Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski

Johan Volfgang Gete - Bajka o zelenoj zmiji i lepoj Ljiljani. Sa predavanjem Rudolfa Steinera
Pred nama je izuzetno inspirativan tekst Geteove bajke objavljen na kraju njegovog spisa «Zabavljanje nemačkih iseljenika». Po bogatstvu arhetipskih likova i simboličnih događanja bajka zauzima izuzetno mesto u Geteovom stvaralaštvu. Njena dubina, snaga i zatvorenost za uobičajena tumačenja gotovo da nemaju premca u toj vrsti literature osim možda što izvesnu
paralelu možemo povući sa srednjovekovnim tekstom: Himijsko venčanje Kristijana Rozenkrojca. Bajku sul mnogi objašniavali, ali sigurno da je najvrednije i najdublje sudove o njoj dao Rudolf Štajner, filozof i duhovno-naučni istraživač. Njemu je u dvadeset drugoj godini života poveren rad na pripremi, komentaru i redakciji izdanja Geteovih prirodno-naučnih spisa. Zadatak ovog mladog geteaniste bio je možda najteži pošto je za njegovo izvršenje bilo potrebno isto tako dobro poznavanje prirodnih nauka, filozofije i književnosti, koliko i samog Getea. Štajner se na ovom poslu zadržao 15 godina. U toku ove naučno-filozofske delatnosti naišao je na Geteovu bajku, O zelenoj zmiji i lepoj Ljiljani. O tome on u svojoj autobiografiji piše sledeće:
... Tu zagonetnu priču objašnjavali su mnogi. Meni tada nimalo nije bilo stalo do toga da tumačim njenu sadržinu. Nju sam usvajao jednostavno u poetsko-umetničkom obliku. Uvek mi je bilo neprijatno da objašnjenjima razbijam delatnu fantaziju.
Video sam tada da je bajka nastala iz Geteovog razgovora sa Šilerom u vreme kad je ovaj pisao svoja, Pisma za unapređenje čovekovog estetskog vaspitanja. Šilerov duh je prolazio kroz filozofsku fazu svoga razvoja. Mnogo se bavio objašnjenjem čovekove svesti sa samom sobom. To je osećao kao zadatak svoje duše. Ova mu je izgledala sasvim predana razumskoj delatnosti. On je osećao da u čistoj razumskoj delatnosti, duša nije zavisna od telesno-čulne organizacije. No Šiler nije bio zadovoljan tom vrstom nadčulne delatnosti. Duša je u duhu kada je predana logičkoj nužnosti, smatra on. Ali u toj delatnosti nije ona slobodna, a nije ni unutarnje živa.
Na drugoj strani je Šiler primetio, kaka je ljudska duša u jednoj suprotnoj delatnosti, potpuno predana telu, kada je pod uticajem čulnih opažanja i nagonskih impulsa... ona je u tom drugom slučaju predana prirodnoj zakonitosti koja ne sačinjava njenu suštinu. Tako je Šiler došao do shvatanja, da u obe delatnosti čovek nije «istinoljubiv čovek». Čovek treba da postigne srednje raspoloženje između Iogičke i prirodne prinude. Po Šileru je čovek u takvom raspoloženju kada živi u umetničkom životu. Estetsko shvatanje gleda čulno, ali tako, što u čulnom nalazi duh. Čulno živi u senci duha. Estetsko shvatanje u stvaranju i primanju daje duhu čulni lik tako da pri tome gubi senovito apstraktno postojanje.
Video sam, nastavlja Štajner, kako je Gete primio Šilerovo predstavljanje «istinoljubivog čoevka». Poznato je iz prepiske ta dva prijatelja, da je Gete nalazio da je Šilerovo rešenje ovog pitanja suviše apstraktno i jednostrano filosofsko. Šilerovom filazofskom shvatanju Gete je protivstavio jedno shvatanje u obliku poetske bajke. Gete je smatrao da u traženju svoje prave suštine, čovek ne treba da prilazi zagonetki duše filozofskim pojmovima, nego bogatstvom duševnog doživljavanja.
Gete je u toj bajci stvaralačku imaginaciju uzdigao do granice, na kojoj ona prelazi u unutrašnje duševno zbivanje, koje je istovremeno saznajno doživljavanje stvarnog duhovnog sveta. Smatrao sam da možemo najdublje pogledati u njegovu dušu, kada se udubimo u tu bajku... Izgledalo mi je kao da je Gete pri sastavljanju te bajke bio nošen unutrašnjom snagom nekog polusvesnog duševnog života i da je u svom pogledu na svet sebe nadvisio.
Tako o bajci govori Rudolf Štajner. A kada uđemo u bajku kao u tajanstvenu zemlju, zagonetka sledi zagonetku, Geteove sfinge nam postavljaju pitanja ali mi na njih nemamo odgovora. Nerešive zagonetke nisu prijatne ali jednom popijen gorak lek počinje da deluje a da sami neznamo kako i s kojim ciljem.
Bajka nas podseda na veliku slagalicu, ispreturani mozaik, čiji nam je slog neko baš pokazao ali smo ga istog trenutka zaboravili.
Pokazano je u psihološkim istraživanjima stvaralačkog procesa da u čoveku nerešeni problem, zagonetka, nastavlja da živi, preoblikuje se, da bi se sasvim iznenada pojavila u svesti u potpuno novom svetlu i s razrešenjem.
Geteova bajka nam daje fivu materiju i putokaz da u našoj unutrašnjosti potražimo snage i inspiracije za razrešenje njenih i svojih zagonetki, polako i strpljivo sklapajuti kriptični mozaik.