Uzrok i posledice I svetskog rata

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz istorije.

Odlukama Berlinskog Kongresa 1818.godine Austrija je dobila mandat za okupaciju B i H. To je praktično značilo da je sultan imao samo formalnu vlast nad pokrajinom, a da je vlada u Beču zavela svoju vojnopolicijsku i birokratsku upravu. Medjutim, već od prvih dana okupacije diplomatija Dvojne monarhije pripremala je aneksiju (pripajanje) B i H. Razlog treba tražiti u težnji Austrije za prodorom na Metok preko Soluna, što je bio i krajnji cilj njene politike. U tom cilju zatražena je od Turske dozvola za izgradnju pruge od bosanske granice do Kosovske Mitrovice, koja bi prolazila kroz Novopazarski sandžak, gde bi se nadovezala na već postojeću prugu koja vodi do Soluna. Baron Erental smatrao je ovu komunikaciju za vojne i političke interese Austrije, pa ju je samim tim trebalo zaštititi. Najbolje rešenje vidjeno je u pripajanju bosanske teritorije.
Aneksija je proglašena 5.oktobra 1908. i naišla je na osudu pre svih, Rusije, Srbije i Turske. Francuska , Engleska i Italija osudile su aneksiju zbog ovog flagratnog kršenja odredaba Berlinskog Kongresa. Početkom 1909. godine Srbija je ostala usamljena u svom otporu aneksiji. Rusija je zbog otvorene nemačke pratnje prinudjena na popuštanje, dok je sultan od A-u dobio materijalno zadovoljenje i na taj način prihvatio nasilno oduzimanje njegovih suverenih prava u B i H. Marta 1909. Srbija je na nagovor Rusije prihvatila aneksiju. Ova kriza produbila je suprotnosti u medjunarodnim odnosima.

BALKANSKI RATOVI

Nakon aneksilne krize Rusija se odrekla svoje tradicionalne politike da balkanska pitanja raspravlja sa Bečom. Novi partner vlade u Petrogradu postala je Italija. U Rakonidjiju su se 1909. sastali Nikolaj II i Viktor Emanuel III. Rezultat sastanka je bilo formulisanje novog načela: Balkan balkanskim narodima.
Da bi suzbila želje Nemačke i Austrije za prodor ka Solunu, Rusija se zalagala za formiranje balkanskog saveza u koji bi stupila i Turska. Bugarska i Grčka odmah su odbile ovaj predlog, budući da su one u Turskoj videle područje za ostvarivanje svojih nacionalnih ciljeva. Srbija se priključila stavovima Atine i Sofije. Mladoturski režim u Istanbulu, nepoverljiv prema ideji saveza, politički se orijentisao prema Berlinu i Beču kao glavnim protivnicima ofanzivnih planova balkanskih država.
Težeći za dominantnim položajem na Balkanu, Rusija se odlučila za sprovodjenje politike sporazuma sa balkanskim državama protiv Turske. Na njen poticaj dolazi do sklapanja balkanskog saveza koji se zasnivao na dvostrukim ugovorima Srbije, Bugarske i Grčke tokom 1912.godine. Rat je bio pitanje dana.
Sukobi su započeli 8.oktobra 1912. objavom rata Turskoj od strane C. Gore. Nakon dva meseca borbe Turci su poraženi u Makedoniji od strane Srba (Kumanovska i Bitoljska bitka), u Trasiji od Bugara, a u Egejskoj Makedoniji od Grka. Primirje koje je potpisano početkom decembra 1912. zaraćene strane iskoristile su u cilju ? za nastavak sukoba, budući da Turska nije prihvatila zahteve saveznika za ustupanje još nerešenih oblasti. Ratne operacije nastavljene su uspešno po saveznike zauzimanjem Jadrana i Skadra. Posredstvom velikih sila dolazi do sklapanja mira.
Austrija je neprijatno bila iznenadjena razvojem situacije. Nije sprečila izbijanje rata, računajući da će Turci pobediti Srbe, a Bugarska jedina izvući eventualnu korist. Da bi popravila svoju poziciju na Balkanu, vlada u Beču insistiraće na spajanju Albanije čineći time štetu interesima Srbije, C. Gore i Grčke. To je i sankcionisano mirom u Londonu maja 1913. godine.
Nezadovoljstvo odlukama Londonskog mira u vezi podele osvojenih turskih teritorija dovelo je do II balkanskog rata. Interesi saveznika bili su suprotstavljeni, pogotovo Srbije i Bugarske oko ? , pa je ubrzo, na oduševljenje Beča, došlo do raspada balkanskog saveza. Na jednoj strani našli su se Srbija i Grčka, obe jednako ugrožene od bugarskih teritorijalnih pretenzija podržavanih od Austrije.
Vlade u Beogradu i Atini potpisale su ugovor o prijateljstvu i vojnu konvenciju. One su jedna drugoj garantovale podršku u slučaju bugarskog napada i posed teritorija zauzetih u prošlom ratu. Na otpočinjanje ratnih operacija nije se moglo dugo čekati. Bugarske trupe napale su srpske položaje na Bregalnici, ali su u sedmodnevnim borbama pretrpele poraz. Grci su takodje imali uspeha. Kod Kukeša su razbili Bugare i spojili se sa Srbima. Težak položaj Bugarske iskoristila je Rumunija da zauzme južnu Dobrucu. Turci su povratili Cedreže. Slom Bugarske bio je potpun, pa je vlada u Sofiji zatražila primirje. Do sklapanja mira došlo je u Bukureštu. Srbija, C. Gora i Grčka dobile su teritorijalno proširenje.
Pobede srpskog oružja u balkanskim razmiricama posebno su pogodne Austriji. ? , vlada u Beču sa podozrenjem je gledala na Srbiju. Odnosi dve zemlje postajali su sve hladniji, što će svakako doprineti zaoštravanju već postojećih protivrečnosti dva svetska vojno-politička bloka.

I SVETSKI RAT

Tokom 18 i 19 veka vodeće zemlje zapadne Evrope (Francuska, Engleska, Holandija, Belgija) stvoriće svoja kolonijalna društva. Time nisu bile zadovoljne Nemačka i Austrija koje su smatrale da treba izvršiti novu podelu kolonija. Budući da je to bilo teško izvodljivo, Nemačka i Austrija su odlučile da se domognu teritorija koje je pod svojom vlašću držala oslabljena Turska. Za ostvarivanje njihovog cilja najviše su im smetale nezavisne balkanske države Srbija i C. Gora. Austrija se posebno plašila uticaja Srbije na slovensko stanovništvo u monarhiji. Oni su u Sbiji gledali centar svog mogućeg ujedinjenja. Iz tih razloga je vlada u Beču odlučila da silom podeli Srbiju. Zaraćene strane podelile su se u dva bloka: Centralnih sila (Nemačka, Austrija, Bugarska, Turska) i Sila antante (Francuska, Engleska, Srbija, Italija, Rumunija). Sukobi su trajali tokom četiri godine i Završeni su pobedom Antante. Rat je odneo 10 miliona života. Kada se tome doda 20 miliona ranjenih i ogromna materijalna šteta, dolazi se do zaključaka da je to bio najstrašniji sukob u dotadašnjoj ljudskoj istoriji.
Sarajevski atentat: u Sarajevu je 28. juna 1914. Gavrilo Princip, pripadnik organizacije “Mala Bosna” ubio prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Iako Srbija nije imala ništa sa tim dogadjajem u Sarajevu Bečki dvor je optužio srpsku vladu za organizovanje atentata.
Posle atentata Srbiji su postavljeni uslovi u vezi sa istragom i utvrdjivanjem krivaca za ubistvo Franca Ferdinanda. Srbija na to nije mogla pristati pa joj je Austrija objavila rat 28. juna 1914. Ulaskom drugih zemalja u rat došlo je do sukoba svetskih razmera.

POSLERATNO UREDJENJE SVETA

VERSAJSKI MIR

Posle iscrpljujućeg ratovanja pobedničke sile težile su uspostavljanju mira koji bi na duži period obezbedio njihove vojničke celine. Francuska je nakon rata postala vodeća evropska sila. To je umnogome uticalo da se sklapanje mira izvrši na njenoj teritoriji – mirovni ugovori.
Konferencija o miru počela je sa radom 18.januara 1919. u dvorcu Versaj kod Pariza. Pravo učešća imale su samo pobedničke zemlje. Medjutim, njihova gledišta nisu bila istovetna. Najviše razmimoilaženja izazvalo je pitanje mirovnog ugovora sa Nemačkom. Francuska je težila uspostavljanju hegemonije u Evropi, pa je insistirala na slabljenju Nemačke. Takvom stavu suprotstavljale su se V. Britanija i SAD smatrajući da slaba Nemačka ne bi bila sposobna sprečiti širenje socijalizma iz Rusije. Pored toga vlada u Londonu nije sa simpatijama gledala na francuske pretenzije. Njoj je stabilna Nemačka bila potrebna radi održavanja njene tradicionalne politike ravnoteže kontinentalnih sila.
Teškoće su nastale i u pogledu organizacije same konferencije. Predstavnici svih 27 pobedničkih država učestvovali su na plenarnim sednicama samo na početku i kraju konferencije. Odluke su donosili predstavnici četiri velike sile: Francuske, V.Britanije, SAD i Italije.
Mirovni ugovori i pored brojnih nesporazuma potpisani su sa svim pobedjenim državama. Sa Nemačkom ugovor je potpisan u Versaju 28.juna 1919. godine. Uslovi mira su na insistiranje Francuske bili poražavajući za Nemačku. Zabranjeno joj je držanje teške artiljerije, aviona, podmornica i tenkova. Kopnena vojska mogla je brojati najviše 100.000 vojnika. Od teritorija morala se odreći Alzaza i Lorene (pripajanjem Francuskoj), severnog Šlezviga, zapadne Pruske, Poznana i Gornje Šleske (Poljska) i delovi Litvanije.
Ugovor sa Austrijom potpisan je u Sen-Šejmenu 10.septembra 1919. Izričito joj je zabranjeno ujedinjenje sa Nemačkom, izgubila je oko 70% teritorije koju je imala u okviru Austrije, a veličina kopnene vojske nije omera preko 30.000 vojnika.
U dvorcu Trijažon potpisan je 4.juna 1920. ugovor sa Madjarskom. Odredbama ugovora Madjarska je izgubila 60% teritorije koju je imala u okviru Austrije i vojne snage su joj ograničene na 35.000 vojnika. Mir sa Bugarskom potpisan je u1919. Vlada u Sofiji morala je predati zapadnu Trakiju i delove teritorije koji su se nalazili granicu sa Jugoslavijom. Kopnena vojska ograničena je na 20.000 vojnika.