Velika istocna kriza od 1875 - 1878.

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz istorije.

Устанци Срба у Херцеговини 1875. године а затим и у Босни 1876. године који су као у Србији 1804. године из социјалног револта брзо прерасли у рат за национално ослобођење отворили су трогодишњу европску кризу која је далекосежно утицала на потоњу слику балканског простора. Српски устаници, и у Херцеговини и у Босни захтевали су укидање османског феудализма и сједињење са Србијом и Црном Гором.
Устанак је плануо у лето 1875. године у Херцеговини код Невесиња изазван насилним мерама турских закупаца пореза. Они су од српских сељака који су већ две трећине укупних годишњих прихода давали за порез – силом покушали да наплате додатне феудалне даџбине (десетак). Познат под именом Невесињска пушта херцеговачки устанак под вођством Мића Љубибратића првог сарадника Луке Вукаловића у претходним устанцима, брзо се проширио на читаву Босну и Херцеговину.
Осим социјалних захтева (слобода вере, једнакост пред судовима, укидање наметнутих пореза), устаници у Херцеговини истакли су и јасан циљ – сједињење са суседном Црном Гором. Уз око 8.000 херцеговачких устаника одмах је стао црногорски кнез Никола I Петровић Његош, који је као главнокомандујући координисао војне команданте (Петар Вукотић, Пеко Павловић). Из редова самих Херцеговаца, војним и организационим способностима, нарочито се истако војвода Богдан Зимоњић. Број устаника нарастао је на 12.000 људи. Устанку су се, тражећи социјалне промене затим придружили и римокатолички сељаци у западној Херцеговини.
На тај је начин Велика источна криза почела да се одвија тако што су Срби постали један предмет споразумевања руског и аустријског цара око проширења њихових интереса на Балкану, уз услов да српске националне побуне послуже само као средство да се то оствари. Српско је национално пиптање даље зависило од споразума великих сила. На првом месту су се покушале да споразумеју Русија и Аустро-Угарска. Све су велике силе настојале да извуку неке користи из ове источне кризе иако су само Русија и Аустро-Угарска играле најактивнију улогу.
Српско је питање у Великој источној кризи 1875 - 1878. године је остало нерешено. Основни разлог за то је неразвијеност српског националног покрета и његов елитни тип у то време. Због немогућности да концентрише све националне снаге, српска политика без руске помоћи није била у стању да ишта озбиљно уради, сем споразумевања са хабзбуршким властима на штету своје будућности.
Устанак у Херцеговини био је условно речено само почетак Источне кризе од 1875 – 1878. године. Заправо он је покренуо низ значајних питања у погледу аутономије Србије, Црне Горе, решавања питања положаја Босне и Херцеговине али и жеља великих сила, Русије, Аустрије и Турске.
У наставку рада, бавићемо се проблематиком Источне кризе од 1875 – 1878. године али са аспекта неколико важних догађаја који су је обележили и то:
- устанак српског народа у Херцеговини 1875. године,
- српско – турски рат 1876. године,
- руско – турски рат 1877. године и
- Сан Стефански мир.
Рад има за циљ да прикаже главне одреднице поменутих односно наведених историјских догађаја, као и политичко, друштвено и свако друго стање које је настајало и развијало се у периоду од три године тачније од 1875. до 1878. године.

Велика источна криза од 1875 – 1878

Устанак српског народа против турске власти у Херцеговини 1875

Једва што се утишала афера у Градишци и Бањој Луци, а започето је покрет на југу – у Херцеговини, покрет који ће довести до општег устанка и у Босни и у Херцеговини.
Већ 1874. године осећала се нека напетост у целој земљи. Летина је била рђава, посебно у Херцеговини. Сена је у неким крајевима Босанске краије било тако мало, да су се за њега плаћале за оно доба управо нечувене цене. Стање у покрајини је било ровито. Осећало се да је хришћанска раја незадовољна, да нешто у потаји спрема, али је то могао опазити само пажљивији посматрач. На површиниј изгледа још све мирно, иако су били учестали сукоби сељака са властима и појавила се хајдучија. Да се избегне устанак требало је Турцима да имају доста умешности и такта. Нови везир Ибрахим Дервиш – паша, који је дошао у Босну у мају 1874. године није био човек који би деловао за стишавање духова. Он је био један од војних заповедника у Херцеговини за последњег турског рата са Црном Гором и оставио је код хришћана врло рђаву успомену. Његовом доласку могли су се само радовати они муслимани, који су исто тако били фанатици као и он. Чим је дошао за валију Дервиш – паша одмах је започео са зађецима са Црном Гором. Кад је требало са њом решавати неке пограничне спорове, уместо да тражи пута и начина да уклони опреке, он је претио да има сасвим друга средства да сврши са Карадакђаурима.
Дервиш – паша носи не мали део кривице да се у почетку незнатни покрет у Херцеговини претворио у општи устанак против Турака. Јер, он не само што није настојао да изађе у сусрет тужбама побуњених сељака око Невесиња и тако да утиша покрет, него од почетка жели да тражи да се чвор пресече мачем и буна угуши оружаном руком.
И у Херцеговини замире рад на дизању устанка после смрти кнеза Михаила. Службени кругови у Београду и Цетињу држали су да још није дошло време оружане акције, али немирнији духови у Херцеговини и ускоци у Црној Гори и Србији нису могли мировати.
У самој Херцеговини опажа се живље кретање међу Србима. Било је то у вези са акцијом емиграната у Црној Гори и Србији. У почетку рада на дизању устанка у Херцеговини емигранти у Србији и Црној Гори рачунали су највише на полуаутономна племена херцеговачка уз границу Црне Горе. Ту је и било најлакше почети. Али племена нису могла лако да се одлуче на овакав покушај. Њихов положај после последњег устанка под Вукаловићем није био тако тежак. Од Турака су више добијали, него што су давали. Затим, она су и сувише била везана за Црну Гору, да би могла нешто покушати без дозволе господара са Цетиња. Зато средиште покрета нису били кадо до сада погранични крајеви херцеговачких уз Црну Гору, него унутрашњих срезови:
- Невесиње,
- Столац и
- Билеће.
Невесиње је било најзгодније да прво започне. Граничећи се са билећким, гатачким, фочанским, коњичким, мостарским и столачким срезовима, смештено је у средини Херцеговине. Усто, шумовито, са великим планинама преко којих је била лака веза са Црном Гором, Невесиње је насељено највећим делом српским експанзивним сточарским елементом.