Primenjena etika

Posebno polje etike koje se bavi analizom kontraverznih pitanja, kao što je abortus, eutanazija ili zaštita prava životinja zove se primenjena etika. Dosta pitanja primenjena etika postavlja u domenu medicine s obzirom da lekari mogu da manipulišu životima drugih. Takođe, otvaraju se pitanja etičke ispravnosti veštačkog začeća, genetičke manipulacije, statusa neiskorišćenih zamrznutih embriona i abortusa. Dalje, tu su pitanja privatnosti pacijentovog dosijea, dužnosti lekara da umirućem pacijentu kaže istinu, prinudna izolacija obolelih od AIDS-a, pitanja lečenja obolelih od AIDS-a, medicinski eksperimenti nad ljudima, pitanja samoubistva, eutanazije.

Polje primenjene etike se takođe proširuje pitanjima poslovne etike. To su pitanja mahom vezana za društvenu odgovornost kapitalističkih preduzeća, kao što su neistinito reklamiranje, prava zaposlenih, diskriminacija kod zapošljavanja, pitanja da li neka testiranja zaposlenih remete privatnost. Ekološka etika[16] postavlja pak pitanja moralnosti vršenja eksperimenata nad životinjamam zagađivanja životne sredine, prenošenja zastarelih (“prljavih”) tehnologija i otrovnog/opasnog otpada u manje razvijene zemlje, ubijanja životinja radi krzna,… kao i obaveza savremene civilizacije prema budućim generacijama u skladu sa principima i načelima održivog razvoja[17] (svakoga sata po jedna životinjska vrsta nestane zauvek sa lica naše planete, a ovaj proces se nažalost ubrzava). Kontraverzna pitanja seksualnog morala uključuju pitanja moralnosti poligamije, monogamije i homoseksualnih odnosa. Pitanja društvenog morala su pitanja etičke ispravnosti smrtne kazne, nuklearnog rata, kontrole naoružanja, upotrebe droga i rasizma. Pojava interneta povlači za sobom i nova pitanja etike u “cyberspace”-u koja će u ovom radu kasnije biti detaljno razmotrena.

Etika u starom veku

Uočivši osnovne teorije i pravce razvoja etike, moraju se objasniti njeni koreni, koji ukoliko se zadrži na zapadnoj etici, mogu se naći u grčkoj filozofiji. Ukoliko se analizira literature, koja obrađuje tu tematiku, videće se da je uloga Sofista prikazana kao mala ili nikakva. Međutim, samim tim što su omogućili Sokrata, njihov doprinos se ne može zanemariti, a pažljivom analizom vidi se i to da su, ukoliko ne zasnovali, ono bar postavili temelje filozofije morala.

Sofisti su se pojavili u staroj Grčkoj u 5. veku p. n. e., i odigrali veliku ulogu u razvoju moderne filozofije. Analiza njihovog rada ne može, a da nas ne uveri kako nisu bili “šarlatani mudrosti” kako su ih nekada nazivali[18]. Sofisti su oštro kritikovali tadašnji tradicionalni moral, koji se zasnivao na principima uspostavljenim na osnovu predrasuda i tabua, opšteprihvaćenih, ali često neproverenih ideja i svetih normi. Njihova kritika je suprotstavljala prirodni red svih stvari i razum konzervativizmu koji je u tom periodu filozofske krize vladao u grčkim polisima. Usudili su se da preispitaju tadašnje naizgled nedodirljive zakone i običaje. Dirnuli su čak i u samo ustrojstvo grčkog društva, kritikujući robovlasništvo, i podređujući zakone ljudi višim, prirodnim zakonima na kojima bi oni morali da se zasnivaju. Tako su iz osnovne premise da su svi ljudi rođeni jednaki, izvodili zaključke koju su osporavali tadašnja uvrežena shvatanja razlike među Grcima i “varvarima”, kao i ekonomskog poretka zasnovanog na robovlasništvu. Te kritike su posebno oštre kod Hipije[19] i Alkidamanta.[20]

Svoje kritike Sofisti su zasnivali na razumu, ali su upotrebljavali razum u sasvim negativnom smislu. Nisu pokušali da ga objasne ili da zađu u njegovu suštinu, već su ga samo shvatali kao moćno oružje za ubeđivanje u zavođenje ljudi, ubeđujući ih u ideje koje same po sebi i nisu morale biti tačne. Zbog prazne demagogije, neshvatanja samog razuma, čak mešanja pojmova razuma i moći, Sokrat ih je oštro kritikovao, nazivajući ih “neznalicama koje nose oružje razuma”[21].

Osnovna zamerka koja se može uputiti na rad Sofista u polju morala je ta što su se umnogome zadržali na empirijskom domenu, ne prodirući u samu suštinu, što znači da nikako nisu mogli imati moralnu filozofiju u pravom smislu te reči. Ali rad na praktičnim pitanjima, čak iako se nekad pokazao kao jalov, može se shvatiti kao osnova na kojoj se uzdigao Sokrat, pobijajući i kritikujući njihove tvrdnje.

Sokrat

Svojom kritikom svega, svojim prividnim neznanjem koje je preispitivalo sve utvrđene norme, Sokrat se može shvatiti kao osnivač filozofije, ili barem zapadne filozofije. No, on se svakako može shvatiti i kao osnivač filozofije morala.

Jedno pitanje je dominiralo u polju etike, kako za Sokrata, tako i za ceo tadašnji helenski svet. To je pitanje dobrote u ljudskom životu, ili “eudaemonia” to jest sreće, ali ne jednostavno sreće u smislu naklonosti bogova koja je objašnjena kao “eutukhia”, a koja zavisi od spoljnih faktora. Sreću Sokrat shvata kao istovremenu želju da se osoba ponaša dobro, i uspevanje u toj nameri. Moralne doktrine Sokrata daju sistem filozofskih činjenica kojima filozofija postaje nauka. One daju i osnovu, grubu skicu daljeg razvoja helenske i helenističke filozofije morala. Sokratove teze će kasnije možda biti i osporavane, ali ni u kom slučaju neće biti odbačene u potpunosti i poslužiće kao osnova za dalji razvoj. One se baziraju na razmatranjima dobrote, cilja i “eudaemonia”, koja (u nedostatku odgovarajućeg termina) može se prevesti kao sreću.

Prvo ideja je ideja dobrote. Ta ideja, koja je verovatno urođena i neodvojiva osobina ljudske inteligencije, nije mogla lako da se oformi, čak ni pod okriljem Helenske kulture. Bilo je potrebno mnogo napora da se ta ideja formira iz osnova, koje je preko gradskih zakona dobila od nepisanog prava roda. Tu je bio rad Pitagorejaca, koji su sprovodeći moralnu reformu zahtevali svakodnevno ispitivanje savesti, kao i kritika Sofista. Sokrat je prvi uočio ideju dobrote, ali nije jasno razlučio pojmove metafizičkog dobra i moralnog dobra. Takođe, pojmovi sreće i vrline se preklapaju.

Druga ideja je ideja cilja, zbog kojeg se ponašamo onako kako se ponašamo. Po Sokratu, ona se nastavlja na našu akciju sama, kao “voćka koja se rađa na kraju grane”. Moralnost ne znači biti moralan da bi se ostvarila sreća kao krajnji cilj. Po Sokratu poenta je biti srećan zbog života po moralnim normama.

Sokratova filozofija dalje proizvodi ideju sreće kao unutrašnjeg faktora duše. Sreća se može odrediti razumom i nju najviše određuje ono što čovek jeste. U osnovi svakog ljudskog bića je želja da spozna sopstvenu sreću. Po Sokratu preduslov sreće je poznavanje samog sebe. Sreća nije u posedovanju bogatstva ili zdravlja, sreća je biti dobar.

Platon

Platon, kao Sokratov učenik, takođe razmatra etiku posmatrajući stvari kroz sreću. Ali, po Platonu, biti srećan znači učestvovati u transcedentnoj Sveukupnosti, čije postojanje je nezavisno od ljudi. To je Dobro, kao i Jedno, suština svega. Platon koristi reč koju bi se najbolje prevela kao idealno, da bi razdvojio Dobro sa velikim D, od pojma dobra, koji se koristi u svakodnevnom životu. Po Platonu, idealno ne pripada empirijskom svetu, ono se u njemu pojavljuje samo kao senka, sopstvena projekcija u našem svetu. Dobro, kao i sunce, obasjava i daje život svemu što je pod njim. Platon ogoljuje pojam dobrote još više nego Sokrat i predstavlja ga kao večitu svetlost, koja hrani postojanje bogova, i koja se nalazi čak iznad samog postojanja. U vezi sa transcedentnom dobrotom, javlja se i koncept sreće, koja je kod Platona neprekidno uspinjanje, napredak koji nikada ne stiže do svog cilja.

Sledeći bitni pojam, koji Platon razmatra, je pojam krajnjeg cilja. Transcedentnost dobra i krajnjeg cilja je već predložena u nekim segmentima Sokratovih beseda, ali postoji razlika između Platonovih i Sokratovih stavova po tom pitanju. Po Sokratu, krajnji cilj ljudskih aktivnosti, iako nije potpuno dostižan čoveku, proizilazi iz čovekove aktivnosti kao način na koji nas naša dobrota čini u potpunosti srećnim. Platon, pak krajnji cilj tumači kao pripremu kroz moralno ponašanje za blagostanje koje nadmašuje ljudski život i po njemu stvarni život počinje van samog života, a stvarna sreća počinje van ovozemaljske sreće. Platon na ovaj način postavlja temelje hrišćanskoj filozofskoj misli.

Sreću Platon shvata kao unutrašnje doživljavanje, ali ono koje prevazilazi okvire empirijskog. Pravednik je srećan i kada ga muče, a nepoštovanje etičkih principa vodi u nesreću. Kao primer može se navesti deo iz Gorgijasa[22]: “Najsrećniji od svih je onaj koji nema zla u duši, jer nam je jasno da imati ga znači najveće od svih zala… Na drugom mestu je onaj koji je opominjan, prekoren i kažnjavan… Najgori je život nepravednika, koji nije spasen sopstvene nepravde.“

Po ovome se može zaključiti da onaj koji traži sreću mora da vežba samokontrolu i da ponašanje prilagođava u skladu sa etičkim principima. U svom delu Republika, Platon ponavlja sličan stav, govoreći da su srećni pravedni i oni koji žive čestitim životom, dok su nepravedni nesrećni, i tiranin svojoj državi postaje i najveći tiranin svojoj sreći. Što se tiče vrednosti, tu se Platon drastično udaljava od dotadašnje utilitarističke filozofije. Iako se sa Sokratom slaže da je vrlina znanje, a da nevrlina proističe iz neznanja, on čini veliki korak napred i uočava nezavisnost vrline od njene korisnosti, shvata vrlinu kao vrednu samu po sebi. Taj ”kalos-kagathos” ili vrlina-lepota duha i tela shvaćen na taj način postavlja temelje metafizičkoj etici. Dobro Platon uočava dvojako, kao konačni cilj i kao univerzalni princip. On razmatra univerzalnost dobra, ponovo se baveći metafizikom i uočava moralnu intuiciju, razmatra urođenost ljudske dobrote i ulogu razuma u proceni moralnosti dela.

Takođe, jedno od pravaca Platonovog istraživanja etike je istraživanje njene zavisnosti od društva. Društvo može uticati svojim uređenjem, prihvaćenim normama, svojim posebnostima i običajima. Istraživanja i analize snage tog uticaja su posebno obimna u njegovom delu “Država”. Ovo su osnovni principi etike kod Platona. To je etika vrednosti, etika suštinski dostojanstvena. Može se takođe uočiti i njen estetski karakter, jer Platon lepo, princip ”kalos-kagathos” ističe kao najupečatljivije pojavljivanje same vrline kao nezavisne od nekog cilja kome služi, već vrline kao metafizičkog pojma. Pravda takođe, nije dobra zato što služi nekom cilju, već je jednostavno dobra nezavisno od toga što uspostavlja sklad između duha i racionalnog društva, čineći duh zdravim i dobrim.

Aristotel

U Aristotelovom radu ponovo se kao fundamentalno pitanje javlja princip dobra, koji se opet, kao princip, pretvara u sreću. Sreća, zadovoljstvo tj “eudaemonia” znači savršeno ispunjenje ljudske prirode. Reč priroda, takođe predstavlja samo najbliže određenje Aristotelovog pojma koje postoji u našem jeziku, a Aristotel je na umu imao neempirijsko određenje ljudske prirode, već metafizički apspekt, koji se može opisati i rečju suština, a pravo značenje ima negde između reči suština i priroda. Svako biće poseduje određenu strukturu koja ga odvaja od drugih nemu sličnih, i neke težnje i stremljenja, koja u najvećem broju slučajeva proizilaze iz te njegove strukture i potpuno su opisane njome. U biti toga je da biće stremi ka stanju “Fudaimonia”[23].

“Fudaimonia” je reč koja opisuje stanje u kome je čovek po svojoj prirodi (“eadaemonia”) i po svojim osnovnim težnjama doživeo potpuno ispunjenje, te je postigao saglasnost sa stvarnom hijerarhijom ciljeva svojstvenom toj prirodi. Aristotel smatra da je ludost urediti život koji nema neku svrhu, cilj. Da bi se odredilo šta sreća stvarno jeste, neophodno je shvatiti šta su ciljevi koje nam postavlja naše priroda, naša suština. Otkrivanje svrhe života znači otkrivanje da je dobrota u skladu sa naštim bićem, i da kroz nju ostvarujemo ispunjenje svoje prirode.

Potrebno je naglasiti da Aristotel nigde ne tvrdi da bi čovek trebalo da teži dobru. Težnja ka dobru je čista stvar prirode, koja postoji u čoveku. Aristotel pokušava da odredi od čega se sreća sastoji. To je za Aristotela primarno pitanje filozofije morala. Ali gledano sa metafizičke strane, primećuje se da ljudi nisu čekali pojavu filozofskih škola, koje bi utvrdile i objasnile dobro, da bi se ponašali u skladu sa njim. To znači da je obavezno postojanje znanja, intuitivnog, prefilozofskog o svrsi života i prirodi dobra. No, nezavisno od toga da li to znanje imamo intuitivno, ili smo ga stekli filozofskim razmatranjem suštine, čim shvatimo šta je dobro i šta ga čini, znaćemo da treba i da mu težimo.

Na težnju ka dobru nas tera svest, a ne vrlina ili neki filozofski primer. Deo svesti koji nas tera na to Aristotel naziva “Prvi princip” i njega poseduje svaka osoba, kao znanje da treba da čini dobro i izbegava zlo. U svome razmatranju etike, kao i u svojoj metafizici i u svojoj filozofiji prirode, Aristotel pridaje najveću ulogu krajnjem cilju. Sve stvari jesu, i uvek su bile na neki način izvođene iz krajnjeg cilja. Tako po Aristotelu primarni aspekt dobra je onaj koji proizilazi iz krajnjeg cilja. Takođe, prvo pitanje koje postavlja sebi zašavši u polje filozofije morala je šta je vrhovno dobro. Sve do Kanta, to će biti centralno pitanje zapadne filozofije.

Nasuprot Platonu, Aristotel spušta “eudaemonia” sa visina na koje ju je postavio Platon. Vrhovno dobro pripada ljudskom životu, ono čak postaje neophodno. Ono postaje sreća koja postoji ovde, zemaljska sreća. To ne znači da je Aristotel propustio da uoči superiornost tog koncepta nad čovekom. On je uočio mudrost, koju smatra božanskom, kao osnovni uslov za takvu sreću. Razvio je teoriju inspiracije, u kojoj pretpostavlja mešanje nadljudskih elemenata u ljudske poslove. On je smatrao da se čovek svojim intelektom izdiže iz okvira ljudskog života i da intelekt predstavlja nešto više od ljudskog u čoveku. U delu “Eudemijanova Etika” čije doktrine se smartaju za čiste aristotelske, možemo naći odlomak koji ovo potvrđuje: “Kako u univerzumu, tako i u ljudskoj duši, Bog upravlja svim. Razlog razuma nije zaključivanje, već nešto bolje. A šta može biti bolje od saznanja o intelektu, ili o Bogu. Ne vrlina, jer vrlina je samo instrument intelekta…”.[24]

Nasuprot Sokratu, Aristotel tvrdi da vrlina ne uslovljava trenutnu sreću. Umeće pravednog življenja nije u dostizanju sreće kroz vrlinu, ili u shvatanju da su vrlina i sreća jedno. Po Aristotelu, to je uređivanje života tako da se omogući dostizanje krajnjeg cilja. Krajnji cilj se u ovom životu shvata kao sreća, ali iako dostizanje sreće Aristotel, za razliku od Platona, ne smešta na kraju ovog života, on ga ipak smešta pri kraju. Po njemu, prava sreća čoveku dolazi u zrelom dobu, kada mu kosa osedi.

Kao osnovne principe na koje možemo raščlaniti sreću, Aristotel navodi: mudrost, vrlinu i zadovoljstvo. Postoji i redosled ova tri elementa, po njihovom značaju. Prvo mesto pripada mudrosti, koja je ipak kod čoveka nesposobna da shvati potpunu istinu. Zatim dolazi vrlina, jer je život upravljan vrlinama osnovni deo punog ostvarenja ljudske prirode. Zadovoljstvo je na trećem mestu, zbog toga što postoji kao neophodni rezultat. Određeni stepen zadovoljstva je neophodan u ljudskom životu. No, dalja analiza dovodi do zaključka da se sreća može raščlaniti na tri sastavna dela, koja proističu iz čovekovog duha, i koji su gore navedeni, pri čemu se tim elementima mogu dodati i neke spoljni elementi.
To su, po Aristotelu:

-prijateljstvo, jer čovek bez prijatelja ne može biti srećan;
-zdravlje;
-posedovanje materijalnih dobara, jer je izvesno materijalno bogatstvo ipak potrebno za spoljnu manifestaciju vrline;
-dobra sreća, jer je Aristotel ipak bio suviše veliki realista da bi zanemario uticaj slučanosti na ljudski život.

Aristotelova koncepcija sreće - “eudaemonia”, se definitivno ne može smatrati hedonističkom, jer zadovoljstvo zauzima treće i poslednje mesto na hijerarhiji. Čovekova sreća je, kao i sam čovek veoma kompleksna. Nju čine materijalni i duhovni delovi, osećanja i inteligencija, spoljni uslovi i racionalno shvatanje slobode, a sve to kruniše mudrost kao najznačajnija.

Na sličan način Aristotelova moralna filozofija sve meri u relaciji sa kompleksnom sveukupnošću: najbolji i najlepši život, postignuto ispunjenje ljudske prirode, sreća je sveukupnost svojih neophodnih delova. To je cilj kojem težimo ukoliko nismo nepromišljeni. Tu leži izvor nijanse osobene konceptu moralne obaveze i moralne greške koja se može naći, ukoliko ne u grčkoj religiji, a ono bar u grčkoj filozofiji. Ideja dužnosti, kako su je shvatali grčki filozofi, ima manje veze sa idejom svetih zapovesti nego sa idejom hijerarhije ciljeva, koje čovek treba da ispuni da bi ostvario sreću. Te ciljeve može da spozna svaka racionalna i dobro odgojena osoba. Koncept moralne greške je više povezan sa idejom nepromišljenog ili loše sprovedenog plana života, koji uništava lepotu u životu i vodi nas dalje od sreće. Krivica, koja čini čoveka nedostojnim postojanja i stavlja ga pod uticaj besa bogova posebno je uočljiva u ulozi Eshila. Moralna norma, pak gubi onaj uzvišeni karakter koji je imala na početku. Ona je više pravilo ponašanja, koje je u prirodi čoveka, i u prirodi samog univerzuma, nego neka Božanska zapovest. Aristotelovska etika najlakše se može shvatiti kao traganje za ravnotežom između dva glavna razmatranja:

- krajnjeg cilja i
- vrline.

Aristotel je, nasuprot neki starijim tumačenjima, daleko od odbacivanja vrlina.[25] Jedan od velikih doprinosa Aristotela je takođe i uspostavljanje racionalne i filozofske teorije vrline. On je postavio pitanje šta je ontološki “glavni sastojak” vrline. Vrlina je po svojoj prirodi onaj tip kvaliteta koji on naziva “habitus” ili navika i istovremeno “hexis” ili stabilno postavljanje koje utvrđuje snage duha i obezbeđuje pravu upotrebu slobode. Kao što je ranije primećeno, koncept vrline je povezan sa konceptom vrednosti.

Aristotel, ipak postavlja iznad vrline, na mesto koje dominira celom etikom krajnji cilj, prvenstvo opšteg dobra, koje vodi srećnom životu. Taj krajnji cilj je iznad same vrline samim tim što je određuje. Ovde se Platonov učenik vraća na pozicije Sokrata

Da bi se razmotrio nastanak vrline, mora se vratiti na staru teoriju po kojoj moralna vrlina predstavlja meru, “mesotęs”[26]između viška i nedostatka. Ta teorija postaje vodeća teorija objašnjavanja vrline u hrišćanskom razdoblju. Ono što je bitno uočiti je da odmeravanje vrši razum, te je vrlina zavisna od razuma, i ne može postojati bez njega.

Ono što se mora dodati je da je Aristotel svoju etičku teoriju razvijao na osnovama moralnih struktura, koje su već postojale u grčkom društvu, i da je na njegovu, kao i na teoriju njegovih prethodnika i svih koji su se uopšte bavili etikom uticaj vršio sistem vrednosti, koje su prihvaćene u društvu, pa makar i da je taj sistem vrednosti izložio oštroj kritici. No neke koncepte (recimo ropstvo koje je u četvrtom veku pre nove ere činilo ekonomsku osnovu društva) filozofi su shvatali kao zasnovano na razumu i neophodno po prirodnom poretku stvari.

Aristotel je bio potpuno svestan ove navedene činjenice. On je znao da ljudsko iskustvo igra značajnu ulogu u ljudskoj etici. Zato Aristotel mnogo pažnje posvećuje empirijskim opisima, čak psihološkim analizama, koje se mogu naći na velikom broju mesta u delima “Nikomahova etika” i “Eudemijanova etika”. Aristotel je takođe pokušao i da da teleološko objašnjenje moralnih vrednosti i moralnih pravila, kroz funkciju krajnjeg cilja (krajnji cilj je u velikoj meri humanizovao i približio zemaljskim standardima i zemaljskom ostvarenju).

Analizirajući Aristotelovu etiku, otkriva se paradoks koji se ogleda u tome da nijedno drugo viđenje etike i moralnog sistema nije sveobuhvatnije humanističko, ali to viđenje etike i taj moralni sistem najviše razočarava s obzirom na slabosti koje Aristotelova etika ima.

Prvo, može se analizirati opšte dobro, sreća, koja je spuštena na zemlju, ali toliko složena i sa toliko mnogo uslova da malo ko, čak i sam filozofski vrh može da je dostigne, iako su ti uslovi čisto zemaljski. Ponovo se može pomenuti razmatranje društvenog uređenja, koje je postojalo u to doba, i Aristotelovo slaganje sa njim, kao neophodnim i racionalno opravdanim (on smatra da je ropstvo neohodno da bi omogućilo kremu slobodnog građanstva, mudracima, da dožive sreću).

Što se tiče drugog propusta, on je evidentan još od Sokrata i prati celu grčku filozofiju tog doba. Kao i svi oni, tako i Aristotel izjednačuje dobro i sreću. Sreća je za njega samo subjektivna strana dobra. Tako svi oni elementi sreće, koje bi čovek trebalo da voli zbog njih samih, postavši uslov za sreću, bivaju voljeni i željeni baš kao uslov sreće, a ne zbog njihove same suštine.

Zbog ovakvih kritika Aristotela možemo uvažavati kao jedino kao zasnivača, na čijim će se temeljima razvijati dalje teorije etike. Stoici, Epikurejci, Aurelije Augustin, Toma Akvinski, Spinoza, Kant i Hegel će svi razmatrati Aristotelove ideje, pa makar neke od njih samo razmatrali da bi ih osporili.