Социологија рада

1. УВОД

ОСНОВНИ ПОЈМОВИ

Социологија рада је грана социологије каоја проучава интеракције особа на радном месту, утицај различитих фактора на продуктивност ( укључујући психофизичко здравље и породичне односе) и ефикасније односе међу запосленима и управом.
У смислу заштите на раду, запошљавање особа са дисабилитетима и социјалног обезбеђивања запослених, социологија рада је блиска социјалном раду и проучава се у оквиру његових студија, посебно у припреми социјалног радника за рад у предузећима.
На макроекономском нивоу, социологија рада изучава утицај промена у процесу рада на читаво друштво ( имплементације нових система управљања, индустријализације, роботизације и сл.).
Социјални рад се, од свог настанка до данас, дефинише на различите начине. Прве дефиниције су наглашавале да социјални рад укључује милосрђе, помоћ сиромашнима и човекољубље. Одсек за социјални рад ОУН, 1960. године, дефинише социјални рад као професију чији је задатак пружање помоћи у циљу бољег прилагођавања појединаца и друштвене средине, односно професију у служби развоја личности, група и заједнице.
Већа професионализација струке довела је до дефиниције Интернационалног удружења социјалних радника која истиче да је то организована и на научним принципима заснована професија у циљу помоћи појединцима, групама и заједницама да поново успоставе своје изгубљене могућности за социјално функционисање и стварање повољних услова за остваривање постављених циљева.
Према дефиницији Међународне федерације социјалних радника, професија социјалног рада промовише социјалне промене, решавање проблема кроз међуљудске односе и оснаживање и ослобођење људи како би се побољшала њихова добробит. Користећи теорије људског понашања и социјалних система, социјални рад интервенише на тачкама на којима су људи у интеракцији са својим окружењем. Принципи људских права и социјалне правде су фундаментални за социјални рад.

Појам друштво потиче од латинског societas, у значењу пријатељске везе са другима. Латинско societas се изводи из socius ( партнер). Појам друштво често указује на то да његови чланови деле неке заједничке бриге или интересе у заједничком циљу. Као такав често се користи као синоним за народ једне земље који има заједничке институције које се брину за грађанско благостање.
Друштвене науке користе појам друштво да означе групу људи који формирају полу- отворени ( или полу- затворени) друштвени систем, у којем се већи део интеракције одвија међу индивидуама које су део групе. Апстрактније, друштво се дефинише као мрежа односа између ентитета. Такође се дефинише и као независна заједница.*
Личност је један од темељних појмова психологије који се доноси на непоновљив, релативно чврсто интегрисан, стабилан и комплексан склоп особина, који одређује карактеристично и доследно понашање индивидуе. У те особине спадају интелектуалне способности, вредности, мотиви, емоције, циљеви и намере, начин понашања. Јунг структури личности додаје и елементе колективне подсвести.
Животни стандард је према ширем схватању укупност услова живота и рада појединих слојева становништва једне земље у одређеном временском периоду. Такође, обухвата материјалне, радне и друштвене услове живота, као и могућности задовољења духовних потреба, слободног кретања и слободне размене људи и добара.

ИСТОРИЈСКИ ПРИСТУП РАДУ
У старој Грчкој мислиоци се деле на оне који величају мануелни рад и такозване «аристократе рада». Првој групи припадају Хесоид, Демокрит, Сократ и стоици, а другој Платон, Ксенофонт и Аристотел.
Хесоид, ратар и песник из Акре у Беотији, био је један од првих мислилаца у историји ( VIII век п.н.е) који се бавио проблемом рада. Као највиши људски идеал,он истиче идеал радљивости, односно само прагалаштвом и радиношћу може се обезбедити опстанак, успех и срећа. Такође, он подсећа да људи и богови мрзе оног ко је нерадан и да марљивима, уз богатство, иду часно име и слава. Приметно је да Хесоид повезује идеал радиности са идеалом слободе.

За Демокрита рад и напор су један од услова постизања блаженства. Учење стоика о једнакости људи је сажето у ставу да нико није од природе роб и да се племенитост може доказати само радом. Ропство је немогућност слободног и самосталног делања. Панатије поручује да су ствари које човеку доносе корист производ људског рада, а Сенека тражи да филозофија учи раду.
Чак и римски император и филозоф Марко Аурелије истиче рад као најбоље средство против судбине и несреће. Несвојствено једном цару он саветује оне који су јутро дочекали мрзовољни: «Помисли, будим се да радим као човек». Цицерон у свом спису «О дужностима» наводи разлоге за преобликовање природе радом и увиђа да није само производња материјалних добара зависна од људског рада, него је то и целокупна област цивилизације: медицинска нега, грађевинарство, уређење градова, регулација река, бродарство, трговина.
Супротно наведеним схватањима, «аристократи рада» сматрају да су сви облици мануелног рада, па чак и уметночко стварање, испод филозофије и политике. Самим тим, мануелни рад није достојан слободног човека и свако ко се њиме бави заслужује презир. *
Позната је Платонова концепција идеалне државе и подела грађана на филозофе- управљаче, војнике и раднике према природним могућностима и склоностима. Аристотел је сматрао да држава која хоће да буде најбоља не сме дати свим људима грађанска права јер онај ко се бави мануелним радом не може да негује врлину и живи животом недостојним човека. Тако, за разлику од Платона, који полази од природне неједнакости људи, Аристотел оправдава робовлсничке односе и робовски рад њиховом нужношћу.
Х.Д.Ф. Кито истиче да нема такве ствари као што је «рад» сам за себе већ све зависи од тога какав је посао и да ли омогућава човеку да буде свој господар.
У средњевековној Србији социјална структура се у основи поклапа са класном поделом тог доба. Као и у другим државама, својина над земљом је представљала основ економске и политичке моћи појединца. Постојала су два основна облика те својине: царска и властелинска земља- «чиста својина» и меропашка земља- специфичан облик сусвојине на земљи велепоседника и меропха. Како је пољопривредна производња била најважнија делатност тако је најзначајнија социјално- економска институција била баш та сусвојина феудалца и меропха, јер се рад меропха темељио на голој принуди.

Темељи тржишне привреде и грађанске демократије постављани су у Европи од 11. до 13. века постепеним напуштањем аутархичне пољопривредне производње, успостављањем закупничких односа у аграру, специјализацијом у занатству, развојем техничких средстава рада и наглим ширењем трговине. Експропријација пољопривредног земљишта и прелазак сеоске сиротиње у градове и индустрију завршени су углавном свуда у Европи много пре него што ће се у Србији на самом почетку 19. века подићи устанак.
Ови цивилизацијски токови у дугом раздобљу од преко четиристо година нису ни дотакли Србију. У Србији су у градовима живели готово искључиво Турци, а породична задруга као економска институција је била архаична друштвена група, заснована на заједничкој својини и производњи за властите потребе. Средином 19. века у Србији долази до социјалног раслојавања, формирања друштвених класа и окретања ка индустријској производњи. *
У периоду између два светска рата, комунистичком револуцијом и развојем «пролетаријата» иде се на негацију свих класа. Пролетаријат не брани никакву својину нити добит. Његова једина брига је укидање владајућег начина рада. Својина, култура, религија, народност- све ствари којима би се један човек могао разликовати од другог код пролетера не остављају таква обележја. Свако од њих живи у друштву само као носилац радне снаге. По Марксу, комунистичка револуција је усмерена против претходног начина деловања и уклања рад. Не ради се о ослобађању, него о укидању рада, односно комунизам може излечити невоље буржуја и несрећу пролетера само уклањањем њиховог узрока, дакле рада.

2. СОЦИОЛОШКЕ ОСОБЕНОСТИ РАДНЕ МОТИВАЦИЈЕ У СРБИЈИ

Настојање да се разумеју и објасне особености радне мотивације истовремено је и покушај да се пронађу додирне тачке између две, условно подељене, сфере рада: егзистенцијалне и есенцијалне. Другим речима, то је настојање да се одговори на питање да ли је рад само услов људске егзистенције или је он истовремено и услов људске бити.
Уколико се упореде резултати истраживања радне мотивације и вредновања рада у предузећима у Србији с краја 80-их година 20. века уочава се да се радници данас знатно прагмтичније односе према раду него пре десетак година. Крајем 80-их три најчешће истицана чиниоца мотивације за рад су били занимљив посао, новчана зарада и другарска и колегијална атмосфера. Најновији подаци показују да данас новчана зарада заузима прво место, а тек онда следи атмосфера на послу и занимљивост посла.

Такође, постојећа организација производног процеса ограничава радника у примени стечених стручних знања, чиме се ствара неповољна радна атмосфера и рад претвара у пуку обавезу и начин доласка до новца.
Разлоге овог крајње утилитаристичког односа према раду треба тражити у специфичним околностима у којима се живело и радило током 90-их. У условима дезинтеграције друштва, праћене сломом базичних ( правних, политичких, економских) институција, многе вредности које су служиле као смернице су доведене у питање. У друштву у коме се живљење претворило у преживљавање, разнолике људске потребе су се свеле на потребу за оним што омогућује преживљавање- новац. Како је рад, између осталог, и начин да се дође до новца, из њега је врло брзо «изопштен» сваки други смисао осим тог.
Велики утицај на овакво схватање рада има и «ограничавање» у односима у самом производном процесу. Наиме, «окоштао» и недовољно флексибилан начин организације рада, који је још увек присутан, упркос формалној приватизацији која је то требало да промени, делује ограничавајуће на испољавање знања и способности радника, што у значајној мери смањује мотивисаност радника за рад и доприноси обезвређивању самог рада.