Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski

Puna verzija: Uticaj sloboda veroispovesti na ljudska prava i slobode
Trenutno pregledate Lite verziju foruma. Pogledajte punu verziju sa odgovarajućim oblikovanjima.
Uticaj sloboda veroispovesti na ljudska prava

Sloboda misli, savesti i veroispovesti predstavlja životno značajno ljudsko pravo, koje se mora tumačiti kao sredstvo koje pomaže da se održi i osnaži demokratska diskusija i ideja pluralizma. Za demokratsko društvo su od suštinskog značaja obadva aspekta te slobode - pojedinačni i kolektivni. Ta sloboda je, „u svojoj verskoj dimenziji, jedan od najvitalnijih elemenata koji čine identitet vernika i njihove predstave o životu, ali je to isto tako dragoceno sredstvo za ateiste, agnostike, skeptike i one koji za takva pitanja ne haju. Pluralizam koji je neotuđiva odlika demokratskog društva i koji je teško izvojevan tokom niza stoleća zavisi od te slobode“. Sem toga, „autonomno postojanje verskih zajednica neotuđivi je sastavni deo pluralizma u demokratskom društvu... Ovde se radi o očuvanju pluralizma i valjanom funkcionisanju demokratije, čija je jedna od osnovnih karakteristika mogućnost koju nudi za rešavanje problema zemlje kroz dijalog, čak i onda kada su ti problemi vrlo neprijatni“. Drugačije rečeno, zaštita uverenja pojedinca mora podsticati, a ne obeshrabriti uzajamno poštovanje i toleranciju prema drugim verama. Iz tih razloga dužnosti države ne svode se samo na to da je ona obavezna da se uzdrži od mešanja u slobodu misli, savesti i veroispovesti, već ta sloboda može, takođe, nalagati preduzimanje pozitivne akcije državnih vlasti kako bi obezbedile da ta sloboda bude delotvorno. S druge strane, interesi pluralizma u isto vreme iziskuju od onih koji ispovedaju neka verska uverenja da ne mogu očekivati da ta uverenja budu zaštićena od svih vidova kritike, već moraju „tolerisati i prihvatiti to da drugi pobijaju njihova verska uverenja pa čak i da propagiraju doktrine koje su prema njihovoj veroispovesti neprijateljske“. Laička država, sloboda veroispovesti, odvojenost države i verskih zajednica, autonomija verskih zajednica, vrednosti su savremenog društva koje ne mogu biti dovedene u pitanje i koje su u interesu kako države tako i samih verskih zajednica.

Suština ostvarivanja „slobode veroispovesti“ je utvrđena brojnim međunarodnim dokumentima a protumačena odlukama Evropskog suda za ljudska prava i Komisije za ljudska prava Ujedinjenih Nacija: Sloboda misli, savesti i veroispovesti jedan od temelja „demokratskog društva“. Ova sloboda je, u svojoj verskoj dimenziji, jedan od najvitalnijih elemenata koji spada u ono što čini identitet vernika i njihove koncepcije života, ali je isto tako i dragocena vrednost za ateiste, agnostike, skeptike i nezainteresovane. Pluralizam koji je neraskidivo vezan za demokratsko društvo, a koji je izvojevan teškom viševekovnom borbom, zavisi od nje. Ta sloboda povlači, između ostalog, slobodu da se imaju ili nemaju verska uverenja i da se upražnjava ili ne upražnjava vera .

Sloboda ispoljavanja veroispovesti se ne ograničava na tradicionalne veroispovesti niti na veroispovesti i ubeđenja s institucionalnim osobinama niti na praksu analognu tradicionalnim veroispovestima. Sloboda ispoljavanja vere ne samo što se može ostvarivati u zajednici sa drugima, „javno“, i u krugu onih sa kojima se deli veroispovest, već se vera može ispovedati i „nasamo“, i „privatno“; štaviše, to u načelu obuhvata pravo da se za svoju veru pokuša ubediti bližnji, na primer „poučavanjem“, bez kojeg bi, štaviše, „sloboda promene vere ili uverenja“, obuhvaćena slobodom veroispovesti, verovatno ostala mrtvo slovo na papiru. Iz slobode pridržavanja ili prihvatanja veroispovesti ili ubeđenja neizbežno proizlazi sloboda izbora veroispovesti ili ubeđenja, uključujući, između ostalog, pravo zamene svoje postojeće veroispovesti ili ubeđenja drugim ili usvajanjem ateističkih gledišta, kao i pravo ostajanja pri svojoj veroispovesti ili ubeđenju. Iz slobode veroispovesti proističe zabrana prinude koja bi nanela štetu pravu pridržavanja i prihvatanja veroispovesti ili ubeđenja, uključujući upotrebu ili pretnju fizičkom silom ili krivičnim sankcijama radi primoravanja vernika ili ne-vernika da ostanu privrženi svojim verskim ubeđenjima i konfesijama, da se odreknu svoje veroispovesti ili da se preobrate.

Mada je verska sloboda stvar prvenstveno lične savesti, ona podrazumeva, između ostalog, i slobodu ispoljavanja vere, u samoći i privatno ili zajedno s drugima, javno i u krugu onih koji imaju istu veru. Sloboda ispoljavanja veroispovesti ili ubeđenja bogosluženjem, verskim obredima, ispovedanjem vere i nastavom obuhvata širok opseg radnji. Pojam bogosluženja proteže se na obredne i svečane činove kojima se neposredno izražavaju ubeđenja, kao i različita praksa neodvojiva od takvih činova, uključujući izgradnju mesta za vršenje bogosluženja, upotrebu obrednih izraza i predmeta, isticanje simbola i obeležavanje praznika i neradnih dana. Verski obredi i ispovedanje vere ili ubeđenja mogu da uključuju ne samo svečane činove, već i takve običaje kao što su pravila o načinu ishrane, nošenje posebne odeće ili kapa, učešće u obredima povezanim s nekim periodima života i korišćenje posebnog jezika kojim se uobičajeno govori u dotičnoj grupi. Pored toga, veroispovedanje i verska nastava uključuju radnje neodvojive od vođenja osnovnih poslova verskih skupina, kao što su, između ostalog, sloboda izbora verskih poglavara, sveštenika i veroučitelja, sloboda obrazovanja nižih i visokih verskih škola i sloboda izrade i rasturanja verskih napisa i izdanja.

U demokratskom društvu, u kom u istom stanovništvu istovremeno postoji nekoliko religija, ponekad potrebno ograničiti slobodu veroispovesti da bi se uskladili interesi raznih grupa i osiguralo poštovanje svake vere. Međutim, primenjujući svoja regulatorna ovlašćenja u ovoj oblasti i u svojim odnosima sa raznim religijama, verskim zajednicama i verovanjima, država je obavezna da ostane neutralna i nepristrasna. Ovde je ulog očuvanje pluralizma i normalnog funkcionisanja demokratije, čija je jedna od osnovnih karakteristika mogućnost koju pruža za razrešenje problema države putem dijaloga, bez oslanjanja na prinudu, čak i kada su ti problemi neprijatni. Sledi da uloga vlasti u takvim okolnostima nije da ukloni izvor napetosti eliminisanjem pluralizma već da osigura da suprotstavljene grupe tolerišu jedna drugu, čak i u slučajevima kada vode poreklo od iste grupe.

Pravo na slobodu veroispovesti isključuje mogućnost da država procenjuje legitimnost verskih osećanja ili načina na koji se ispoljavaju. Državne mere kojima bi se davala prednost nekom vođi ili organima podeljene verske zajednice ili vršio pritisak na zajednicu ili deo zajednice da se protiv svoje volje stave pod jedinstveno rukovodstvo takođe bi predstavljale povredu slobode veroispovesti. U demokratskom društvu nije potrebno da država sprovodi mere da bi osigurala da verske zajednice ostanu pod jednim rukovodstvom ili se dovedu pod njega. Slično tome, u slučajevima gde primena prava na slobodu veroispovesti ili jednog od sastavnih delova te slobode prema unutrašnjem pravu zavisi od prethodne dozvole, učešće priznate crkvene vlasti u postupku davanja dozvole ne može se pomiriti sa zahtevima slobode veroispovesti.

Budući da su verske zajednice po tradiciji organizovane strukture, sloboda veroispovesti se mora tumačiti u vezi slobode udruživanja, koja štiti zajednički život od neopravdanog ometanja od strane države. Gledano iz tog ugla, pravo vernika na slobodu veroispovesti, koje sadrži pravo da se vera ispoljava u zajednici sa drugima, obuhvata i očekivanje da će vernicima biti dozvoljeno da se slobodno udružuju, bez samovoljnog uplitanja države. Nezavisno postojanje verskih zajednica je čak neophodno za pluralizam u demokratskom društvu, pa je to pitanje koje je u samom središtu zaštite koju pruža garancija slobode veroispovesti. Pravo na formiranje pravnog subjekta u cilju zajedničkog delovanja, zarad ostvarivanja zajedničkih interesa, jedan je od najvažnijih aspekata prava na organizovanje, toliko značajan da bi bez njega ovo pravo izgubilo svaki smisao. Odbijanje državnih vlasti da zainteresovanoj verskoj organizaciji omoguće dobijanje statusa pravnog lica predstavlja mešanje u njeno pravo na slobodno organizovanje.
Referentni URL