Usmena bajka i Andersenove bajke

Bajke su nastale kao verbalno ispredanje težnje da se prevaziđe svakodnevica i sadašnja bezizlaznost, ujedno učeći naredne generacije. Naziv bajka, dolazi, izgleda, od reči bajati – čarati, lečiti tajanstvenim rečima. Ona biva kazivana kao izmišljena priča, gde je fantazija, manje ili više, svesna svoje igre. Za razliku od legende koja ima nameru da objasni, usmeri, uveri u verodostojnost ispričanog, bajka na to ne pretenduje. Ona ne tumači i ne objašnjava, već samo gleda i prikazuje. Njena namera nije da nam pokaže kako bi trebalo da bude u svetu, već kako u svetu zaista jeste.

Ne prikazuje nam mogući svet koji priželjkujemo i kome težimo, ne stvara ideal, već sa pravom doslednošću predstavlja svet onako kako ga vidi. Štaviše, u samoj suštini forme bajke leži to da ona kroz izolaciju, apsrtakciju i sublimaciju svaki pojedinačni element pretvara u figuru (npr. bolest u bajci nije samo bolest, već predstavlja bilo kakvu vrstu bola i patnje). Narodno predanje se smatra ranom formom, jer je primitivno – ujedno predstavlja i nauku i umetnost, dok bajka nikako ne može biti primitivna zato što predstavlja čisto umetničko delo.