27-03-2010, 11:44 AM
Настала на почетку развоја људског рода, религија се вековима формирала на основу неадекватног одраза реалних и објективннх процеса у природи и друштву, па су религијске представе и веровања, као и догме створене о њима, учвршћене у свест људи, фиксирани у сећање покољења, постале део културног потенцијала народа једне земље, па чак и многих земаља.Пре неколико векова, земље Истока, у првом реду Средњег ( Индија ) и Далеког ( Кина ) су биле форсирано проучаване од стране првих европских ориенталиста. Што су дубље понирали у саму срж земаља, што су више сазнавали, утолико су јасније уочавали разлику између култура земаља Истока и уобичајених норми и принципа живота у Европи.
У животу друштва, у историји и култури народа земаља Истока, религија је играла веома значајну улогу : хришћанство и ислам, хиндуистички будизам и конфучијанство као религије, а са њима и доктрине типа таоизма, шинтоизма или ђаинизма, су формирали " лик " одређене цивилизације, где се одражава религиозност и дубља везаност савременог Истока за традицију у односу на Запад.
Корени блискоисточне и европске религијске традиције произилазе из једног општег извора, с јединственом структуром мишљења, основним појмовима и вредносним оријентацијама, при чему су потпуно различита од индијске с карактеристичним духом филозофске анализе, истанчане апстракције мисли, с упечатљивом праксом аскезе и јоге, од културе која наилазе на проблеме онтогенезе, тежи ка исконском јединству макро и микро - космоса, природе и човека... Коначан циљ сталног истраживања разума и придржавање основних начела једне такве културе биоје ослобођење од тегоба пролазног живота, спасење у великој пустоши и вечном непостојању које се налази изван апсолутне реалности - постизање магловите, али жарко жељене нирване.
I БУДИЗАМ - РЕЛИГИЈА ИЛИ ФИЛОЗОФИЈА
У модерним интерпретацијама честаје расправа о питању да ли је будизам религија или филозофија, иако је данас, у складу с током времена, све више оних који га сматрају искључиво филозофијом, за разлику од мене који избегавам било какве искључивости прибегавајући образложењима и широким дефиницијама одређених термина, у овом случају терминологији речи религија и филозофија.Што се тиче самих чињеница, познато је да Буда првобитно није проповедао религију, него се према њој односио критички, као и историјски условљеним друштвеним установама, тзв." затвореним религијама ". Најпре су се уочавали Будини антагонистички ставови према свештеничкој касти брамана, као и према другим култовима који су се истицали ширењем празноверја и злоупотребама кастинске премоћи (по Будиним схватањима), а затим оштра критичност према религији са разних социајлно - моралних и метафизичких, онтолошких и космолошких становишта. Иако поричући будизам као религију, што је велики парадокс, проглашен је за оснивача још једне религије, одакле и потиче становиште да је будизам религија, претходно проналазивши, аналогијом, сличности будизма са осталим религијама, као таквих, познатих.
Својим говорима избегавао је браманско празноверје, претерани ђаински аскетизам, а идеју " пута прочишћења ", сведену у примени на чисто физичко мучење тела, негирао. Одбацио је све свете књиге, све облике верских обреда, језик санскрит на ком се традиционално поучавала вера у Индији, ... што је временом и довело до привидног изумирања будизма у Индији. Наглашено порицање бога и душе довели су до проучаваља будизма с оне стране која га разликује од тадашњих религија и начела, тражећи веродостојан назив настале доктрине.
Изгледа да, као најважнија особина индијских религија, као таквих, је интровертност, тј. јасно окретање унутра, индивидуално истраживање, стремљење личности да нађе сопствени пут ка циљу, спасење и ослобођење за себе.
" Нека је сваки човек зрно песка, изгубљен међу многим световима, ипак је то зрнце песка његово унутрашње "ја", његова духовна супстанца ( очишћена од вулгарног телесног омотача ), исто толико вечна као н сав свет. И не само што је вечна, него је способна и за трансформацију : она има потенцијалну шансу да стане у ред са највећим силама универзума, боговима и будама."
Највиша и најцењенија места у насталом систему ортодоксних религијских доктрина древне Индије, заузимале су касте брамана, код којих су све религијско - филозофске теорије биле везане за тражење спаса, за стапање са Брамом, предодређене само за њих, брамане, што и временом доводи до појаве опозиционих грана унутар некадашње културно јединствене Индије.
Будизам, као и џаинизам, био је реакција необраманских слојева староиндијског становништва на браманизам, који су тражили спас, ослобођење у удаљавању од људи, у одстрањиваљу свега материјалног и концентрацији пажње и снаге на унутрашње, духовно "ја". Као алтернативна доктрина, са основним тежњама да се супростави езотеричној мудрости брамана, будизам постаје најразређенији и најутицајнији систем такве врсте. Његову појаву легенда везује за име Гаутаме Шакјамуна, који је свету познат као Буда, Просвећени.
Године 530. пре нове ере Гаутама, касније назван Буда, одржао је своју прву проповед, не слутећи да ће тај догађај - касније назван будистичко учење - заиста значити почетак једног културног поретка и једне религије, која ће у наредних 2500 година далеко премашити границе његове заједнице и полазне намере.
Буда је сам своје учење истицао као прототип филозофија егзистенције, које је, заправо, искључива анализа патње и незадовољства због онтолошке неаутентичности човечијег бића - у " свету. Такво филозофско уверење ипак је задржало назив религија, али не по вери у бога и душу, него као став према животу који је обиљежен као " пут прочишћења ", и исто тако, треба имати у виду ово становиште када се термин религија јави као нужна одредница уз доктрину као што је будизам.
" Бог је исто што и ја - роб закона узрочности. Човек је заволео
бога и заборавио свог брата човека. " Буда
Ово је био први обрат ка другом божанству -човеку, што и будизам одваја, по мом мишљењу, од савременог схватања термина религије, стога што вера није у оном смислу обожавања ни природних ни натприродних бића, него само филозофско уверење. Као таква, оправдана је једино као привремено поверење у учитеља за којег су се следбеннци претходно уверили да и сам живи по начелнма која проповеда, а затим да оно што поучава, одговара њиховим властитим потребама и тежњама.
Основна религијска начела будизма, прожета филозофским идејама, огледају се углавном у духовном прочишћењу и то, искњучиво путем духовних средстава, уз битност аскетског одвраћања и бекства од света и ослобођења од егзистенцијалне патње.
Постојање трајне, бесмртне или вечне душе Буда изричито негира, у чему је и основна разлика са религијама у данашњем смислу речи . Порицање постојање богова, потцењиваље њихове немоћи и пролазности дуговечних царства њихових,као још један основни став будизма који се разилази од религијских начела, не повлачи за собом и порицање космичке егзистенције богова, што закључујем из следећих Будиних речи:" Изјава о потојању богова за мене је ствар искуства."
И тако, вера у бога, као основно начело религија, и пут аскетског прочишћења, као вид филозофског уверења, постају два супротна пола - космички и акосмички - између којих се још увек развија и разрађује историјски појам религије, па и сама доктрина као што је будизам. Оваква становишта доводе будизам до међе између филозофије, где се вера своди на привремено веровање у човека којег сматрамо примером достојним слеђења, и религије, као вере у бога и душу. Такву религију могуће је обележити једино са акосмичког становишта, као " аскетски пут прочишћења , као вид тзв. отворене религије.
" Оправдано је питање да лије могућа вера без религије. Филозофија
настаје из тог питања.
ПРВОБИТНА УЧЕЊА БУДЕ
Будизам, као доктрина, никада није био јединствено учење - нега су увек раздирале противречности између различитих школа, секти и
праваца.
Етичке и социјалне идеје будизма биле су привлачне за друштво у целини, пре свега за градско становништво, управнике, војнике, који су у будистичкој проповеди видели могућност да се спасу превласти и власти брамана. Први седбеници Буде и његовог учења били су аскете које су се у малим групама окупљали на неком усамљеном месту кратећи време на побожна размишљаља, разговоре, вежбајући се у вештини концентрације и самопроматрања, разрађујући н усавршавајући правила понашања и теорију свог учења.
Развијајући своје учење, Буда је разрадио детаљну, дубоку и оригиналну филозофију, којој су посвећене многе десетине, ако не и стотине специјалних истраживаља. Такозвани осмоструки пут, метод достизања истине и приближавања нирвани један је од најважнијих будистичких принципа, чију основу проналазнмо у тренуцима Будиног,тада Гаутаминог, аскетског живота, кадаје био посједнут од стране четири свете нстине, којимаје касније поучавао своје ученике.
ЧЕТИРИ УЗВИШЕНЕ ИСТИНЕ
"Сада као и раније, просјаци, ја објашњавам само патњу и докончање патње."
Досегао сам ту истину, дубоку, коју је тешко уочити, тешко прозрети, смирену, усавршену, недосежну појмовном и аналитичком замишљању и размишљању, истанчану, сватљиву само мудрацу."
Биле су то Будине речи пошто је објавио, означио, показао, разоткрио, објаснио и учинио очигледним Четири узвишене истине:
Прва истина : Све пролази кроз патњу ; све штоје пролазноје патња.
Друга истина : Патња настаје из жудње.
Трећа мстина : Нестанак жудње за собом повлачи и престанак патње.
Четврта истина : Откривање средњег пута или осмоструког који води гашењу патње:
- исправно гледање
- виђење
- рјешење
- одлучност или намера
- акција
- смисао постојања
- напор
- сабраност и
- медитација,
пут ка нирвани као утрнућу жудње за животом, који човека носи у нова отеловљења, у нове реинкарнације.
Чињеница је да се свет предаје задовољству, да је очаран задовољством, да је зачаран задовољством и да ће, као такав, што је искључиво моје мишљење, једва разумети закон условљености, врхунац сваког настанка, раздвајање од сваког елемента поновног рађања, настанак жеље, равнодушност,... да ће разумети истину, проповедану од стране Буде, Просвећеног: Рођење је патња, немоћ је патња, смрт је патња, патња је патња, туга, бол, очајање су патња, непостигнути циљ и незадовољена жеља – све је то патња која и настаје од жудње за животом, за насладом, за стварањем, за влашћу, за вечитим животом, из несмотреног препуштања ниском, свима приступачном, вулгарном, обичном и без икакве користи чулном задовољству, из препуштања мучном, обичном, личном понижавању, чији спас Буда види на умереном путу захваљујући коме разумемо и спознајемо, који води миру, распознавању, просветљености.
ОСМОСТРУКИ ПУТ
Пут за уништење патње, за потпуно ослобођење и постизање нирване, проналази се у уништењу незајажљиве жудње, у одрицању жеља и ослобађању од земаљске сујете, који су синтетизовани у осам основних поставки :
1. ПРАВЕДНА ВЕРА - треба поверовати Буди да је свет пун жалости и патње и даје неопходно гушити у себи страсти;
г
2. ИСТИНСКА ОДЛУЧНОСТ - треба чврсто одредити свој пут,
ограничити своје страсти и стремљења;
3. ПРАВЕДНИЧКИ ГОВОР - треба пазити на своје речи да не би навеле на зло - речи морају да буду истинољубиве и добронамерне;
4. ПРАВЕДНА ДЕЛА - треба избегавати лоше поступке, уздржавати се и чинити добра дела;
5. ПРАВЕДАН ЖИВОТ - треба водити достојан живот, не наносећи штете живим бићима;
6. ПРАВЕДНА МИСАО - треба пазити на правац својих мисли, терати све што је лоше и усмеравати се на добро;
7. ПРАВЕДНЕ НАМЕРЕ - треба разјаснити да зло потиче од нашег тела;
8. ИСТИНСКО САМОПОСМАТРАЊЕ - треба стално и стрпљиво
увежбавати да се постигне концентрација, самопосматрање и удубљивање у потрази за истином.
Учењем Буде у много чему је следило оне принципе и праксу напуштање свега што је материјално, стремљење ка стапању духовног начела са Апсолутом у потрази ослобађања, што се постиже напуштањем вере у некакву стварну постојану, самообухватну душу, коју будизам, као такав, и негира, што га, на крају крајева, и одваја од религије.
" Ако се не одрекнемо своје личности не можемо савладати тугу и патњу.
Људска личност се, по Буди, састоји од пет узајамно повезаних елемената животног импулса :
- осећаји и идеје везане за тело;
- осећања емотивног стања;
- опажање;
- хтење и ментална својства;
- сазнање.
У непрестаној мијени, могу сваког тренутка да се распу у процесу настајања, прн чему " Ја сам " добија карактеристике обмане и пролазности чини се да живот постаје посљедица чинова извршених у једном пређашњем стању или у више пређашњих стања егзистенције, као стваралачка динамика којој се, као непрекидном окретању, може учинити крај кидањем ланца узрочности вољом, жељом и намером.
Према будизму човек треба да прихвата свет кроз призму својих осећања, али не као субјективну представу индивидуе, већ као објективну чињеницу, као последице таласања честице свемира, тј. духовног начела, при чему је живот управо њихова манифестација, а крајњи циљ савладавање и умиривање честица, при чему се достиже стање буде, утонуће у нирвану.
Поставља се питање како то постићи ?Човек се рађа, живи и умире. Смрт - тоје распад датог комплекса честица, рођење - успостављање тог комплекса, али у другом, новом облику. То јесте циркулација живота, циклус бесконачне реинкарнције, која се одређује кармом у наглашеном етичком аспекту. Односно, другим речнма, збир човекових добрих и лоших поступака одређује у ком ће се облику родити у следећој реинкарнацији. Поштенији жнвот, више побожних дела побољшавају карму и стварају већи корак на путу ка циљу, ка нирвани. Али сама побожна дела, као исконски услови, временом нису били довољни. Новинаје била усмерена у правцу зближавања учења са светом, приближавање њему обичних људи, његово претварање у блиску и људима разумљиву религију.
Нарочито се признавало да се побожност и милостиња могу поредити са заслугама монаха, због чијих начина живота је било омогућено приближавањг обали спасења, нирвани.
Угушивање чежње за индивидуалношћу, искорењивање сваког егоизма, вере у егзистенцију, предавање свести, савлађивање жудње за животом, стицањем слободе карма је уништена.
У животу друштва, у историји и култури народа земаља Истока, религија је играла веома значајну улогу : хришћанство и ислам, хиндуистички будизам и конфучијанство као религије, а са њима и доктрине типа таоизма, шинтоизма или ђаинизма, су формирали " лик " одређене цивилизације, где се одражава религиозност и дубља везаност савременог Истока за традицију у односу на Запад.
Корени блискоисточне и европске религијске традиције произилазе из једног општег извора, с јединственом структуром мишљења, основним појмовима и вредносним оријентацијама, при чему су потпуно различита од индијске с карактеристичним духом филозофске анализе, истанчане апстракције мисли, с упечатљивом праксом аскезе и јоге, од културе која наилазе на проблеме онтогенезе, тежи ка исконском јединству макро и микро - космоса, природе и човека... Коначан циљ сталног истраживања разума и придржавање основних начела једне такве културе биоје ослобођење од тегоба пролазног живота, спасење у великој пустоши и вечном непостојању које се налази изван апсолутне реалности - постизање магловите, али жарко жељене нирване.
I БУДИЗАМ - РЕЛИГИЈА ИЛИ ФИЛОЗОФИЈА
У модерним интерпретацијама честаје расправа о питању да ли је будизам религија или филозофија, иако је данас, у складу с током времена, све више оних који га сматрају искључиво филозофијом, за разлику од мене који избегавам било какве искључивости прибегавајући образложењима и широким дефиницијама одређених термина, у овом случају терминологији речи религија и филозофија.Што се тиче самих чињеница, познато је да Буда првобитно није проповедао религију, него се према њој односио критички, као и историјски условљеним друштвеним установама, тзв." затвореним религијама ". Најпре су се уочавали Будини антагонистички ставови према свештеничкој касти брамана, као и према другим култовима који су се истицали ширењем празноверја и злоупотребама кастинске премоћи (по Будиним схватањима), а затим оштра критичност према религији са разних социајлно - моралних и метафизичких, онтолошких и космолошких становишта. Иако поричући будизам као религију, што је велики парадокс, проглашен је за оснивача још једне религије, одакле и потиче становиште да је будизам религија, претходно проналазивши, аналогијом, сличности будизма са осталим религијама, као таквих, познатих.
Својим говорима избегавао је браманско празноверје, претерани ђаински аскетизам, а идеју " пута прочишћења ", сведену у примени на чисто физичко мучење тела, негирао. Одбацио је све свете књиге, све облике верских обреда, језик санскрит на ком се традиционално поучавала вера у Индији, ... што је временом и довело до привидног изумирања будизма у Индији. Наглашено порицање бога и душе довели су до проучаваља будизма с оне стране која га разликује од тадашњих религија и начела, тражећи веродостојан назив настале доктрине.
Изгледа да, као најважнија особина индијских религија, као таквих, је интровертност, тј. јасно окретање унутра, индивидуално истраживање, стремљење личности да нађе сопствени пут ка циљу, спасење и ослобођење за себе.
" Нека је сваки човек зрно песка, изгубљен међу многим световима, ипак је то зрнце песка његово унутрашње "ја", његова духовна супстанца ( очишћена од вулгарног телесног омотача ), исто толико вечна као н сав свет. И не само што је вечна, него је способна и за трансформацију : она има потенцијалну шансу да стане у ред са највећим силама универзума, боговима и будама."
Највиша и најцењенија места у насталом систему ортодоксних религијских доктрина древне Индије, заузимале су касте брамана, код којих су све религијско - филозофске теорије биле везане за тражење спаса, за стапање са Брамом, предодређене само за њих, брамане, што и временом доводи до појаве опозиционих грана унутар некадашње културно јединствене Индије.
Будизам, као и џаинизам, био је реакција необраманских слојева староиндијског становништва на браманизам, који су тражили спас, ослобођење у удаљавању од људи, у одстрањиваљу свега материјалног и концентрацији пажње и снаге на унутрашње, духовно "ја". Као алтернативна доктрина, са основним тежњама да се супростави езотеричној мудрости брамана, будизам постаје најразређенији и најутицајнији систем такве врсте. Његову појаву легенда везује за име Гаутаме Шакјамуна, који је свету познат као Буда, Просвећени.
Године 530. пре нове ере Гаутама, касније назван Буда, одржао је своју прву проповед, не слутећи да ће тај догађај - касније назван будистичко учење - заиста значити почетак једног културног поретка и једне религије, која ће у наредних 2500 година далеко премашити границе његове заједнице и полазне намере.
Буда је сам своје учење истицао као прототип филозофија егзистенције, које је, заправо, искључива анализа патње и незадовољства због онтолошке неаутентичности човечијег бића - у " свету. Такво филозофско уверење ипак је задржало назив религија, али не по вери у бога и душу, него као став према животу који је обиљежен као " пут прочишћења ", и исто тако, треба имати у виду ово становиште када се термин религија јави као нужна одредница уз доктрину као што је будизам.
" Бог је исто што и ја - роб закона узрочности. Човек је заволео
бога и заборавио свог брата човека. " Буда
Ово је био први обрат ка другом божанству -човеку, што и будизам одваја, по мом мишљењу, од савременог схватања термина религије, стога што вера није у оном смислу обожавања ни природних ни натприродних бића, него само филозофско уверење. Као таква, оправдана је једино као привремено поверење у учитеља за којег су се следбеннци претходно уверили да и сам живи по начелнма која проповеда, а затим да оно што поучава, одговара њиховим властитим потребама и тежњама.
Основна религијска начела будизма, прожета филозофским идејама, огледају се углавном у духовном прочишћењу и то, искњучиво путем духовних средстава, уз битност аскетског одвраћања и бекства од света и ослобођења од егзистенцијалне патње.
Постојање трајне, бесмртне или вечне душе Буда изричито негира, у чему је и основна разлика са религијама у данашњем смислу речи . Порицање постојање богова, потцењиваље њихове немоћи и пролазности дуговечних царства њихових,као још један основни став будизма који се разилази од религијских начела, не повлачи за собом и порицање космичке егзистенције богова, што закључујем из следећих Будиних речи:" Изјава о потојању богова за мене је ствар искуства."
И тако, вера у бога, као основно начело религија, и пут аскетског прочишћења, као вид филозофског уверења, постају два супротна пола - космички и акосмички - између којих се још увек развија и разрађује историјски појам религије, па и сама доктрина као што је будизам. Оваква становишта доводе будизам до међе између филозофије, где се вера своди на привремено веровање у човека којег сматрамо примером достојним слеђења, и религије, као вере у бога и душу. Такву религију могуће је обележити једино са акосмичког становишта, као " аскетски пут прочишћења , као вид тзв. отворене религије.
" Оправдано је питање да лије могућа вера без религије. Филозофија
настаје из тог питања.
ПРВОБИТНА УЧЕЊА БУДЕ
Будизам, као доктрина, никада није био јединствено учење - нега су увек раздирале противречности између различитих школа, секти и
праваца.
Етичке и социјалне идеје будизма биле су привлачне за друштво у целини, пре свега за градско становништво, управнике, војнике, који су у будистичкој проповеди видели могућност да се спасу превласти и власти брамана. Први седбеници Буде и његовог учења били су аскете које су се у малим групама окупљали на неком усамљеном месту кратећи време на побожна размишљаља, разговоре, вежбајући се у вештини концентрације и самопроматрања, разрађујући н усавршавајући правила понашања и теорију свог учења.
Развијајући своје учење, Буда је разрадио детаљну, дубоку и оригиналну филозофију, којој су посвећене многе десетине, ако не и стотине специјалних истраживаља. Такозвани осмоструки пут, метод достизања истине и приближавања нирвани један је од најважнијих будистичких принципа, чију основу проналазнмо у тренуцима Будиног,тада Гаутаминог, аскетског живота, кадаје био посједнут од стране четири свете нстине, којимаје касније поучавао своје ученике.
ЧЕТИРИ УЗВИШЕНЕ ИСТИНЕ
"Сада као и раније, просјаци, ја објашњавам само патњу и докончање патње."
Досегао сам ту истину, дубоку, коју је тешко уочити, тешко прозрети, смирену, усавршену, недосежну појмовном и аналитичком замишљању и размишљању, истанчану, сватљиву само мудрацу."
Биле су то Будине речи пошто је објавио, означио, показао, разоткрио, објаснио и учинио очигледним Четири узвишене истине:
Прва истина : Све пролази кроз патњу ; све штоје пролазноје патња.
Друга истина : Патња настаје из жудње.
Трећа мстина : Нестанак жудње за собом повлачи и престанак патње.
Четврта истина : Откривање средњег пута или осмоструког који води гашењу патње:
- исправно гледање
- виђење
- рјешење
- одлучност или намера
- акција
- смисао постојања
- напор
- сабраност и
- медитација,
пут ка нирвани као утрнућу жудње за животом, који човека носи у нова отеловљења, у нове реинкарнације.
Чињеница је да се свет предаје задовољству, да је очаран задовољством, да је зачаран задовољством и да ће, као такав, што је искључиво моје мишљење, једва разумети закон условљености, врхунац сваког настанка, раздвајање од сваког елемента поновног рађања, настанак жеље, равнодушност,... да ће разумети истину, проповедану од стране Буде, Просвећеног: Рођење је патња, немоћ је патња, смрт је патња, патња је патња, туга, бол, очајање су патња, непостигнути циљ и незадовољена жеља – све је то патња која и настаје од жудње за животом, за насладом, за стварањем, за влашћу, за вечитим животом, из несмотреног препуштања ниском, свима приступачном, вулгарном, обичном и без икакве користи чулном задовољству, из препуштања мучном, обичном, личном понижавању, чији спас Буда види на умереном путу захваљујући коме разумемо и спознајемо, који води миру, распознавању, просветљености.
ОСМОСТРУКИ ПУТ
Пут за уништење патње, за потпуно ослобођење и постизање нирване, проналази се у уништењу незајажљиве жудње, у одрицању жеља и ослобађању од земаљске сујете, који су синтетизовани у осам основних поставки :
1. ПРАВЕДНА ВЕРА - треба поверовати Буди да је свет пун жалости и патње и даје неопходно гушити у себи страсти;
г
2. ИСТИНСКА ОДЛУЧНОСТ - треба чврсто одредити свој пут,
ограничити своје страсти и стремљења;
3. ПРАВЕДНИЧКИ ГОВОР - треба пазити на своје речи да не би навеле на зло - речи морају да буду истинољубиве и добронамерне;
4. ПРАВЕДНА ДЕЛА - треба избегавати лоше поступке, уздржавати се и чинити добра дела;
5. ПРАВЕДАН ЖИВОТ - треба водити достојан живот, не наносећи штете живим бићима;
6. ПРАВЕДНА МИСАО - треба пазити на правац својих мисли, терати све што је лоше и усмеравати се на добро;
7. ПРАВЕДНЕ НАМЕРЕ - треба разјаснити да зло потиче од нашег тела;
8. ИСТИНСКО САМОПОСМАТРАЊЕ - треба стално и стрпљиво
увежбавати да се постигне концентрација, самопосматрање и удубљивање у потрази за истином.
Учењем Буде у много чему је следило оне принципе и праксу напуштање свега што је материјално, стремљење ка стапању духовног начела са Апсолутом у потрази ослобађања, што се постиже напуштањем вере у некакву стварну постојану, самообухватну душу, коју будизам, као такав, и негира, што га, на крају крајева, и одваја од религије.
" Ако се не одрекнемо своје личности не можемо савладати тугу и патњу.
Људска личност се, по Буди, састоји од пет узајамно повезаних елемената животног импулса :
- осећаји и идеје везане за тело;
- осећања емотивног стања;
- опажање;
- хтење и ментална својства;
- сазнање.
У непрестаној мијени, могу сваког тренутка да се распу у процесу настајања, прн чему " Ја сам " добија карактеристике обмане и пролазности чини се да живот постаје посљедица чинова извршених у једном пређашњем стању или у више пређашњих стања егзистенције, као стваралачка динамика којој се, као непрекидном окретању, може учинити крај кидањем ланца узрочности вољом, жељом и намером.
Према будизму човек треба да прихвата свет кроз призму својих осећања, али не као субјективну представу индивидуе, већ као објективну чињеницу, као последице таласања честице свемира, тј. духовног начела, при чему је живот управо њихова манифестација, а крајњи циљ савладавање и умиривање честица, при чему се достиже стање буде, утонуће у нирвану.
Поставља се питање како то постићи ?Човек се рађа, живи и умире. Смрт - тоје распад датог комплекса честица, рођење - успостављање тог комплекса, али у другом, новом облику. То јесте циркулација живота, циклус бесконачне реинкарнције, која се одређује кармом у наглашеном етичком аспекту. Односно, другим речнма, збир човекових добрих и лоших поступака одређује у ком ће се облику родити у следећој реинкарнацији. Поштенији жнвот, више побожних дела побољшавају карму и стварају већи корак на путу ка циљу, ка нирвани. Али сама побожна дела, као исконски услови, временом нису били довољни. Новинаје била усмерена у правцу зближавања учења са светом, приближавање њему обичних људи, његово претварање у блиску и људима разумљиву религију.
Нарочито се признавало да се побожност и милостиња могу поредити са заслугама монаха, због чијих начина живота је било омогућено приближавањг обали спасења, нирвани.
Угушивање чежње за индивидуалношћу, искорењивање сваког егоизма, вере у егзистенцију, предавање свести, савлађивање жудње за животом, стицањем слободе карма је уништена.