Vrste neorganskih jedinjenja

Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz biologije , ekologije, fizike, geografije, Istorije i hemije.

Neorganska hemija, anorganska hemija ili mineralna hemija je deo hemije koji izučava hemijska svojstva i reakcije svih hemijskih elemenata osim ugljenika i njihovih jedinjenja kao i hemijske procese koji se zbivaju među njima. Jedinjenja ugljenika (sa izuzetkom oksida ugljenika, ugljene kiseline i njenih soli - karbonata) izučava organska hemija.
Neorganska hemija je najstarija grana hemije i najverovatnije koren svih daljih hemijskih znanja. To je hemija elemenata, njihovih međusobnih odnosa, čak i ponašanja dva ista atoma u jednom molekulu. Iako fizika proučava kretanja i polja, a matematika to pojašnjava, suština je u neorganskoj hemiji. Znači u svemu što postoji, što stoji ili se pomera, što se voli ili ne voli, u svemu je osnova neorganska hemija. Interes za ovu granu se vremenom pojačavao ili smanjivao. Počelo je sa neorganskim supstancama koje su bile u okolini (kao soli ili elementi) i koje su se upotrebljavale kao lekovi, boje... Jedan od prvih lekova bio je bazni karbonat bakra. Još su stari Egipćani otkrili njegovu osobinu da leči bakterijsku upalu očnih kapaka, te su njime mazali kapke. Nemojte se pitati zašto je najčešća boja senke za oči zelena, kao i bazni karbonat bakra.
Poluprovodnici nisu ništa drugo do hemija silicijuma, germanijuma i njima sličnih elemenata. Zatim, novi materijali sa čudnim osobinama, sredstva za pranje zeolitnog tipa i katalizatori bez kojih je nezamisliv skoro svaki industrijski proces ili tehnologija. Sve su to proizvodi neorganske hemije. Mikroprocesori, keramika, keramički motori, legure metala, kao i nano materijali neorganskih struktura, sredstva za zaštitu površina...

Kiseline

Kiselina je jedna od osnovnih kategorija hemijskih jedinjenja. Kiseline su jedinjenja koja u vodi isključivo diososuju na pozitive jone vodonika i negativne jone kiselinskog ostatka.
Opšte osobine koje je prikazao Robert Bojl su: kiseo ukus, korozivnost, menjaju boju lakmusa iz plave u crvenu, gube svoju kiselost kada se pomešaju sa bazama, one koje nemaju oksidacione osobine reaguju sa metalima ispred vodonika u naponskom nizu metala, pri čemu se oslobađa gas vodonik (H2), reaguju sa oksidima i hidroksidima metala pri čemu daju so i vodu, reaguju sa solima slabije ili više isparljive kiseline, pri čemu nastaje slabija ili više isparljiva kiselina i nova so, vodeni rastvori provode električnu struju.
Kiseline (HCl, H2SO4, HNO3 itd.) su jedinjenja koja u vodenom rastvoru kao jedine pozitivne jone daju vodonikove jone.
Postoji nekoliko teorija koje definišu kiseline. Jedne od najpoznatijih su: Arenijusova teorija, Bronštedova teorija i Lujisova teorija.
Arenijusova teorija
Prema Arenijusovoj teoriji, kiselina je supstanca koja disocijacijom daje jon vodonika (H+). Automatski baza je svako jedinjenje, koje povećava koncentraciju OH − jona....

Sadržaj:

Uvod 2
1 Periodni sistem elemenata 3
2 Vrste neorganskih jedinjenja 5
2.1 Oksidi 5
2.1.1 Bazni oksidi 6
2.1.2 Kiseli oksidi – anhidridi kiselina 6
2.1.3 Amfoterni oksidi 7
2.2 Kiseline 7
2.2.1 Podela 8
2.3 Baze 8
2.3.1 Podela 9
2.4 Teorije kiselina i baza 9
2.5 Amfoterna jedinjenja 11
2.6 Soli 11
2.7 Hidridi 12
2.7.1 Hidridni jon 12
2.7.2 Kovalentni hidridi 13
2.7.3 Hidridi metalnog karaktera 14
2.7.4 Intermedijarni hidridi 14
Zaključak 15
Literatura 15