Zdravstvena zastita dece

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz medicine.

Zdravstvena i socijalna zaštita podrazumeva sistem ekonomskih, političkih, prosvetnih, pravnih i svih drugih socijalno-institucionalizovanih mera i aktivnosti čiji je cilj prevencija uzroka mogućih individualnih socijalnih i medicinskih slučajeva i grupnih problema, kao i obezbeđenje uslova za odgovarajuće institucionalizovane intervencije u slučajevima javljanja teškoća koje onemogućavaju uspešno lično i socijalno funkcionisanje. Socijalna zaštita uključuje i organizovan sistem raznovrsnih usluga počev od privatnih, javnih, državnih i drugih socijalnih ili socijalnohumanitarnih službi i institucija, kao i nevladinih organizacija, crkvenih udruženja, kao specifičnih lokalnih oblika međusobne podrške i pomoći građanima.

Pravo na život je osnovno ljudsko pravo koje u članu 2. proklamuje i štiti Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Samo zdrav čovek može da deluje i doprinosi opštem napretku. Ipak, bolest i oštećenje zdravlja su neminovne, prateće pojave života. Od sistema i organizacije zdravstvene zaštite zavisi zdravlje stanovništva u celini, a država kroz ovu vrstu zakonodavne aktivnosti iskazuje društvenu brigu o zdravstvenoj zaštiti svojih građana. U tom cilju Republika Srbija Zakonom o zdravstvenom osiguranju predviđa obavezno i dobrovoljno zdravstveno osiguranje kao i puteve njihovog ostvarenja.

Polazno stanovište ranijeg Zakona o zdravstvenoj zaštiti se odnosilo na sveukupnu delatnost društva u oblasti zdravstvene zaštite na primarnoj zdravstvenoj zaštiti i obavezi građana da čuvaju i unapređuju svoje zdravlje i zdravlje drugih i uslove životne sredine. Novi Zakon o zdravstvenoj zaštiti je zasnovan na pravu građanina Republike Srbije, kao i drugog lica koje ima prebivalište ili boravište u Republici, na zdravstvenu zaštitu u skladu sa zakonom, a tek potom i na njegovoj dužnosti da čuva i unapređuje svoje i zdravlje drugih lica, kao i uslove životne sredine.

Društvena briga za zdravlje stanovništva obuhvata mere privredne i socijalne politike u cilju zaštite, očuvanja i unapređenja zdravlja ljudi i razvoja sistema zdravstvene zaštite. Proširena je lista grupacija stanovništva koje su izložene povećanom riziku oboljevanja (oboleli od HIV-a, monasi, monahinje, lica romske nacionalnosti koja zbog tradicionalnog načina života nemaju stalno prebivalište, odnosno boravište u Republici) i njihova zdravstvena zaštita se obezbeđuje iz obaveznog zdravstvenog osiguranja.

Težnja zakonodavca je bila da napravi moderan evropski zakon i da ugradi evropske standarde iz međunarodnih dokumenata u domaći pravni sistem, jer je ovim zakonom predviđeno da svaki građanin ima pravo da zdravstvenuzaštitu ostvaruje uz poštovanje najvišeg mogućeg standarda ljudskih prava i vrednosti, odnosno ima pravo na fizički i psihički integritet i na bezbednost njegove ličnosti, kao i na uvažavanje njegovih moralnih, kulturnih, religijskih i filozofskih ubeđenja. Ova zaštita se posebno odnosi na dete do 18 godina života koje ima pravo na najviši mogući standard zdravlja i zdravstvene zaštite. U ovom delu zakonodavac je išao i korak dalje od obaveze koju ima na osnovu Konvencije o pravima deteta koja predviđa da države članice priznaju pravo deteta na najviši nivo zdravstvene i medicinske zaštite i na rehabilitaciju i da nastoje da ni jednom detetu ne bude uskraćeno pravo na takvu zdravstvenu zaštitu. Pri tom se zahteva da se države članice zalažu za potpuno ostvarivanje ovog prava sa naglaskom na razvoj primarne zdravstvene zaštite, suzbijanje bolesti i pothranjenosti, obezbeđenje odgovarajuće zaštite majke pre i posle rođenja deteta, razvoj preventivne zdravstvene zaštite itd.

Savremeni koncept zdravstvene zaštite dece

U Srbiji su diskusije o zdravlju dece dospele u prvi plan poslednje decenije XX veka zbog povećanja stope smrtnosti, porasta socijalnih bolesti, pojave novih bolesti čije lečenje je skupo, nedostataka lekova i potrošnog materijala, smanjenja učešća sredstava za zdravstvenu zaštitu u nacionalnom dohotku, negativnih tendencija u politici nataliteta, nepodnošljivih gužvi pred vratima bilo koje institucije zdravstva itd. U Strategiji za smanjenje siromaštva u Srbiji (2003) navodi se da je pogoršanje zdravstvenog stanja dece, ali i opšte populacije posledica više događaja (raspad bivše Jugoslavije, ratovi na njenim prostorima, sankcije međunarodne zajednice, siromaštvo, hiperinflacione krize, ali i starenja stanovništva, velikog broja izbeglica i interno raseljenih lica, nezaposlenosti, zagađenja životne i radne sredine itd.). Uz to se izuzetno mala pažnja posvećuje zdravstvenom vaspitanju i promociji zdravlja iako su rašireni rizični stilovi života.

Svakako, oživljavanje interesovanja za zdravstvo nije samo domaća pojava. Brojne su bolesti od kojih oboljeva veliki broj ljudi širom sveta. Usled pogoršanja sanitarnih uslova, loših stambenih uslova, neadekvatne ishrane, zapostavljene preventive i drugih nedostataka u sistemu zdravstvene zaštite neke bolesti doskoro pod kontrolom, ponovo su se pojavile. „Ekonomska globalizacija igra ulogu u generisanju novih zdravstvenih rizika usled prenošenja transmisionih bolesti, uključujući kako infektivne (bolesti koje se prenose hranom, infekcije otporne na lekove, pandemski grip i seksualno prenosivih bolesti svih vrsta), tako i neprenosive bolesti srodne životnom stilu (povezane sa pušenjem, ishranom, saobraćajnim povredama, zagađenjem i profesijom)” .

U savremenom svetu neophodna je brza razmena zdravstvenih informacija i medicinskih resursa (lekari i tehnologija). Istovremeno, nova tehnologija omogućava poboljšanu komunikaciju, kako unutar nacionalnih granica, tako i na međunarodnom planu, što je vrlo značajno za epidemiološka ispitivanja, prevenciju, intervenisanje, praćenje i kontrolisanje prenošenja bolesti. Zbog svega toga zdravstveni sektor postaje sve glomazniji i kompleksniji, a zdravstvo najskuplja društvena usluga. U cilju obuzdavanja troškova za zdravstvenu zaštitu u mnogim zemljama se preduzimaju reforme. Stručnjaci ukazuju da „unapređenje sistema zdravstvene zaštite, promovisanjem ravnopravnog pristupa preventivnim i kurativnim zdravstvenim službama, kao i ishrani, predstavlja značajan cilj politike poslednjih decenija” .

Jedinstveno, univerzalno gledište o zdravstvenoj zaštiti ne postoji u stranoj ni u domaćoj naučnoj i stručnoj literaturi. Pored suštinskih razlika u pogledu koncepta zdravstvene zaštite, može se govoriti i o formalnim razlikama koje su jezičke prirode. Tako se za zdravstvenu zaštitu koriste i termini „narodno zdravlje” i „javno zdravlje”.

Prema Ustavu Svetske zdravstvene organizacije (WHO), usvojenom na Međunarodnoj zdravstvenoj konferenciji održanoj u NJujorku 1946. godine, osnovno pravo svakog ljudskog bića je ostvarivanje najvišeg standarda zdravlja. U konstitutivnom aktu WHO zdravlje se definiše kao „stanje potpunog fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i defektnosti”, ali nije data definicija zdravstvene zaštite. Ova definicija jasno ukazuje na povezanost zdravlja ljudi sa socijalnim, ekonomskim i uslovima sredine. U sredini gde je veći ekonomski rast, manje siromaštvo i zdravija životna sredina zdraviji su i dugovečniji stanovnici. Nameće se pitanje merenja „potpunog fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja”. Ipak, pored mnogih kritika definicija zdravlja se održala i