08-02-2010, 09:46 PM
Rezime: Stvaranje vrednosti za vlasnike predstavlja preduslov uspešnog poslovanja preduzeća u savremenim uslovima. Informacije o troškovima I aktivnostima značajnim za upravljanje procesom stvaranja vrednosti produkuju savremeni koncepti obračuna i upravljanja troškovima, kao što su obračun troškova po aktivnostima i upravljanje zasnovano na aktivnostima. U radu se informacije obračuna troškova po aktivnostima I upravljanja zasnovanog na aktivnostima stavljaju u funkciju stvaranja vrednosti za vlasnike.
Ključne reči: stejkholderi, stvaranje vrednosti, vlasnici, troškovi, aktivnosti.
Uvod
Savremena preduzeća posluju u uslovima brzog tehnološkog razvoja, globalizacije, primene novih informacionih tehnologija i oštre borbe na visoko konkurentnom tržištu. Opstanak i poboljšanje pozicije na globalnom tržištu podrazumeva efikasno i mudro vođenje preduzeća ka ostvarenju postavljenih ciljeva. Između ostalog, uspešno upravljanje preduzećem u novim okolnostima podrazumeva stvaranje vrednosti za sve stejkholdere. Stejkholderi definišu uspeh preduzeća i opredeljuju njegovu sposobnost da dostigne postavljene ciljeve. Nezadovoljni stejkholderi mogu dovesti u pitanje opstanak preduzeća.
U novije vreme se stvaranje vrednosti za vlasnike smatra primarnim ciljem poslovanja preduzeća. Ostvarenje navedenog cilja zavisi od kvaliteta poslovnih odluka koje menadžeri donose. Odluke menadžera se ne mogu bazirati samo na intuiciji i iskustvu, već i na odgovarajućim informacijama. Informacionu podršku donosiocima odluka pruža upravljačko računovodstvo. Uspešan odgovor na informacione zahteve i izazove u savremenim uslovima poslovanja postaje osnovna preokupacija upravljačkog računovodstva. Upravljačko računovodstvo odgovara na postavljeni izazov iznalaženjem novih koncepata obračunavanja i upravljanja troškovima, kao što su, između ostalih, obračun troškova i upravljanje zasnovano na aktivnostima. U radu će biti reči o informacionoj podršci obračuna troškova i upravljanja zasnovanog na aktivnostima procesu stvaranja vrednosti za vlasnike.
1.Odnos preduzeće - stejkholderi i stvaranje vrednosti za vlasnike
Uspešno upravljanje preduzećem u savremenim uslovima poslovanja između ostalog podrazumeva i stvaranje vrednosti koja se raspodeljuje između različitih stejkholdera. Stejkholderi kao pojedinci, grupe pojedinaca ili institucije definišu uspeh preduzeća i opredeljuju njegovu sposobnost da dostigne postavljene ciljeve. Stejkholderi preduzeća mogu se podeliti na one koji definišu okruženje, kao što su vlasnici, potrošači I društvena zajednica i one koji definišu proces, kao što su zaposleni I dobavljači. Sa svakom grupom stejkholdera preduzeće uspostavlja ugovorni odnos. Ugovori mogu biti eksplicitni ili implicitni i u njima se definiše šta svaka grupa stejkholdera očekuje od preduzeća i šta preduzeće očekuje od svake grupe stejkholdera. Ovako definisani ugovorni odnosi odslikavaju realnost savremenih preduzeća, koja se ogleda u sledećem:
• Različite grupe ljudi, koji najčešće imaju različite ciljeve, moraju da rade zajedno u okviru recipročnih međusobnih odnosa i da pomognu preduzeću da postigne svoje ciljeve.
• Proces postizanja ciljeva je proces uzimanja i davanja – ono što je svaka grupa stejkholdera spremna da doprinese preduzeću odslikava šta svaka grupa očekuje da primi zauzvrat za kooperativnost.
Efikasno organizovanje i dobro definisanje odnosa sa svakom grupom stejkholdera postaje preduslov postizanja ciljeva i uspešnog poslovanja i istovremeno izazov savremenih preduzeća. Vlasnici obezbeđuju primarni izvor kapitala i istovremeno očekuju da ostvare zadovoljavajući povraćaj uloženog kapitala kao nagradu za preuzeti rizik prilikom investiranja. Iz tih razloga se stvaranje vrednosti za vlasnike može smatrati primarnim ciljem poslovanja savremenih preduzeća. Potrošači određuju šta preduzeće mora da uradi ukoliko želi da ostvari primarne ciljeve. Preduzeće stvara vrednost za potrošače stalnim poboljšanjem kvaliteta, smanjenjem cena proizvoda i pružanjem posleprodajnih usluga. Povećanjem satisfakcije i lojalnosti potrošača preduzeće doprinosi ostvarenju primarnih ciljeva. Društvena zajednica odobrava preduzeću transakcije sa aktuelnim ili potencijalnim potrošačima, zaposlenima i dobavljačima. Društvena zajednica očekuje od preduzeća da poštuje zakonske regulative i etičke principe u obavljanju svojih aktivnosti i u odnosima sa ostalim grupama stejkholdera. Poštovanjem zahteva preduzeće povećava dobar društveni imidž, a samim tim i poslovnu reputaciju. Zaposleni predstavljaju najznačajniji resurs preduzeća u kreiranju proizvoda za potrošače i povećanju vrednosti za vlasnike. U tom smislu, zaposlene treba angažovati i uključiti u proces donošenja odluka, obezbediti im kvalitetne uslove za rad, omogućiti im usavršavanje i napredovanje u poslu. Na taj način, zaposleni se motivišu da kvalitetno obavljaju postavljene zadatke i da ostvarivanjem svojih ciljeva doprinesu realizaciji primarnih ciljeva preduzeća.
Dobavljači predstavljaju veoma značajnu grupu stejkholdera jer od kvaliteta isporučenih sirovina i blagovremenosti isporuke zavisi sposobnost preduzeća da odgovori na zahteve potrošača i da, u krajnjem slučaju, stvori vrednost za vlasnike. Oni predstavljaju specifičnu grupu stejkholdera jer su primarni ciljevi dobavljača istovetni sa primarnim ciljem preduzeća sa kojima posluju, a to je povećanje vrednosti svojih vlasnika. Preduzeća u savremenim uslovima poslovanja menjaju odnos prema dobavljačima. Zaključuju se dugoročni ugovori sa manjim brojem atestiranih, pouzdanih dobavljača, koji su spremni da blagovremeno isporučuju proizvode visokog kvaliteta po nižim cenama, što vodi lakšem ostvarivanju primarnih ciljeva preduzeća. Vlasnici, kao što smo već naglasili, definišu primarne ciljeve preduzeća. Sekundarni ciljevi proizilaze iz odnosa preduzeća sa ostalim stejkholderima i njihovo ostvarivanje predstavlja preduslov za postizanje primarnih ciljeva.
Uspešno kanalisanje kompleksnih odnosa između preduzeća I stejkholdera i međusobno uvažavanje zahteva i očekivanja u krajnjem dovodi do stvaranja vrednosti za vlasnike i ostvarenje primarnog cilja. Ukoliko preduzeće ispuni očekivanja potrošača, zaposlenih, dobavljača i društvene zajednice i ukoliko stejkholderi ispune očekivanja preduzeća, sekundarni ciljevi će biti ostvareni, što vodi postizanju primarnih ciljeva i povećanju vrednosti za vlasnike.
Promene u okruženju i preduzeću koje su se odigrale u prethodnim decenijama nužno su dovele u pitanje tradicionalne koncepte upravljanja preduzećem i uslovile pojavu novih koncepata i metoda. Pod lupu su stavljene i klasične metode obračuna troškova. Postavilo se pitanje pouzdanosti informacija o troškovima i podobnosti informacija koje klasični metodi produkuju za upravljanje preduzećem. Osnovne slabosti klasičnih metoda obračuna troškova, ogledaju se u prenaglašenoj ulozi direktnih troškova u kalkulaciji cene koštanja i prevaziđenoj podeli preduzeća po užim organizacionim delovima u funkciji obračuna cene koštanja. Primena klasičnih metoda obračuna troškova u izmenjenim uslovima poslovanja imala je za posledicu vezivanje veće mase opštih troškova za standardne proizvode velikog obima i manje mase opštih troškova za specijalizovane proizvode malog obima nego što su ih ti proizvodi objektivno izazvali. Informacije o troškovima na bazi kojih se donose značajne odluke o prodajnoj ceni proizvoda, proizvodno-prodajnom asortimanu, eliminisanju neprofitabilnih proizvoda i sl. bile su netačne I nepouzdane što je zahtevalo iznalaženje novih metoda kalkulisanja I upravljanja troškovima.
Jedan od novih metoda je obračun troškova po aktivnostima (Activity Based Costing – ABC). Pojava obračuna troškova po aktivnostima poredi se po značaju sa pojavom računovodstvenog sistema u srednjem veku u Italiji. Konceptualni osnov obračuna troškova u ovom slučaju su aktivnosti. Aktivnosti se mogu klasifikovati na različite načine, pri čemu je značajno razlikovati primarne i sekundarne, kao i aktivnosti koje dodaju vrednost i aktivnosti koje ne dodaju vrednost. Hijerarhija aktivnosti se, takođe, može vršiti na različite načine. Hijerarhija u funkciji homogenizacije razlikuje aktivnosti na nivou jedinice, aktivnosti na nivou serije, aktivnosti na nivou proizvoda i aktivnosti na nivou sredstava. Takva homogenizacija aktivnosti stvorila je uslove za analizu profitabilnosti pojedinih hijerarhijskih nivoa i njihov doprinos profitabilnosti preduzeća, a samim tim i stvaranju vrednosti za stejkholdere, posebno za vlasnike. ABC bazira na ideji da je za proizvodnju proizvoda i izvršavanje usluga neophodno obaviti odgovarajuće aktivnosti, a da je za obavljanje aktivnosti neophodno utrošiti resurse. ABC je osmišljen da otkloni slabosti klasičnih metoda obračuna troškova i da produkuje pouzdane informacije o troškovima proizvoda. ABC preoblikuje način na koji preduzeće upravlja troškovima i predstavlja moderno oruđe za upravljanje kompleksnim operacijama poslovanja putem detaljnog analiziranja i ocenjivanja aktivnosti.
Snaga ABC metoda se ogleda u njegovoj sposobnosti da produkuje informacije o troškovima, s jedne strane, ali i nefinansijske informacije, s druge strane, kao i da na adekvatan način uspostavi vezu izmedju njih. U najranijoj fazi razvoja ABC je obezbedjivao strateške informacije o troškovima proizvoda. Druga generacija ABC metoda, pored informacija o troškovima proizvoda, obezbedjuje informacije o troškovima pojedinih aktivnosti i nefinansijske informacije o aktivnostima neophodne za efikasno upravljanje.
Sam postupak osmišljavanja i primene ABC metoda znači svojevrsno preispitivanje poslovanja preduzeća. Postupak analize aktivnosti u cilju utvrđivanja onih koje dodaju i onih koje ne dodaju vrednost I postupak kontinuiranog unapređenja aktivnosti koji podrazumeva identifikovanje nebitnih aktivnosti, analiziranje značajnih aktivnosti, poređenje aktivnosti sa najboljim praksama i istraživanje povezanosti između aktivnosti, pruža mnoštvo informacije neophodnih menadžerima za interna usavršavanja, za donošenje pravih poslovnih odluka, za unapređenje konkurentnosti i bolje pozicioniranje na globalnom tržištu. U ranim '90-tim, ABC metoda prerasta u novu filosofiju upravljanja preduzećem, tj. u upravljanje zasnovano na aktivnostima (Activity Based Management - ABM). Upravljanje zasnovano na aktivnostima, se najčešće označava kao proces koji podrazumeva identifikovanje aktivnosti koje dodaju i aktivnosti koje ne dodaju vrednost, reinženjering preduzeća, benčmarking aktivnosti koje dodaju vrednost i razvijanje sistema merenja performansi koje će doprineti stalnom razvoju. Celokupan proces za rezultat ima eliminisanje aktivnosti koje ne dodaju vrednost, efikasnije obavljanje aktivnosti koje dodaju vrednost, kraće trajanje procesa proizvodnje, povećanje kvaliteta, smanjenje troškova i u krajnjem povećanje dobitka.