09-02-2013, 12:16 PM
Ljudi i njihove sudbine u delima Ive Andrića
Andrić se uvek vraća istoriji, za njega ona se nikada ne završava, neprestano se ponavlja, tako da se ljudi uvek vraćaju istome. Čitav svoj život ponavljaju obrasce, pa kada se čini da autor govori o istoriji, on ustvari istovremeno govori o sadašnjosti, budući da je istorija horizontalna, ciklični se ponavlja, uvek je prisutna. A to ponavljanje će se uvek prikazivati kao sukob dveju suprotstavljenih strana, večno je prisutna napetost između dveju krajnosti koje se istovremeno sukobljavaju, ali istovremeno 'jedna drugu hrane', odnosno ne mogu jedna bez druge. Te dve krajnosti mogu biti dva etniciteta, dve vere, dva pojedinca, ali i čulno protiv duhovnog, nagon protiv morala, haos protiv reda. Ono duhovno koje prožima Andrićev svet nije ni isključivo hrišćansko (katoličko, niti pravoslavno) niti muslimansko. Ono je kroz tekstove prezentovan i taktikama ponuđen model čitaocu kao nešto što se može dekodirati kao jednostavno i opšteljudsko, kao izraz jednog zajedničkog i neizbežnog Božanskog, deo poretka s uokvirenja apsolutom, takvim koji se samo drugačije manifestuje u pojedinim kulturama.
Govoreći iz perspektive konstrukcije sadržajnih slojeva tekstova i pozicioniranja likova u njima, univerzalnost ljudske psihe Andrić neće otkrivati samo u duhovnosti i pronalasku svrhe života kao višim vrednostima. Andrićev model autor pokušava pronaći zajednički imenitelj prostorne i vremenske uokvirenost iu niskim strastima, nagonima, rušilačkim i posesivnim motivima (kao što su na primer seksualna privlačnost i smrt). Andrićevi likovi često su žrtve nerazumne i nesavladive potrebe da utoli seksualnu glad, da budu voljeni, da im nešto pripada ili da nekome nanesu bol. U tom trenutku njihov identifikacioni 'nazivnik' pada drugi plan, odnosno na tom presecanju kulturalnih paradigmi i neprelaženju podrazumevanih uokvirenja odjednom postaje nevažno koje su aktanti i reprezentativ vere: svi reaguju na isti način.
Govoreći iz perspektive konstrukcije sadržajnih slojeva tekstova i pozicioniranja likova u njima, univerzalnost ljudske psihe Andrić neće otkrivati samo u duhovnosti i pronalasku svrhe života kao višim vrednostima. Andrićev model autor pokušava pronaći zajednički imenitelj prostorne i vremenske uokvirenost iu niskim strastima, nagonima, rušilačkim i posesivnim motivima (kao što su na primer seksualna privlačnost i smrt). Andrićevi likovi često su žrtve nerazumne i nesavladive potrebe da utoli seksualnu glad, da budu voljeni, da im nešto pripada ili da nekome nanesu bol. U tom trenutku njihov identifikacioni 'nazivnik' pada drugi plan, odnosno na tom presecanju kulturalnih paradigmi i neprelaženju podrazumevanih uokvirenja odjednom postaje nevažno koje su aktanti i reprezentativ vere: svi reaguju na isti način.