Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.
MIHAILO PETROVIĆ rođen je 1868. godine u Beogradu kao prvo od petoro dece sveštenika Nikodima i Milice Petrović. Kako je već u sedmoj godini ostao bez oca, brigu o deci preuzeo je majčin otac, sveštenik Novica Lazarević, koji je izvršio veliki uticaj na Mihaila. Osnovnu školu, kao i Prvu mušku gimnaziju u Beogradu završio je sa odličnim uspehom.
Na Prirodno-matematički odsek Filozofskog fakulteta Velike škole Petrović se upisao 1885. godine. On nije studirao matematiku jer tako specijalizovane studije nisu postojale, već je ravnopravno učio i druge predmete. Već pri kraju prve godine studija, tj. 1886. Petrović je napisao jedan seminarski rad iz matematike. Studije je završio jula 1889. U septembru iste godine šalje ga deda Novica u Pariz da se sprema za prijemni ispit u "Ecole Normale Superieure", glasovitu po teškim prijemnim ispitima, strogim i visokim režimom studija sa profesorima svetskog glasa.
Period Petrovićevog studiranja u Parizu pada u vreme kada je francuska matematička nauka dostizala jednu od svojih kulminacionih tačaka. Studije je započeo o svom trošku, a od 1892. dobio državnu stipendiju. Za vreme studija u Parizu stekao je diplomu matematičkih i fizičkih nauka, a 1894. odbranio na Sorboni doktorsku disertaciju pod naslovom: "Fenomenološko preslikavanje i elementi matematičke fenomenologije", čime je stekao akademsku titulu doktora matematičkih nauka kao prvi student sa Balkanskog poluostrva. Dakle, sa nepunih 26 godina dr Mihailo Petrović bio je izuzetno obrazovan čovek koji je po najoštrijim svetskim merilima i sva slavna imena profesora svetske nauke, uspeo u tako kratkom roku da stekne diplome matematičkih i fizičkih nauka, i uz to da odbrani doktorsku disertaciju na Sorboni. Evo, šta je u vezi sa tim napisao Milutin Garašanin koji se tada isto nalazio na studijama u Parizu, a kasnije se posvetio politici:
"Odbrana teza g. Mihaila Petrovića bila je u pravom smislu reči briljantna. Po svršenom ispitu Predsednik ga je pozdravio vrlo lepom i dirljivom besedom u kojoj mu je rekao da je on - g. Petrović - pravio čast Normalnoj školi, da je on pokazao uspehe koji su u njoj retki i da će njega njegovi profesori pamtiti i u njegovoj dalekoj otadžbini sa svojim simpatijama pratiti. Svoj govor završio je Predsednik (g. Hermite) proklamujući da je g. Petrović doktor matematičkih nauka.
Sa moje strane imam da dodam samo to, da sam bio duboko dirnut dokazima pažnje i simpatija kojih sam prema g. Petroviću bio svedok od strane onih što danas u najvišim vrhovima nauke matematičke svetle. U toj grani nauke g. Petrović je već uneo srpsko ime na dostojan način u naučni svet. G. Petrović je jedna naša vrlo ozbiljna tekovina za nauku. Taj mladić čini čast Srbiji".
Služba
Što se tiče kretanja u službi dr Mihaila Petrovića, biografija je veoma jednostavna. Posle odbranjenog doktorata, 1894. kada se vratio u Beograd, pa do 1938. kada je otišao u zasluženu penziju, on je bio redovni profesor za "teorijsku matematiku" na Filozofskom fakultetu. Zakonom o univerzitetu od 1905. kada je Velika škola ukinuta, svi profesori su "stavljeni na raspolaganje". Prvih osam profesora novoosnovanog Univerziteta u Beogradu postavio je ministar prosvete i među njima bili su dr M. Petrović i dr J. Cvijić. Taj odbor osmorice je kasnije birao ostale nastavnike u svim zvanjima. Od tada je Petrović postao šef Katedre za matematiku. Bio je prodekan (1909-1913) i dekan (1908) tog fakulteta.
Mihailo Petrović voleo je svoj nastavnički poziv i mnogo vremena posvetio tome. Njegova predavanja odlikovala su se jednostavnošću i ona su privlačila studente. On je imao strogo merilo koje je preneo i na svoje studente, time je doprineo da nastava matematike i u srednjim školama, gde su se diplomirani studenti uglavnom zaposlili, zauzme značajno mesto. U periodu pedagoškog rada (1894. do 1938) održao je 16 različitih kurseva i seminara koji su takođe bili dobro posećeni, iako su neki od njih bili više puta ponavljani. Za veći deo održanih seminara Petrović je izdao autorizovana skripta. Objavio je tri univerzitetska udžbenika koji su napisani na osnovu održanih redovnih predavanja i seminara. Petrović je uneo nov, svež duh na Katedru za matematiku. On je nastavu zamislio i izvodio po uzoru na parisku školu, tada verovatno i najbolju školu matematike. Snabdevao je biblioteku aktuelnim časopisima i učio je svoje studente da se koriste literaturom. Pedagoške metode kako na predavanjima, tako i na održanim seminarima bili su dobar način uvođenja mladih, kako u nastavnički, tako i u naučni rad.
Uporedo sa izvođenjem nastave, Petrović se bavio naučnim radom. Zahvaljujući njemu, matematičke nauke u Srbiji prvi put izlaze na scenu na kojoj su i danas prisutne. Petrović je došao do impozantnih rezultata u diferencijalnim jednačinama, teoriji funkcija, algebri i računarstvu. Objavljivao je naučne radova u najuglednijim časopisima sveta. Njegovim rezultatima koristili su se mnogi naši i strani naučnici ili su o tome pisali. Nekoliko diferencijalnih jednačina, specijalnih funkcija i nejednakosti nose ime "M. Petrovića", a čuveni matematičar Kartan zapisao je da Petrović pripada grupi retkih naučnika koji su zasnovali nove naučne discipline (matematički spektri, matematička fenomenologija i integralna matematika).
Iz Petrovićeve bibliografije vidi se da se bavio i pronalazaštvom, patentirao je pet pronalazaka koji su bili zaštićeni, tj. prijavljeni i realizovani u praksi. U oblasti računarstva je još krajem 19. veka objavio u SAD konstrukciju "analognog računara" (hidrointegratora) za rešavanje diferencijalnih jednačina, za šta su mu odali priznanje svetski naučnici (Kamke, Prajs, Moren). Ruska, poljska i američka nauka odale su Petroviću priznanje kao predskazatelju jedne nove savremene nauke "kibernetike" (čiji je utemeljivač kasnije bio Norbert Njiner). Na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. u Paviljonu Srbije bio je izložen i hidrointegrator koji je nagrađen bronzanom medaljom. Petrović se ogledao i u primenjenoj matematici (fizika, mehanika i kriptografija). On je, kao većina ljudi toga doba, držao do svog vojnog čina "rezervnog inženjerskog pukovnika", pa je sarađivao sa vojskom, naročito na polju kriptolografije. Njegovi sistemi "šifrovanja" bili su u upotrebi u vojsci i diplomatiji. Pronalazak "daljinar" otkupljen je i realizovan za potrebe Vojnotehničkog zavoda u Kragujevcu i Rusiji. Konstruisao je i jedan tip "zupčastog prenosnika" koji je bio preteča automatskih menjača na automobilima. Njegov "Večiti kalendar" realizovan je u više hiljada primeraka.
Naučni rad
Naučni opus Mihaila Petrovića je veoma obiman. Pored navedenih patenata, objavio je 14 monografija i oko 260 stručno-naučnih rasprava. Prvi doktorat iz matematike, a drugi na Univerzitetu u Beogradu, izrađen je pod mentorstvom Petrovića (kandidat: Mladen Berić, odbranjen 13.05.1912). Kasnije je kod njega doktoriralo još 10 matematičara, a pored toga izveo je i više od 40 generacija matematičara na put prosvete.
Za svoj obiman i plodonosan rad Mihailo Petrović je biran za člana više akademija nauka (Beograd, Zagreb, Prag, Varšava i Bukurešt) i naučno-matematičkih društava (Beograd, Pariz, Prag, Krakov, Lajcig, Lavov, Palermo, itd.). Pored toga, primio je više odlikovanja: ordenje Svetog Save petog do prvog reda, medalju Miloša Velikog, orden Belog orla, Orden rumunske krune, itd.
Ribarstvo je predstavljao izuzetno važnu komponentu u životu Mihaila Petrovića. Još od rane mladosti, na insistiranje svog dede Novice, iz zdravstvenih razloga je znatan deo vremena provodio na Savi i Dunavu. Tu je upoznao profesionalne ribare, zavoleo njihov način života i stekao među njima iskrene prijatelje. Najpre je
Pretraga
Spisak članova
Kalendar
Pomoć
