Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski

Puna verzija: Učenje na daljinu - diplomski
Trenutno pregledate Lite verziju foruma. Pogledajte punu verziju sa odgovarajućim oblikovanjima.
Učenje na daljinu uz primenu telekomunikacionih sredstava ima istoriju koja doseže skoro jedan vek. Prva licenca za obrazovanje putem radija je izdata još 1921. godine Latter Day Saints Univerzitetu u Salt Lake City-u. Od tada pa do danas telekomunikaciona, a posebno informaciono-komunikaciona tehnologija je u velikoj meri napredovala.

Tako na primer u najrazvijenijoj oblasti, Severnoj Americi, na svakih 100 stanovnika postoji 67,5 priključaka fiksne telefonije, 54,5 računara i 48,5 konekcija na Internet. Istovremeno na 100 stanovnika Istočne Evrope evidentirana su 22 priključka fiksne telefonije, 8,2 računara i 6,5 konekcija na Internet [1,34]. Drugo istraživanje predviđa da će u zemljama Centralne i Istočne Evrope u periodu od 2001. do 2007. godine doći do porasta procenta stanovništva koji poseduje računar sa 6% na 13% i da će u istom periodu procenat stanovništva koji predstavlja aktivne Internet korisnike takođe zabeležiti porast sa 7% na 24% [2]. Ovi podaci ukazuju da će sa tehničkog aspekta okruženje pružati sve bolje uslove za implementaciju učenja na daljinu.

Informaciono-komunikaciona tehnologija međutim predstavlja samo jednu od ključnih odrednica učenja na daljinu. Za njegovu uspešnu primenu neophodno je izvršiti i značajne promene u samom obrazovnom sistemu. U mnogim vladinim i nevladinim institucijama na državnom i međunarodnom nivou pokrenute su brojne akcije vezane za učenje na daljinu, odnosno njegove različite implementacione oblike.
Tako je recimo Evropska komisija pokrenula projekat "Program elektronskog učenja" (eLearning Programme) čija se realizacija odvija u periodu od 2004-2006. godine [3,3]. Budžet ovog projekta iznosi 44 miliona evra, a definisane su četiri prioritetne oblasti:
• informatička pismenost,
• virtuelni kampusi,
• saradnja obrazovnih institucija (School eTwinning) i
• transverzalne akcije.

Međunarodni institut za planiranje obrazovanja (The International Institute for Educational Planning) osnovan 1963. godine u Parizu od strane UNESCO- a u dokumentu koji je sastavio Tony Bates pod nazivom "Nacionalne strategije za elektronsko učenje u visokom obrazovanju i obuci" ističe da će elektronsko učenje korišćenjem Interneta postati dominantna paradigma u visokom obrazovanju i obuci zaposlenih. Tom prilikom će značajnu ulogu morati odigrati i vladine organizacije od kojih se očekuje odgovarajuća stručna i finansijska podrška [4,31].

Vrlo su indikativni i podaci koji ukazuju na spremnost studenata i obrazovnih institucija da prihvate interaktivno obrazovanje (online education) kao jedan od implementacionih oblika učenja na daljinu. Istraživanje izvršeno u SAD [5,1] u 2002. i 2003. godini je između ostalih dovelo do sledećih saznanja:
• preko 1,6 miliona studenata je u toku jeseni 2002. godine pohađalo barem jedan interaktivni kurs,
• jedna trećina od njih (578.000) je sve kurseve pohađala interaktivno,
• u obrazovnim institucijama u kojima je ponuđeno interaktivno obrazovanje, 13% studenata je pohađalo barem jedan interaktivni kurs,
• u periodu jesen 2002/jesen 2003 predviđa se porast broja studenata koji su pohađali makar jedan interaktivni kurs za 19,8%,
• 81% svih obrazovnih institucija višeg obrazovanja nudi barem jedan kurs u potpunosti ili kombinovano interaktivan,
• kompletne interaktivne nastavne programe za sticanje diplome nudi 34% obrazovnih institucija,
• 67% ispitanih obrazovnih institucija je navelo da je interaktivno obrazovanje bitan element njihove dugoročne strategije.

Implementacija učenja na daljinu u zemljama u razvoju nailazi na mnogo više prepreka nego što je to u slučaju razvijenih zemalja. Svakako da je razvijenost informaciono-komunikacione osnove jedan od ključnih problema ali velike izazove predstavljaju i uvođenje potpuno nove kulture učenja, kako sa aspekta studenata tako i sa aspekta nastavnika, zaštita autorskih prava, lokalizacija postojećeg obrazovnog softvera kao i uključivanje sadržaja od lokalnog značaja u nastavni plan i program [6].

Svi napred navedeni stavovi ukazuju da je elektronski zasnovano učenje na daljinu oblik obrazovanja koji je zbog svoje uslovljenosti stepenom razvijenosti informaciono-komunikacione infrastrukture dostigao zapažen nivo razvijenosti u razvijenim zemljama, dok je njegova implementacija mnogo manje zastupljena u zemljama u razvoju. Projekcije najvažnijih pokazatelja informaciono-komunikacione osnove naglašavaju da će u narednom periodu i zemlje u razvoju dostići dovoljan nivo razvijenosti za uspešnu primenu različitih oblika učenja na daljinu. Put ka ostvarenju tog uspeha sa jedne strane podrazumeva poznavanje iskustava koje su stekle razvijene zemlje prilikom uvođenja učenja na daljinu i sa druge strane sveobuhvatno istraživanje postojećih uslova u zemljama tranzicije kako bi se mogao razviti odgovarajući model učenja na daljinu.

Istraživanje u okviru ove disertacije ima za cilj da prouči uslove za uvođenje učenja na daljinu u visoko obrazovanje u AP Vojvodini. U tom kontekstu važne su sledeće dve napomene.

Prvo, sam pojam učenja na daljinu obuhvata različite modalitete njegove primene, uključujući i neke koje su danas već deo prošlosti. Imajući u vidu savremena dostignuća informacione tehnologije implementacija učenja na daljinu u okviru ovog istraživanja će najvećim delom biti okrenuto ka onim oblicima izvođenja učenja na daljinu koji se u praksi definišu kao elektronsko učenje (e-learning).

Druga napomena je vezana za institucije koje su obuhvaćene ovim istraživanjem, a to su više škole u AP Vojvodini. U momentu definisanja naslova teze, Zakon o visokom obrazovanju je bio u postupku usvajanja u Skupštini Srbije i bilo je poznato da će se u budućem obrazovnom sistemu izvršiti transformacija višeg u visoko obrazovanje. Iz tih razloga naziv teze sadrži pojam "visoko obrazovanje" kao jedini budući oblik funkcionisanja institucija koje su pre usvajanja Zakona egzistirale kao više škole. Imajući u vidu da je Zakon o visokom obrazovanju usvojen u Skupštini Srbije u toku izrade ove disertacije, u daljem tekstu će više škole kao institucije koje su bile podvrgnute istraživanju pre usvajanja istog Zakona biti posmatrane kao sastavni deo visokog obrazovanja.


2.1 Metodološka struktura istraživanja

Od sredine dvadesetog veka pa sve do danas proces razvoja društva je pod velikim uticajem razvoja informacione tehnologije. Njena implementacija, u početku ograničena na osnovne struktuirane procese, je danas zašla u pore skoro svih oblasti ljudske delatnosti.
U početnom periodu razvoja informacione tehnologije najčešći cilj njene primene je bila prosta automatizacija strogo struktuiranih aktivnosti. Razlozi ovakvog pristupa su vezani za tada još uvek ograničene mogućnosti hardvera i softvera, kao i nedovoljnog poverenja u novu tehnologiju.
U poslednih 25 godina prošlog veka stepen razvijenosti hardvera i softvera je omogućio primenu informacione tehnologije u manjoj ili većoj meri u skoro svim oblastima ljudske aktivnosti. Jedna od tih oblasti je svakako i oblast obrazovanja.

Ipak, dugo vremena računar je u obrazovanju korišćen samo za izučavanje informatičkih disciplina i kao pomoćno sredstvo predavaču za pripremu nastave. U poslednje vreme informaciona tehnologija se koristi i u samom procesu nastave. Tako je na primer grafoskop zamenjen prenosnim računarom povezanim sa multimedijalnim projektorom. Pored toga neki predavači koriste i elektronsku poštu kao savremeni vid elektronske komunikacije koji dopunjuje tradicionalne kontake vezane za održavanje konsultacija sa studentima.

Sve ovo nije međutim donelo nikakve ključne promene u sam način izvođenja nastavnog procesa, konsultacija i procesa provere znanja učenika odnosno studenata. U najvećem broju slučajeva nisu napuštene tradicionalne metode obrazovanja koje su učenika vremenski i prostorno stavljale u istu dimenziju sa predavačem.

Promene u obrazovanju koje su omogućile da se neki od njegovih procesa obavlja na različitom mestu i u različito vreme u odnosu na redovni proces nastave su međutim počele da se javljaju još mnogo pre pojave računara. Prvo kao oblik dopisnog obrazovanja a zatim i u drugim modalitetima učenicima je omogućeno da se obrazuju a da pri tome ne moraju prisustvovati redovnoj nastavi. Na ovaj način je moguće rešiti problem učenika koji se nalaze u udaljenim i nepristupačnim oblastima ili onih koji su zaposleni a žele dopuniti svoje obrazovanje.

Proces razvoja učenja na daljinu koji se dugo odvijao nezavisno od razvoja informacione tehnologije je u savremenim uslovima došao do tačke u kojoj je njegova dalja implementacija u potpunosti uslovljena primenom savremenih informacionih tehnologija kao što su računari, obrazovni softver, računarske mreže, telekomunikacioni kanali ili Internet.

Učenje na daljinu ima ograničenja koja se tiču kako tehničkog nivoa primenjene informacione tehnologije od strane onih koji nude takav vid obrazovanja tako i nivoa tehničke opremljenosti onih koji ga žele koristiti. Uspeh učenja na daljinu nije vezan samo za tehničke karakteristike informacione tehnologije koja se primenjuje već i za spremnost obrazovnih institucija da prihvate korenite promene koje su neophodne da se izvrše da bi se obezbedio kvalitet procesa učenja na daljinu.

Zemlje u tranziciji se nalaze u posebnom položaju u odnosu na razvijene zemlje koje sa uspehom primenjuju učenje na daljinu. U njih se ubraja i naša zemlja i budući da je implementacija učenja na daljinu kod nas tek u povoju od velikog značaja bi bilo istraživanje koje bi na osnovu postojećih uslova u obrazovnim institucijama procenilo mogućnosti uspeha primene učenja na daljinu u našem obrazovnom sistemu.


Obrazloženje o potrebama istraživanja

Tekovine razvoja savremenog društva stalno nameću potrebu promena modela obrazovanja. Te promene su često vrlo spore zbog veličine i tromosti obrazovnog sistema. Sa druge strane proces globalizacije je doveo do usaglašavanja različitih specifičnih lokalnih obrazovnih modela i time izdigao obrazovni proces iznad nacionalnih okvira.

Paralelno sa ovim sistemskim promenama javljaju se i pojedinačne inicijative u pokušaju približavanja obrazovnog sistema stvarnim potrebama i mogućnostima okruženja. Jedna od tih inicijativa, podržana jakim impulsom brzog razvoja informaciono-komunikacione tehnologije i pojavom Interneta, je dovela do pojave savremenih oblika učenja na daljinu od kojih je jedan od najinteresantnijih svakako elektronsko učenje (eLearning). Vrlo brzo je ova inicijativa prerasla u jednu od najvažnijih strateških odrednica savremenih obrazovnih institucija, što je uslovilo pokretanje mnogih projekata na nacionalnom i međunarodnom nivou.

Obrazovni sistem naše zemlje se nalazi u fazi značajnih promena. U momentu izrade ove disertacije se očekuje donošenje novog Zakona o visokom obrazovanju koji bi trebao radikalno da izmeni ulogu pojedinih obrazovnih institucija. Više škole će svojom transformacijom u visoke škole dobiti posebno mesto u obrazovnom sistemu i predstavljaće za studenta poligon za sticanje praktičnih znanja. Pored ovih sistemskih promena bitna odrednica uspeha viših škola će biti i koliko su one sposobne da svojim nastavnim planom i programom, kvalitetom svojih nastavnika i načinom izvođenja nastave zadovolje potrebe i mogućnosti budućih studenata.
Svakako da bi u ovom svetlu implementacija nekog od savremenih oblika učenja na daljinu predstavljao značajan korak ka tom uspehu. Budući da se radi o poduhvatu koji ima strateški karakter neophodno je prethodno istražiti predmetne obrazovne institucije sa aspekta njihove tehničke opremljenosti, spremnosti kadrova da primene nove oblike obrazovanja, ustanoviti da li postoji dovoljna motivacija za ovaj poduhvat, kako bi se mogao formirati model učenja na daljinu koji bi imao realne izglede za uspeh.
Postoji nekoliko bitnih elemenata koji ukazuju na potrebu istraživanja mogućnosti implementacije učenja na daljinu u višem obrazovanju.
Naša zemlja i pored loše ekonomske situacije i niskog standarda stanovništva pokazuje značajan trend rasta primene informaciono- komunikacione tehnologije. Istraživanje sprovedeno u Srbiji pokazuje da je u periodu od 2000 do 2004. godine ostvaren procenat rasta broja korisnika Interneta od 60%, a da od ukupne populacije Internet koristi 6%. Isto istraživanje pokazuje da 35,5% od svih korisnika Interneta čine studenti ili učenici, a čak 78,5% korisnika Interneta poseduje personalni računar kod kuće. [7,120]

Nizak standard mnoge mlade ljude primorava da se zaposle odmah nakon završetka srednje škole. Onemogućeni da redovno pohađaju nastavu oni bi najverovatnije rado prihvatili elektronsko učenje kao najpovoljniji oblik svog daljeg obrazovanja.

Nastavnicima na višim školama je za izvođenje nastave dovoljan i magisterijum. Angažovanje predavača sa doktorskom titulom ili bilo kog drugog kvalitetnijeg predavača, pa čak i iz inostranstva će biti jedna od mogućnosti koje nudi elektronsko učenje.

Mnogi mladi, najčešće iz finansijskih ali i iz drugih razloga, nisu u mogućnosti da napuste svoje sredine i borave u univerzitetskim centrima. I njima bi elektronsko učenje predstavljalo privlačan oblik daljeg obrazovanja.
Privreda zemalja tranzicije često prolazi kroz korenite promene. Transformacija vlasničke strukture, priliv inostranog kapitala, transformacija banaka, novi proizvodni programi, primena savremene tehnologije, uvođenje sistema kvaliteta, samo su neke od mera koje je neophodno sprovesti. Vrlo često ove mere doživljavaju neuspeh zbog nedostatka kadrova sa odgovarajućim znanjem. Mnoga preduzeća bi imala interes da putem elektronskog učenja svoje zaposlene edukuju ili prekvalifikuju kroz specijalističke kurseve koje bi organizovale više škole.
Prihvaćeni koncept obrazovanja odraslih i doživotnog obrazovanja je samo još jedan od elemenata koji podupire potrebu za uvođenjem nekog od savremenih oblika učenja na daljinu.

Iz napred navedenih činjenica može se zaključiti da postoje brojni razlozi koji opravdavaju uvođenje savremenih oblika učenja na daljinu u institucije visokog obrazovanja. Ovakva smernica ima strateški karakter te se za konkretno uvođenje učenja na daljinu u institucije visokog obrazovanja u AP Vojvodini nameće potreba istraživanja svih relevantnih pokazatelja u tim institucijama, kako bi ti rezultati omogućili kreiranje odgovarajućeg modela učenja na daljinu.


Učenje na daljinu

Iako se danas sva istraživanja i diskusije u vezi učenja na daljinu vezuju za savremenu informacionu tehnologiju, primena prvih oblika učenja na daljinu se vezuje za period koji je za više od jednog veka prethodio pojavi prvih računara.

Istorijat učenja na daljinu

Začeci učenja na daljinu potiču još od 1833. godine kada se u jednim švedskim novinama pojavio oglas koji je nudio učenje "kompozicije putem poštanskog medija" [28,32]. Sedam godina kasnije, 1840. Isaac Pitman je u Engleskoj nudio kurs stenografije putem korespondencije. Londonski univerzitet je 1858. godine svojom odlukom da dozvoli polaganje ispita bez prethodnog posećivanja predavanja utemeljio prvi zvanični oblik učenja na daljinu u vidu dopisnih kurseva [55,22]. Nakon ovih prvih koraka učinjenih u Engleskoj usledili su i drugi primeri:
• Anna Eliot Ticknor osniva 1873. godine u Bostonu Društvo za podstrek učenja kod kuće, u okviru kojeg se u sledećih 24 godina obrazovalo više od 10.000 studenata.
• William Rainey Harper je od 1883. do 1891. godine u okviru Chautauqua College-a vodio dopisne kurseve humanističkih nauka čiji je akademski nivo potrvđen od strane države New York.
• H. S. Hermod je 1886. godine u Švedskoj otpočeo program dopisnog učenja engleskog jezika, da bi 1898. godine osnovao Hermod's koji će postati jedna od najvećih i najuticajnijih ustanova na svetu za obrazovanje na daljinu.
• Thomas J. Foster, urednik dnevnog lista Mining Herald, je 1891. ponudio dopisni kurs miniranja i prevencije nezgoda prilikom miniranja. Posao je napredovao te je Foster osnovao Međunarodnu dopisnu školu čiji je broj upisanih od 225.000 u 1900. godini porastao na više od 2 miliona u 1920. godini.
• Dopisni obrazovni program namenjen obrazovanju farmera, pokrenut 1892. godine, je prerastao u danas poznati Penn State's World Campus. Specijalizivani kurs za pravljenje sladoleda ove škole je 1970. godine pohađao Ben Cohen koji će zajedno sa svojim kolegom Jerry Greenfield-om osnovati firmu za proizvodnju sladoleda i ubrzo
postati jedan od najuspešnijih u ovoj oblasti u Americi, što samo pokazuje veliki potencijal dopisnih kurseva.
Karakteristika dopisnih kurseva je da su učenici dobijali udžbenika iz kojih su samostalno učili i povremeno slali urađene zadatke svojim mentorima. Ciljna grupa dopisnih kurseva su bili zaposleni sa određenim društvenim i porodičnim angažovanjem.
Pojavom radio prijemnika a kasnije i televizora otvorila se nova era učenja na daljinu. Od 1920. godine radio je počeo da se koristi kao medij za učenje na daljinu, a njegovu ulogu je preuzela odnosno dopunila i televizija tridesetak godina kasnije. Tako je, na primer, na američkom univerzitetu Wisconsin u gradu Madison nakon što je 1922. godine počeo da emituje radio, već 1952, godine startovao i televizijski obrazovni program WHA-TVI [56]. Od početna dva sata emitovanja programa za dosta uski krug gledalaca došlo se do 18 časova programa dnevno u 1987. godini. Program se pratio i u susednim državama Illinois i Iowa i postao je jedan od vodećih obrazovnih programa u zemlji. U tom periodu su se kao dodatni pomoćni materijal za učenje pored već ranije korišćenih udžbenika pojavile i audio trake, a nakon njih i video trake.

U istom periodu se u nekim slučajevima koristila i postojeća PTT infrastruktura da bi se kao posebna metoda učenja na daljinu održavale audio konferencije koje su omogućavale ne samo komunikaciju profesor-učenik već i razmenu ideja među samim učenicima.
Razvojem telekomunikacionih sistema nije došlo do bitnijih promena u strukturi programa učenja na daljinu ali se stalno proširivao broj potencijalnih učenika. Tako je na primer pojava satelita omogućila da se učenje na daljinu uz pomoć televizije može izvoditi i u najzabačenijim delovima kontinenata. Prvi od ovakvih sistema je primenjen 1980. godine na Aljasci.
U tom istom periodu, od 1980. godine, počela je implementacija računarskih mreža što je omogućilo da se komunikacija između učesnika programa učenja na daljinu podigne na još viši nivo. Ovo je naročito došlo do izražaja u slučajevima kada se računarska komunikacija odvijala putem optičkih veza. Sada su bile moguće i jednosmerne videokonferencije, kao i dvosmerne audiokonferencije. Učenje je bilo podržano i korišćenjem optičkih medija za skladištenje podataka (CD-ROM) što je omogućilo i prvu pojavu multimedijalnog obrazovnog materijala.

Najveći pomak u učenju na daljinu je svakako denela pojava Interneta i tehnologija koje su za njega vezane. Internet je omogućio da se primenom savremenih komunikacionih tehnologija učenik u okviru programa učenja na daljinu ne oseća toliko "udaljen" koliko je to bilo slučaj pre njegove pojave. Komunikacija koja se ranije odvijala uglavnom u smeru predavač-učenik sada je postala mnogo raznovrsnija i to čak u onom najkvalitetnijem audiovizuelnom obliku. Tako su uz pomoć Interneta omogućene sledeće veze: učenik-obrazovni materijal, predavač-učenik, učenik-učenik, učenik- predavač, učenik-obrazovni materijal na drugim lokacijama, učenik-drugi predavači itd... Internet i multimedija su omogućili da se sa koncepta koji je u središtu pažnje imao predavača okrene ka konceptu koji polazi od učenika i njegovih intelektualnih i drugih sklonosti da bi mu se obrazovni materijal približio na najfleksibliniji način, kako sa aspekta prezentacije tako i sa aspekta učenja.

S A D R Ž A J


1 UVOD 4
2.1 Metodološka struktura istraživanja 6
2.2 Obrazloženje o potrebama istraživanja 7
2 Učenje na daljinu 9
2.1 Istorijat učenja na daljinu 9
2.2 Modaliteti isporuke obrazovnog materijala 10
3 Zaključna razmatranja 30
4 Literatura 33
Referentni URL