29-08-2013, 02:33 PM
UVOD
Sadržaj
Razvoj modernog društva podrazumeva korišćenje velikog broja različitih tehnologija. Mnoge od njih proizvode štetne efekte kojima se zagađuje i uništava čovekova okolina. Zbog toga je neophodno uskladiti ekonomski rast sa kapacitetima životne sredine, koristeći i čuvajući prirodne resurse kako bi se potrebe sadašnjih generacija zadovoljile bez ugrožavanja budućih generacija . Ekološki troškovi su eksterni troškovi degradacije životne sredine. Oni se javljaju kao uzgredna posledica korišćenja tehnologija kojima se štetno deluje na okruženje. Mogu biti izuzetno visoki, pošto šteta može imati čak i globalne razmere. Jedan od načina kojim se rešava problem eksternalija i postiže ekonomska ravnoteža jeste dogovor zainteresovanih strana .
Do najefikasnije upotrebe resursa najlakše je doći dobrovoljnom razmenom, koja podrazumeva dogovor zainteresovanih strana. Upravo na ovom dogovoru insistira Kouzova teorema , koja govori o najefikasnijem rešavanju problema eksternalija. Međutim, specifičnost životne sredine kao zajedničkog resursa za posledicu ima njeno neefikasno korišćenje jer su troškovi eksploatacije za korisnika niži od ukupnih troškova koji su generisani. Kako je cilj prava da spreči neefikasnost, postavlja se pitanje da li se u ovom slučaju optimalan nivo proizvodnje može postići u tržišnoj razmeni prava između zagađivača-proizvođača i onih koji trpe štetu (s obzirom da je pravo na životnu sredinu unapred alocirano na čitavo čovečanstvo), ili je neophodna intervencija države kroz propisivanje dozvoljenog (optimalnog) nivoa štetne aktivosti .
Do najefikasnije upotrebe resursa najlakše je doći dobrovoljnom razmenom, koja podrazumeva dogovor zainteresovanih strana. Upravo na ovom dogovoru insistira Kouzova teorema , koja govori o najefikasnijem rešavanju problema eksternalija. Međutim, specifičnost životne sredine kao zajedničkog resursa za posledicu ima njeno neefikasno korišćenje jer su troškovi eksploatacije za korisnika niži od ukupnih troškova koji su generisani. Kako je cilj prava da spreči neefikasnost, postavlja se pitanje da li se u ovom slučaju optimalan nivo proizvodnje može postići u tržišnoj razmeni prava između zagađivača-proizvođača i onih koji trpe štetu (s obzirom da je pravo na životnu sredinu unapred alocirano na čitavo čovečanstvo), ili je neophodna intervencija države kroz propisivanje dozvoljenog (optimalnog) nivoa štetne aktivosti .
Sadržaj
UVOD 1
1.1 Eksternalije kao ekološki trošak 2
ZAKLJUČAK 7
LITERATURA 8
1.1 Eksternalije kao ekološki trošak 2
ZAKLJUČAK 7
LITERATURA 8