17-06-2013, 06:43 PM
Pohod koji je predvodio veliki vezir Kara Mustafa-paša na Beč 1683. godine, predstavljao je početak tzv. „Bečkog rata”, kao i poslednji veliki pokušaj Turske da prodre dublje u srednju Evropu. Bečka vojna posada uspela je da izdrži dvomesečnu opsadu, do dolaska Poljske vojske koju je predvodio lično kralj Jan Sobjeski. Udružena austro-poljska vojska porazila je Turke pod Bečom, 12. septembra 1683. godine, posle čega je usledila Habzburška ofanziva u severozapadnoj Ugarskoj. Sledeće godine 5. marta 1684. godine, Habzburška Monarhija, Mletačka Republika i Poljska, sklopile su „Societas offensivi et defensivi belli“ (vojni savez) protiv Turske, poznatiji kao Sveta liga. To je dovelo do širenja ratnih sukoba, jer su od tada saveznici počeli da napadaju Turke na raznim bojištima (severna Ugarska, Dalmacija, Moreja, Moldavija, Podolija). Austrijanci su 1684. godine, privremeno prodrli čak do Budima, ali su prve trajnije uspehe postigli u naredne dve godine, kada su zauzeli čitavu gornju Ugarsku 1685, Pečuj, Segedin i konačno Budim 1686. godine. Posle velike pobede nad Turcima kod Haršanja, 12. avgusta 1687 godine, Habsburškoj vojsci bio je otvoren put ka Beogradu i Srbiji. Posle osvajanja Beograda 1688.godine Habsburška vojska je prodrla u Srbiju, u leto 1689. godine. Austrijskoj vojsci se u velikom broju pidružuju srpski ustanici i ružaju značajnu pomoć. Za relativno kratko vreme, Austrijanci su proterali Tursku vojsku iz Srbije i probili se do Skoplja, koje su zauzeli i spalili 26. oktobra 1689.godine. Posle zauzimanja Skoplja, Habzburška vojska je stigla do Štipa i Velesa, koje je takođe spalila. To je bio i krajnji domet prodora Austrijanaca na Balkanu u ovom ratu, posle čega su bili primorani da pređu u defanzivu. U međuvremenu, u zapadnoj Evropi odigrali su se događaji koji su direktno uticali na austrijsko vojno angažovanje protiv Turske. Upad Francuske vojske u Rajnsku oblast, 1688. godine, primorao je Beč da povuče 30.000 vojnika iz Ugarske. To je ostavilo Austrijsku vojsku na Balkanu bez pojačanja i rezervi, što je, naravno, išlo u prilog Turcima, koji su pripremali kontraofanzivu. Car Leopold se obratio balkanskim narodima da se priključe borbi a za uzvrat im je nudio brojne privilegije. Pre svega očuvanje vere autonomiju. Krajem 1689. godine, Turci su prema Makedoniji uputili dve jake vojske. Jednu iz pravca Sofije predvodio je lično veliki vezir Mustafa-paša Ćuprilić a drugu, koja je napredovala sa juga, dolinom Vardara, vodio je Halil-paša. Posle osvajanja Krive Palanke, Štipa, Velesa, Kumanova i Tetova, Turska vojska je porazila Austrijance kod Kačanika (januara 1690. godine), što je označilo početak sloma Habsburške vojske u Srbiji i rasula srpskih ustanika koji su ratovali na strani Austrijanaca. Uporedo sa brzim povlačenjem austrijskih trupa iz Srbije, ka severu se kretala i velika seoba Srba, jer narod nije smeo da čeka tursku odmazdu. Seobu je predvodio Pećki patrijarh Arsenije III Čarnojević, a sa njim je u krajeve preko Save i Dunava krenuo i veliki broj srpskih sveštenika i monaha.
SADRŽAJ
UVOD
1. Velika seoba Srba
1.a. Veliki bečki rat 1
1.b.Srbi u Ugarskoj .2
1.v.Srbi graničari u Habzburškoj monarhiji 6
2.Naseljavanje srba u Rusiju početkom XVIII veka 12
2.a. Pantelej Božić 13
2.b. Husari .14
2.v. Jovan Albanez .15
2.g. Sava Vladisavljević Raguzinski 16
2.d. Stevan Vitković 18
2.đ. Petar Tekelija 18
2.e.Srpski Husarski puk 20
3. Nove seobe u Rusiju Nova srebija i Slavenosrbija .25
3.a.Nova Srbija .25
3.b.Jovan Horvat .25
3.v. Simon Piščević 30
3.g. Slavenosrbija 33
3.d.Simeon Zorić 35
4. Miloradovići .39
5. Zaključak 42
6. Literatura .43
7. Navodi 44