22-01-2010, 06:57 PM
Život čoveka odvija se, pretpostavka je, u predvidljivim sekvencama: rađa se, radi odredjen broj godina i štedi za period kada će se ponzionisati, odlazi u penziju, uživa u efektima svog prethodnog rada i umire u dubokoj starost. Problem se javlja ako pojedinac umre u ranijim godinama, te nema dovoljno vremena da obezbedi svoje članove domaćinstva, ili pojedinac može da doživi duboku starost i da nadmaši svoju ušteđenu penzionu imovinu. Obe opcije su veoma neprivlačne, za većinu pojedinaca. Pretpostavka životnog osiguranja je da olakša neke od briga povezanih sa jednom ili drugom mogućnosti, odnosno prekratkim ili predugim ćivotnim vekom pojedinca.
Međutim, osiguranjem ne može učiniti život pojedinca komfornijim uz postojanje ideje o preranoj smrti, ali ono može najblaže rečeno dopuniti pojedincu da on bude sigurniji sa znanjem da će pojedinac obezbediti svoje naslednike. Osiguravajuća društva životnog osiguranja, dakle žele pomoći pojedincu da štedi za period kad se penzioniše. Na ovaj način, osiguravajuća društva životnog osiguranja obezbeđuju svoje klijente do kraja njihovog života.
Osnovni proizvodi osiguravajućih društava životnog osiguranja su: čisto životno osiguranje, osiguranje za slučaj invalidnosti ili nesposobnosti za rad, rentno (anuitetno,otplatno) osiguranje i zdravstveno osiguranje. Životno osiguranje isplaćuje za slučaj ako osiguranik umre u predviđenom roku ugovorenu sumu osiguranja, štiteći one pojedince koji zavise od nastavka zarađivanja umrlog osiguranika. Kao što je ranije rečeno, osoba kojoj se isplati naknada iz osiguranja nakon smrti osiguranika naziva se korisnik osiguranja (beneficiary of the policy).
Osiguranje od invalidnosti ili nesposobnosti za rad vraća deo prihoda pojedinca, zato što je postao privremeno ili trajno nesposoban da nastavi rad usled bolesti ili nesrećnog slučaja. Renta (annuity) je proizvod osiguranja koji pomaže pojedincu u slučaju da on živi duže nego što je očekivano. Za neku početnu fiksnu sumu ili uplaćivani novčani tok, osiguravajuće društvo prihvata da isplaćuje pojedincu fiksni iznos onoliko dugo odnosno do kraja života osiguranika. Ako je život osiguranika kraći nego što je predviđeno, osiguravajuće društvo će isplaćivati manje nego što je očekivano. Suprotno, ako bi osiguranik živeo uobičajeno dugo osiguravajuće društvo će plaćati mnogo više nego što je očekivalo.
Mada je predviđanje prosečnog životnog veka svakog pojedinca, ili verovatnoća nastanka invalidnosti ili nesposobnosti za rad, veoma teško, kada se osigura veliki broj osiguranika, stvarni iznos koji bi osiguravajuće društvo isplatilo može se odrediti vrlo precizno. Osiguravajuće društvo prikuplja i analizira statističke podatke o prosečnom životnom veku, zdravstvenim zahtevima, zahtevima za naknadu štete u slučaj invalidnosti i drugim relevantnim stvarima.
Na primer, osiguravajuće društvo može predvideti sa visokim stepenom tačnosti kada će naknada za slučaj smrti morati da se isplati, upotrebom aktuarskih tablica, odnosno tablica smrtnosti, koje predviđaju prosečan životni vek. Tabela 3 pokazuje prosečan životni vek (očekivano trajanje života) pojedinaca različitih starosnih dobi. Tako 25 godina stara osoba ženskog pola može očekivati da živi preostalih 55,4 godina, 25 godina star muškarac, takođe može očekivati da živi preostalih 50,1 godinu.
Tako nam zakon velikih brojeva (law of large numbers) pokazuje da kada je veliki broj pojedinaca osiguran verovatnoća distribucije (probability distribution) gubitka će biti pretpostavljena normalnoj verovatnoći distribucije, koja dopušta tačno predviđanje, odnosno procenu ishoda događaja. Ova distribucija je važna, zato što osiguravajuća društva osiguravaju na milione pojedinaca, a zakon velikih brojeva nastoji da učini predviđanje osiguravajućeg društva sasvim preciznim i dozvoli osiguravajućim društvima da formiraju premije osiguranja, odnosno cene svojih proizvoda, na način da i one ostvare profit.
Polise životnog osiguranja štite od prekida porodičnog izvora prihoda. A široko rasprostranjeni proizvodi životnog osiguranja su:
-životno osiguranje na određeni rok (term insurance)
-doživotno životno osiguranje (whole life insurance)
-univerzalno životno osiguranje (universal life insurance)
Penzioni fondovi
Penzioni fondovi su finansijske institucije čiji je zadatak da obezbede prihode za penzionisana ili onesposobljena lica u nacionalnoj privredi.Dakle, to su institucionalni investitori koji obezbedjuju pojedincima sigurnost i stabilnost prihoda posle završetka radnog veka.Suština penzionih fondova je da, kreirajući obavezu isplate penzija, prikupljajući finansijsku štednju na jednoj strani, a na drugoj slično institucijama, odnosno kupujući druge finansijske instrumente transferišu finansijsku štednju do deficitnih ekonomskih subjekata.Očigledno i penzioni fondovi svojim višestepenim transferisanjem finansijske štednje doprinose diverifikaciji finansijsko-tržišnog sistema i multiplikaciji finansijskih instrumenata.
Penzioni fondovi obezbeđuju sredstva uplatama zaposlenih, poslodavaca, države ali sve više i aktivnom ulogom na finansijskom tržištu odnosno investiranjem u hartije od vrednosti. Međutim, usled veoma osetljive funkcije koju obavljaju, aktivnosti penzionih fondova na finansijskom tržištu su pod strogom kontrolom državnih organa.
Penzioni fondovi mogu biti oslonjeni na tekući dohodak zaposlenih i obezbeđivati penzionerima prihode iz tih izvora prostom distribucijom (distributivni pristup) ili pak sredstva dobijena od zaposlenih tokom njihovog rada investirati na finansijskom tržištu kako bi im obezbedili stabilne izvore prihoda po okončanju radnog veka (princip kapitalizacije).
Prihodi penzionih fondova čine sredstva:
1. doprinosa
2. budžeta ( ako se radi o državnim fondovima )
3. od imovine kojom raspolažu fondovi
4. ostvarena prometom hartija od vrednosti
5. domaćih i inostranih kredita i zajmova i
6. druga sredstva
Međutim, osiguranjem ne može učiniti život pojedinca komfornijim uz postojanje ideje o preranoj smrti, ali ono može najblaže rečeno dopuniti pojedincu da on bude sigurniji sa znanjem da će pojedinac obezbediti svoje naslednike. Osiguravajuća društva životnog osiguranja, dakle žele pomoći pojedincu da štedi za period kad se penzioniše. Na ovaj način, osiguravajuća društva životnog osiguranja obezbeđuju svoje klijente do kraja njihovog života.
Osnovni proizvodi osiguravajućih društava životnog osiguranja su: čisto životno osiguranje, osiguranje za slučaj invalidnosti ili nesposobnosti za rad, rentno (anuitetno,otplatno) osiguranje i zdravstveno osiguranje. Životno osiguranje isplaćuje za slučaj ako osiguranik umre u predviđenom roku ugovorenu sumu osiguranja, štiteći one pojedince koji zavise od nastavka zarađivanja umrlog osiguranika. Kao što je ranije rečeno, osoba kojoj se isplati naknada iz osiguranja nakon smrti osiguranika naziva se korisnik osiguranja (beneficiary of the policy).
Osiguranje od invalidnosti ili nesposobnosti za rad vraća deo prihoda pojedinca, zato što je postao privremeno ili trajno nesposoban da nastavi rad usled bolesti ili nesrećnog slučaja. Renta (annuity) je proizvod osiguranja koji pomaže pojedincu u slučaju da on živi duže nego što je očekivano. Za neku početnu fiksnu sumu ili uplaćivani novčani tok, osiguravajuće društvo prihvata da isplaćuje pojedincu fiksni iznos onoliko dugo odnosno do kraja života osiguranika. Ako je život osiguranika kraći nego što je predviđeno, osiguravajuće društvo će isplaćivati manje nego što je očekivano. Suprotno, ako bi osiguranik živeo uobičajeno dugo osiguravajuće društvo će plaćati mnogo više nego što je očekivalo.
Mada je predviđanje prosečnog životnog veka svakog pojedinca, ili verovatnoća nastanka invalidnosti ili nesposobnosti za rad, veoma teško, kada se osigura veliki broj osiguranika, stvarni iznos koji bi osiguravajuće društvo isplatilo može se odrediti vrlo precizno. Osiguravajuće društvo prikuplja i analizira statističke podatke o prosečnom životnom veku, zdravstvenim zahtevima, zahtevima za naknadu štete u slučaj invalidnosti i drugim relevantnim stvarima.
Na primer, osiguravajuće društvo može predvideti sa visokim stepenom tačnosti kada će naknada za slučaj smrti morati da se isplati, upotrebom aktuarskih tablica, odnosno tablica smrtnosti, koje predviđaju prosečan životni vek. Tabela 3 pokazuje prosečan životni vek (očekivano trajanje života) pojedinaca različitih starosnih dobi. Tako 25 godina stara osoba ženskog pola može očekivati da živi preostalih 55,4 godina, 25 godina star muškarac, takođe može očekivati da živi preostalih 50,1 godinu.
Tako nam zakon velikih brojeva (law of large numbers) pokazuje da kada je veliki broj pojedinaca osiguran verovatnoća distribucije (probability distribution) gubitka će biti pretpostavljena normalnoj verovatnoći distribucije, koja dopušta tačno predviđanje, odnosno procenu ishoda događaja. Ova distribucija je važna, zato što osiguravajuća društva osiguravaju na milione pojedinaca, a zakon velikih brojeva nastoji da učini predviđanje osiguravajućeg društva sasvim preciznim i dozvoli osiguravajućim društvima da formiraju premije osiguranja, odnosno cene svojih proizvoda, na način da i one ostvare profit.
Polise životnog osiguranja štite od prekida porodičnog izvora prihoda. A široko rasprostranjeni proizvodi životnog osiguranja su:
-životno osiguranje na određeni rok (term insurance)
-doživotno životno osiguranje (whole life insurance)
-univerzalno životno osiguranje (universal life insurance)
Penzioni fondovi
Penzioni fondovi su finansijske institucije čiji je zadatak da obezbede prihode za penzionisana ili onesposobljena lica u nacionalnoj privredi.Dakle, to su institucionalni investitori koji obezbedjuju pojedincima sigurnost i stabilnost prihoda posle završetka radnog veka.Suština penzionih fondova je da, kreirajući obavezu isplate penzija, prikupljajući finansijsku štednju na jednoj strani, a na drugoj slično institucijama, odnosno kupujući druge finansijske instrumente transferišu finansijsku štednju do deficitnih ekonomskih subjekata.Očigledno i penzioni fondovi svojim višestepenim transferisanjem finansijske štednje doprinose diverifikaciji finansijsko-tržišnog sistema i multiplikaciji finansijskih instrumenata.
Penzioni fondovi obezbeđuju sredstva uplatama zaposlenih, poslodavaca, države ali sve više i aktivnom ulogom na finansijskom tržištu odnosno investiranjem u hartije od vrednosti. Međutim, usled veoma osetljive funkcije koju obavljaju, aktivnosti penzionih fondova na finansijskom tržištu su pod strogom kontrolom državnih organa.
Penzioni fondovi mogu biti oslonjeni na tekući dohodak zaposlenih i obezbeđivati penzionerima prihode iz tih izvora prostom distribucijom (distributivni pristup) ili pak sredstva dobijena od zaposlenih tokom njihovog rada investirati na finansijskom tržištu kako bi im obezbedili stabilne izvore prihoda po okončanju radnog veka (princip kapitalizacije).
Prihodi penzionih fondova čine sredstva:
1. doprinosa
2. budžeta ( ako se radi o državnim fondovima )
3. od imovine kojom raspolažu fondovi
4. ostvarena prometom hartija od vrednosti
5. domaćih i inostranih kredita i zajmova i
6. druga sredstva