 8
5 ИМПЕРАТИВ ЛИЧНОГ ПРЕОБРАЖАЈА 11
6 ЗАКЉУЧАК 13
7 LITERATURA 15




1 УВОД

Крајем 70-их и почетком 80-их година прошлог века у Америци се појавила идеологија Новог доба (на енглеском “New Age”), животни стил, духовност, али пре свега симболичко-вредносни систем са претензијом да буде опште прихваћен. То се настојање назначује се у појму нове парадигме који говори о потпуном прекиду са владајућим материјалистичко-механистичким моделом. Уместо овога жели се успоставити потпуно нови оквир мисли, утемељен на духовним вредностима. Средство успоставе тог новог поретка је лични преображај, култ индивидуалног перфекционизма, израстао из растућег тренда индивидуализације у оквиру западне културе. Ново доба доноси нам критику постојецег друштва, обећање бољег и средства којима се оно може остварити. То што наизлед делује тек као духовно проповедање које не улази у сукоб са владајућим поретком нити се обраћа некој засебној друштвеној групи, не чини његово деловање ништа мање идеолошким. Овим радом настоји се показати како се неке од његових основних одредница попут синкретизма, холизма или еволуционизма духа успостављају као важеце у западној култури, начине на које се легитимира те како завршава утопија бесконфликтног друштва на коју се позива.
Скривено иза растуће ирационалности западне културе, утелотворене у хороскопима, self-help литератури и уздању у духовне учитеље попут Депака Чопре полако, али коначно преплављује нас Ново доба. Овде ћу настојати показати како је New Age, без обзира на несумљиво програматски назив, заправо конзервативна идеологија и тоталитарно настојање. Овај парадокс произлази делимично из тога што је то, темељно конзервативно, постојање заправо омогућено постмодерним одрицањем од апсолутне истине, објективности, безвремених моралних вредности, научног истраживања и веровања у историјски напредак. Наводни прогрес цивилизације тако постаје искључиви кривац за климатске нестабилности и озонске рупе, наука више није продор ка истини већ је заједно са технологијом искоришћена за корпоративним интересима које наводно заступа, а економија се успоставља као наука над наукама, са тежњом да управља социјалним, политичким, интимним животом, да полазећи од својих постулата, преуреди цели универзум. Све се то дешава на већ припремљеном тлу све веће индивидуализације узроковане нестајањем традиционалних заједница и њихових спона које су створиле чврсто друштвено ткиво и прописане начине живљења. Идеологија Новог доба води бригу о радикалним промена на тржишту рада и постепеног укидања питања социјалне сигурности, стварању властитих биографија и све то ради наводног већих животних избора. Међутим за успостављање таквог симболичко-вредносног система на који се овај рад усмерава вероватно је од пресудног значаја управо промена у природи самог знања. Оно наиме више није само себи сврха, неодвољиво од образовања, духа, чак и од особе, већ јесте и биће производено како би се продавало. Оно јесте и биће кориштено како би се вредновало у некој новој производњи. Одређење знања као робе не отклања општу парадигму напретка науке и технологије кроз акумулацију научног и техничког знања као темеља економског раста и развоја друштвено-политичке моћи.
Ново доба отвара своје тржиште смисла. Овај систем, утемељен на древном миту о доласку златног доба, обогаћен наводним научним или егзактним садржајима и храњен нарцисоидним фантазијама о властитом савршенству и проширењу себе у бесконачност, обећава нам спасење као животну могућност и вештину, чинећи нас стубовима анономне моћи. Наиме скривајући се иза етички непроблематичних одредби дискрепанција (нпр. “боље је бити добар него зао”) и концепата потпуно испражњених од сваког знацења (“Искористи своју стваралачку моћ”, “Можеш ако мислиш да можеш!”) овај систем инсистира на укидању извесности науке и њеном заменом медитативним увидима.


2 ШТА ЈЕ ТО “NEW AGE”?

То није само религија, нити је само филозофија. Није наука, али се темељи на научним законима. Иако логички незадовољавајућа, ова дефиниција представља управо све оно што Ново доба јесте: карактеризирају га синкретизам, светоназорски еклектицизам и настојање да пронађе своје место под окриљем модерне науке.
New Age је израстао на северноамеричком тлу крајем 70-их и почетком 80-их година прошлога века. Иако његови основни појмови попут пантеизма, обнове древне мудрости или култа индивидуалног перфекционизма своје корене налази у појмовима езотерично-теозофске традиције, гностичког хришћанства или пак оријенталног мистицизма, његов развитак углавном се веже уз контракултуру 60-их година 20. века. (еклектички мистицизам, феминизам, сексуалне слободе, проширивање свести). Институт Есален – центар за психолошка и психијатријска истраживања који је такође деловао у том временском периоду и уз чије се постојање веже већина техника за остварење интелектуалних потенцијала које данас чине друштвено највидљивије подручје деловања New Age-a, те место Финдхорн у Шкотској – значајно за развој хипотезе Гаие, Мајке Земље, такође подручје изразитог новодобног утицаја (Lacroix, 2002.).
Темељ његова деловања је мрежа, односно, како то каже Марилyн Фергусон, једна од његових истакнутих представница, двадесетовековна верзија старог племена или сродства која се шири електроничким начинима комуникације, ослобођена старих обитељских и културних стега, противотров за отуђење. Мрежа нуди појединцу афективну, интелектуалну, духовну и економску подршку... Завера Водолије је мрежа многобројних мрежа које имају за циљ преобразбу друштва.
Ову мрежу не чине тек исцелитељи, учитељи и следбеници неретко међусобно искључивих покрета и светоназора већ и различите религијске групе, заједнице и клубови чији је циљ и сврха припремити свет за долазећу Еру Водолије. Према класификацији Јеана Вернетта (Vernette, 2002.) то су: верске традиције (посебно источњачке религије, религија америчких Индијанаца и сл.), скупине проширења свести, скупине развоја људског потенцијала, модерни езотеризми, гноза и тражење односа између науке и духовности те паранормално, магија, чак и сотонизам.
Referentni URL