18-01-2010, 10:46 PM
1 Definisanje tehnološkog progresa
Osnovna poluga razvoja društva svakako pripada razvoju i primeni nauke a kako je njen uticaj danas nezaobilazan i dominantno očigledan, onda se govori o tehnološkom progresu.
Primena nauke u vidu tehnologije ima uticaj ne samo na dva osnovna faktora proizvodnje,
ljudski rad i sredstva za proizvodnju ili kapital, već i na sve ostale društvenoekonomske odnose u svim sferama života. Zbog toga je opravdana i tačna tvrdnja da je naučno-tehnički progres izraziti faktor ekonomskog i društvenog razvoja kako celine određene društvene zajednice tako i pojedinih poslovnih sistema u njoj. Nova epoha u razvoju civilizacije nazvana je naučno-tehničkom revolucijom. Bitna obeležja treće naučno-tehničke revolucije ogledaju se u tome, što funkciju čoveka zamenjuju automatika i robotika, a intelektualno-istraživački rad se nalazi pod značajnom podrškom kompjutera i kiberenetike. Zbog toga se pojmovno identifikuje sa informatičkom revolucijom, a transformacija tehničkog progresa u naučnu revoluciju koja nastaje na osnovu korenitih promena u sadržini i uslovima ljudskoga rada, načinu organizovanja i upravljanja proizvodnjom i društvenim odnosima.
Od brojnih definicija tehnološkog progresa izdvaja se definicija koju je dao M. Mesarić :
«Tehnološki progres je unapređenje postojeće i stvaranje nove tehnologije, usavršavanje postojećih i stvaranje novih proizvoda i unapređenje organizacije I upravljanja.» To je, pre svega, trajan proces usavršavanja metoda i formi organizacije rada u materijalnom procesu proizvodnje, kao i sve naučno-tehničke inovacije koje utiču na progresivno menjanje strukture materijalne proizvodnje sa ciljem povećanja produktivnosti rada.
Vrlo često se tehnički progres poistovećuje sa pojmom ,,razvitak tehnike” tj. ,,nova tehnika”. Međutim, razvitak nove tehnike javlja se samo kao jedan od aspekata, mada jedan od najznačajnijih i revolucionarnih aspekata za poimanje tehničkog progresa. Prema tome, tehnički progres ima znatno širi smisao i sadržinu, nego pojam ,,nova tehnika”.
On u sebi sadrži ne samo pojam ,,nova tehnika” kao glavni pravac ili proces stvaranja i uvođenja savremenih, progresivnih sredstava za proizvodnju, u vidu: • novih visoko produktivnih mašina, • ekonomičnijih materijala, • progresivnih vrsta energije, sa ciljem dobijanja novih ili poboljšanih proizvoda ili usluga, kao i: • novih tehnoloških procesa i metoda, koje karakterišu najekonomičniji načini i sredstva za preradu sirovina i materijala za dobijanje gotovih proizvoda, kao i • savremene forme organizacije i upravljanja proizvodnjom kojom se omogućuje dobijanje najveće produktivnosti rada. Tehnološki progres dakle, ne obuhvata samo tehničku stranu usavršavanja tehnike i organizacije rada i proizvodnje, već se ujedno javlja i kao najznačajniji element kvalitativnih i kvantitativnih promena rada, kao glavnog faktora poboljšanja ekonomije poslovnog sistema uopšte.
Kako se u literaturi često sreću različiti termini nedovoljno jasnog razgraničenja izdvaja se termin tehnologija, kojim se u njegovom širem značenju može dati odgovor na poimanje sveukupnog progresa. Naime, pod pojmom tehnologija (etimološko poreklo od grčkih reči ,,tehna” koja znači umeće, veština i ,,logos”, nauka), podrazumeva se određeni fond akumuliranog i oganizovanog znanja u integrisani sistem FIRMWARE koga čine:
· HARDWARE i tehnička sredstva,
· SOFTWARE-programska podrška i
· ORGWARE (BRAINWARE) – organizaciona struktura (ekspertska znanja); primena znanja nad znanjem.
2.1 Faze tehnološkog progresa
Tehnološki progres u najrasprostranjenijoj podeli ima tri komponente kao sukcesivne faze u procesu njegovog javljanja, t.j.:
• pronalaženje (invencija),
• prva aplikacija pronalaska (inovacija),
• širenje pronalaska (imitacija, difuzija).
Pored ove postoji veći broj detaljnijih podela tehnološkog progresa na pojedine faze. Jedna od njih je i podela na sledećih šest faza:
• bazična (osnovna-fundamentalna) naučna istraživanja;
• primenjena istraživanja;
• pronalazaštvo;
• razvoj (eksperimentalno-razvojna istraživanja);
• prva primena pronalaska (inovacija) i
• difuzija.
U stvarnom životu sve je teže uočiti strogu razliku između određenih faza progresa. Njihova povezanost proizlazi pored ostalog, i usled sve naglašenije isprepletanosti brojnih aktivnosti faza invencije, inovacije i difuzije. Svaku fazu progresa realizuju pojedinci, odnosno organizacije, doprinoseći na taj način pospešivanju naučno-tehnološkog razvoja i jačanju privređivanja u celini. Organizacija, odnosno pojedinac koji nosi prvu fazu tehničkog progresa naziva se pronalazačem, tj. inventorom (inovator je osoba ili preduzeće koje je prvo uvelo novi proizvod (pronalazak), imitator osoba ili preduzeće koje je uvelo neki izum posle njegove prve (inicijalne) aplikacije).
Brzina razvoja u epohi naučno-tehničkog progresa zavisi od toga u kojoj se meri
angažuje nauka, znanje i sposobnost ljudi, odnosno od stepena razvoja i slobode delovanja stvaralačkih intelektualnih potencijala. Odatle proizilazi zahtev, da je nužno uspostaviti čvršću spregu između naučno-tehničkog progresa i obrazovnog sistema. Intezivan razvoj visokih tehnologija zahteva reformisanje obrazovnog sistema, kako bi se obezbedili kadrovi sposobni za inovacionu - naučno-istraživačku strategiju razvoja. Na putu ka inovacionom društvu modelom kontinuiranog upravljanja (uz korišćenje modela
sukobljenih vrednosti - sistemski pristup) svakako treba imati u vidu zahteve sistema 9E:
• Elektronika - elektronski mozak - nauka o proučavanju kretanja elektrona i td.;
• Etika - nauka o moralu i moralnoj praksi, o vrlinama;
• Edukologija - nauka o obrazovanju i sticanju znanja;
• Ekonomija - nauka o razvoju privrede;
• Emancipacija - oslobađanje svih vrsta zavisnosti
• Ergonomija - nauka u radu i zaštiti čoveka, prilagođavanje mašine čoveku;
• Estetika - umetničko oblikovanje proizvoda, sposobnost u potvrđivanju talenta;
• Ekologija - nauka o načinu života i zaštite čovekove okoline;
• Egzistencija - postojati i opstati - ljudski živeti bez neuroze i paranoizama26; i modela „10 I”:
• 1-I- individualana kreativna inicijativa,
• 2-I – inventivnost,
• 3-I - inovacija,
• 4-I - intelektualizacija,
• 5-I - informacije,
• 6-I - informaciona infrastruktura,
• 7- I - investicije,
• 8- I - internacionalizacija,
• 9- I - instrumentalizacija,
• 10-I - integracija (globalizacija).
„Učeća organizacija” koju je definisao Piter Sengi, glavni element inovativnog društva u funkciji je svoje sposobnosti da se menja odnosno da uči. Njena transformacija je neophodna i zavisiće od uspostavljanja metoda i tehnika promena razmišljanja i međusobnog delovanja zaposlenih. Usvojena je dakle paradigma kontinuiranog učenja,
jer alternative nema. Rizici nesprovođenja promena su više nego poražavajući:
• opasnost opstanka,
• pobeda konkurencije,
• neefikasnost i
• propuštanje usvajanja novih ideja (ne)povećanje produktivnosti.
Imperativ učenja u najširem smislu te reči obeležje je kreativne sadašnjice (sutrašnjice) i odvijaće se:
• pristupom informacijama,
• deljenjem znanja,
• ovladavanjem novim tehnologijama,
• razvojem interaktivne veze sa kupcima,
• usmeravanjem ka budućnosti,
• vizionarskim idealizmom,
• razvojem sposobnosti menjanja,
• postavljanjem izazovnih dalekosežnih ciljeva,
• decentralizacijom,
• planiranjem itd.
Inovativno društvo ili društvo sveprisutnog znanja, u dinamičnim ciklusima razvoja – kontinuiranog progresa održaće se u trendu krive učenja sa stabilnošću sistema (na granici haosa) ukoliko se uz zahteve modela „10 I” i sistema „9E” ispoštuje DEMOKRATURA (demokratsko kvalitetno donošenje odluka i njihovo diktatorsko efikasno sprovođenje).
Međutim, generalni okviri „održivog razvoja” su neophodni i to pre svega na globalnom planu, ne zanemarujući sintagmu „misli globalno deluj lokalno”, jer je globalni krah tako očigledan.
Osnovna poluga razvoja društva svakako pripada razvoju i primeni nauke a kako je njen uticaj danas nezaobilazan i dominantno očigledan, onda se govori o tehnološkom progresu.
Primena nauke u vidu tehnologije ima uticaj ne samo na dva osnovna faktora proizvodnje,
ljudski rad i sredstva za proizvodnju ili kapital, već i na sve ostale društvenoekonomske odnose u svim sferama života. Zbog toga je opravdana i tačna tvrdnja da je naučno-tehnički progres izraziti faktor ekonomskog i društvenog razvoja kako celine određene društvene zajednice tako i pojedinih poslovnih sistema u njoj. Nova epoha u razvoju civilizacije nazvana je naučno-tehničkom revolucijom. Bitna obeležja treće naučno-tehničke revolucije ogledaju se u tome, što funkciju čoveka zamenjuju automatika i robotika, a intelektualno-istraživački rad se nalazi pod značajnom podrškom kompjutera i kiberenetike. Zbog toga se pojmovno identifikuje sa informatičkom revolucijom, a transformacija tehničkog progresa u naučnu revoluciju koja nastaje na osnovu korenitih promena u sadržini i uslovima ljudskoga rada, načinu organizovanja i upravljanja proizvodnjom i društvenim odnosima.
Od brojnih definicija tehnološkog progresa izdvaja se definicija koju je dao M. Mesarić :
«Tehnološki progres je unapređenje postojeće i stvaranje nove tehnologije, usavršavanje postojećih i stvaranje novih proizvoda i unapređenje organizacije I upravljanja.» To je, pre svega, trajan proces usavršavanja metoda i formi organizacije rada u materijalnom procesu proizvodnje, kao i sve naučno-tehničke inovacije koje utiču na progresivno menjanje strukture materijalne proizvodnje sa ciljem povećanja produktivnosti rada.
Vrlo često se tehnički progres poistovećuje sa pojmom ,,razvitak tehnike” tj. ,,nova tehnika”. Međutim, razvitak nove tehnike javlja se samo kao jedan od aspekata, mada jedan od najznačajnijih i revolucionarnih aspekata za poimanje tehničkog progresa. Prema tome, tehnički progres ima znatno širi smisao i sadržinu, nego pojam ,,nova tehnika”.
On u sebi sadrži ne samo pojam ,,nova tehnika” kao glavni pravac ili proces stvaranja i uvođenja savremenih, progresivnih sredstava za proizvodnju, u vidu: • novih visoko produktivnih mašina, • ekonomičnijih materijala, • progresivnih vrsta energije, sa ciljem dobijanja novih ili poboljšanih proizvoda ili usluga, kao i: • novih tehnoloških procesa i metoda, koje karakterišu najekonomičniji načini i sredstva za preradu sirovina i materijala za dobijanje gotovih proizvoda, kao i • savremene forme organizacije i upravljanja proizvodnjom kojom se omogućuje dobijanje najveće produktivnosti rada. Tehnološki progres dakle, ne obuhvata samo tehničku stranu usavršavanja tehnike i organizacije rada i proizvodnje, već se ujedno javlja i kao najznačajniji element kvalitativnih i kvantitativnih promena rada, kao glavnog faktora poboljšanja ekonomije poslovnog sistema uopšte.
Kako se u literaturi često sreću različiti termini nedovoljno jasnog razgraničenja izdvaja se termin tehnologija, kojim se u njegovom širem značenju može dati odgovor na poimanje sveukupnog progresa. Naime, pod pojmom tehnologija (etimološko poreklo od grčkih reči ,,tehna” koja znači umeće, veština i ,,logos”, nauka), podrazumeva se određeni fond akumuliranog i oganizovanog znanja u integrisani sistem FIRMWARE koga čine:
· HARDWARE i tehnička sredstva,
· SOFTWARE-programska podrška i
· ORGWARE (BRAINWARE) – organizaciona struktura (ekspertska znanja); primena znanja nad znanjem.
2.1 Faze tehnološkog progresa
Tehnološki progres u najrasprostranjenijoj podeli ima tri komponente kao sukcesivne faze u procesu njegovog javljanja, t.j.:
• pronalaženje (invencija),
• prva aplikacija pronalaska (inovacija),
• širenje pronalaska (imitacija, difuzija).
Pored ove postoji veći broj detaljnijih podela tehnološkog progresa na pojedine faze. Jedna od njih je i podela na sledećih šest faza:
• bazična (osnovna-fundamentalna) naučna istraživanja;
• primenjena istraživanja;
• pronalazaštvo;
• razvoj (eksperimentalno-razvojna istraživanja);
• prva primena pronalaska (inovacija) i
• difuzija.
U stvarnom životu sve je teže uočiti strogu razliku između određenih faza progresa. Njihova povezanost proizlazi pored ostalog, i usled sve naglašenije isprepletanosti brojnih aktivnosti faza invencije, inovacije i difuzije. Svaku fazu progresa realizuju pojedinci, odnosno organizacije, doprinoseći na taj način pospešivanju naučno-tehnološkog razvoja i jačanju privređivanja u celini. Organizacija, odnosno pojedinac koji nosi prvu fazu tehničkog progresa naziva se pronalazačem, tj. inventorom (inovator je osoba ili preduzeće koje je prvo uvelo novi proizvod (pronalazak), imitator osoba ili preduzeće koje je uvelo neki izum posle njegove prve (inicijalne) aplikacije).
Brzina razvoja u epohi naučno-tehničkog progresa zavisi od toga u kojoj se meri
angažuje nauka, znanje i sposobnost ljudi, odnosno od stepena razvoja i slobode delovanja stvaralačkih intelektualnih potencijala. Odatle proizilazi zahtev, da je nužno uspostaviti čvršću spregu između naučno-tehničkog progresa i obrazovnog sistema. Intezivan razvoj visokih tehnologija zahteva reformisanje obrazovnog sistema, kako bi se obezbedili kadrovi sposobni za inovacionu - naučno-istraživačku strategiju razvoja. Na putu ka inovacionom društvu modelom kontinuiranog upravljanja (uz korišćenje modela
sukobljenih vrednosti - sistemski pristup) svakako treba imati u vidu zahteve sistema 9E:
• Elektronika - elektronski mozak - nauka o proučavanju kretanja elektrona i td.;
• Etika - nauka o moralu i moralnoj praksi, o vrlinama;
• Edukologija - nauka o obrazovanju i sticanju znanja;
• Ekonomija - nauka o razvoju privrede;
• Emancipacija - oslobađanje svih vrsta zavisnosti
• Ergonomija - nauka u radu i zaštiti čoveka, prilagođavanje mašine čoveku;
• Estetika - umetničko oblikovanje proizvoda, sposobnost u potvrđivanju talenta;
• Ekologija - nauka o načinu života i zaštite čovekove okoline;
• Egzistencija - postojati i opstati - ljudski živeti bez neuroze i paranoizama26; i modela „10 I”:
• 1-I- individualana kreativna inicijativa,
• 2-I – inventivnost,
• 3-I - inovacija,
• 4-I - intelektualizacija,
• 5-I - informacije,
• 6-I - informaciona infrastruktura,
• 7- I - investicije,
• 8- I - internacionalizacija,
• 9- I - instrumentalizacija,
• 10-I - integracija (globalizacija).
„Učeća organizacija” koju je definisao Piter Sengi, glavni element inovativnog društva u funkciji je svoje sposobnosti da se menja odnosno da uči. Njena transformacija je neophodna i zavisiće od uspostavljanja metoda i tehnika promena razmišljanja i međusobnog delovanja zaposlenih. Usvojena je dakle paradigma kontinuiranog učenja,
jer alternative nema. Rizici nesprovođenja promena su više nego poražavajući:
• opasnost opstanka,
• pobeda konkurencije,
• neefikasnost i
• propuštanje usvajanja novih ideja (ne)povećanje produktivnosti.
Imperativ učenja u najširem smislu te reči obeležje je kreativne sadašnjice (sutrašnjice) i odvijaće se:
• pristupom informacijama,
• deljenjem znanja,
• ovladavanjem novim tehnologijama,
• razvojem interaktivne veze sa kupcima,
• usmeravanjem ka budućnosti,
• vizionarskim idealizmom,
• razvojem sposobnosti menjanja,
• postavljanjem izazovnih dalekosežnih ciljeva,
• decentralizacijom,
• planiranjem itd.
Inovativno društvo ili društvo sveprisutnog znanja, u dinamičnim ciklusima razvoja – kontinuiranog progresa održaće se u trendu krive učenja sa stabilnošću sistema (na granici haosa) ukoliko se uz zahteve modela „10 I” i sistema „9E” ispoštuje DEMOKRATURA (demokratsko kvalitetno donošenje odluka i njihovo diktatorsko efikasno sprovođenje).
Međutim, generalni okviri „održivog razvoja” su neophodni i to pre svega na globalnom planu, ne zanemarujući sintagmu „misli globalno deluj lokalno”, jer je globalni krah tako očigledan.