Trošenje kao oblik ulaganja i njegova klasifikacija

Uspešnost poslovanja u razvijenim tržišnim privredama bazira na primeni principa maksimalne racionalnosti. Suština ovog principa je zahtev da se određenom količinom ulaganja u reprodukciju ostvari maksimalni poslovni rezultat, odnosno težnja da se ostvari maksimalan rezultat uz minimalna ulaganja. Sprovođenje ovog principa treba da obezbedi viši kvalitet ekonomije preduzeća, izražen odnosom njegovih rezultata i ulaganja. Međutim, ovako shvaćen princip maksimalne racionalnosti predstavlja isuviše složenu kategoriju da bi mogao efikasno da se kontroliše i sprovede u poslovnoj praksi preduzeća. Pored ovoga, rezultati reprodukcije javljaju se u tri pojavna oblika —fizički proizvod, cena proizvodnje i dohodak (dobit), a ulaganja u dva oblika - trošenje i angažovanje, zatim dva vida - naturalni i novčani i tri elemenla proizvodnje - radna snaga, predmeti rada i sredstva rada. Otuda, ostvarivanje ovog principa bazira na triparlilnom poimanju odnosa između parcijalnih rezullata i parcijalnih ulaganja u reprodukciju .

Stavljanjem u odnos elemenata rezultata reprodukcije s određenim oblicima ulaganja, formiraju se tri parcijalna pokazatelja uspešnosti poslovanja i to:
1. produktivnost rada,
2. ekonomičnost, i
3. rentabilnost.

Princip produktivnosti je zahtev ili načelo prema kome treba ostvariti određenu proizvodnju sa minimalnim utrošcima radne snage. Ovakav odnos izmedn fizičkog proizvoda (Q) i uloženog rada (1.) piedstavlja izraz proizvodne efikasnosti preduzeća, ali, indirektno, i pokazatelj potencijala potrošnje. Naime mogućnost povećanja društvene potrošnje bazira isključivo na povećanju radnog učinka izraženog odnosom Q : L - ukoliko se u dinamici reprodukcije više povećava odnos između ostvarene proizvodnje i utrošaka radne snage za tu proizvodnju, utoliko su veće mogućnosti za povećanje potrošnje po jednom potrošaču, odnosno povećanje životnog standarda potrošača.

Kao parcijalni izraz ekonomije reprodukcije, ekonomičnost se svodi na zahtev da se ostvari određena vrednost proizvodnje (V) sa što manjim troškovima (T) za ostvarenje te proizvodnje. Ovako definisana ekonomičnost predstavlja širi, kompleksniji pokazatelj kvaliteta ekonomije poslovanja u odnosu na produktivnost rada, jer pored utrošaka radne snage obuhvata i utroške preostala dva elementa proizvodnje: prcdmeta rada i sredstava rada, odnosno odražava odnos proizvodnje prema ukupnim troškovima. U tom smislu, princip ekonomičnosti je jedan od izuzetno važnih instrumenata kontrole ekonomske uspešnosti poslovanja.

UVOD
1 Trošenje kao oblik ulaganja i njegova kalsifikacija 5
1.1 Pojam troškova 5
1.2 Podela troškova 6
1.2.1 Prirodne vrste troškova 6
1.2.2 Ekonomski i neekonomski troškovi 7
1.2.3 Direktni i indirektni troškovi 7
1.2.4 Troškovi po mestima i nosiocima 7
1.2.5 Ukalkulisani, realizovani i naplaćeni troškovi 8
1.2.6 Stvarni, planski i standardni troškovi 8
1.2.7 Apsorbovani, preapsorbovani i neapsorbovani opšti troškovi 8
1.2.8 Kratkoročni i dugoročni troškovi 9
1.2.9 Troškovi koji se mogu kontrolisati i troškovi izvan kontrole 9
1.2.10 Obavezni i programirani troškovi 9
1.2.11 Fiksni, varijabilni i polufiksni troškovi 9
1.2.12 Ostale podele i grupacije troškova 10
1.2.13 Definisanje standardnih troškova 10
1.3 Faktori ulaganja i rezultata 13
1.3.1 Podsistem faktora - potencijala 16
1.3.2 Tehnički potencijal 20
ZAKLJUČAK 23
LITERATURA 25