Uređivanje zaštite životne sredine

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz biologije i ekologije.

Od nastanka ljudske civilizacije postojala je težnja za napredovanjem i usavršavanjem. Da bi se razvijao, čovek je koristio prirodu i njene resurse, a to se dešava i danas. Ogroman industrijski razvoj, eksploatacija raznih ruda, materijala, korišćenje energije dovelo je do dojave novih problema – zagađenja. Sredinom pedesetih godina prošlog veka ljudi su ozbiljnije počeli da se bave problemom zagađenja. 05. juna 1972. godine. U Stokholmu održala se Konferencija UN o čovekovoj sredini. Razmotrili su potrebu da se usvoji zajednička koncepcija i zajednički pristupi, koji će inspirisati i rukovoditi napore koje čine narodi sveta radi očuvanja i poboljšanja čovekove sredine. Prvi zakoni iz ove oblasti javljaju se početkom osamdesetih godina prošlog veka u nekim državama, dok je 1996. uveden standard o zaštiti životne sredine ISO 14000. Ekološki bonton ušao je u svest mnogih ljudi, pa I samih proizvođača. Shvatajući njegov značaj, menadžment svih preduzeća, koja žele da razviju pozitivan imidž, radi na uvođenju ovog standarda.

OSNOVNE KARAKTERISTIKE EKOLOŠKOG PRAVA

Da bi se kontrolisala savremena tehnologija, koja čoveku pruža velike koristi, ali i preti njegovom opstanku, potrebno je regulisati pravne norme. One su značajan instrument u suzbijanju štetnih pojava, nastalih tokom razvoja savremene tehnologije. To podrazumeva da zakonodavni organi i organi uprave pravovremeno regulišu i suzbiju svaku pojavu koja je štetna za životnu sredinu.
Potrebno je urediti:
•unutrašnje pravo o zaštiti životne sredine
•međunarodno javno pravo životne sredine
Dakle, svaka zemlja preko svojih organa donosi zakonodavne i druge mere u vezi sa životnom sredinom, jer pravo o životnoj sredini je u stvari unutrašnje pravo. A uporedo sa razvojem unutrašnjeg prava razvija se i međunarodno pravo, donose se