Operativno i takticko planiranje

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz menadžmenta.

Strateško planiranje odnosi se na razdoblje od 3 do 5 godina. Podrazumeva sve aktivnosti usmerene razvoju organizacijske misije, organizacijskih ciljeva i strategije. Ovo planiranje je u domeni odgovornosti top managementa.

Taktičko planiranje odnosi se na razdoblje od 1 do 3 godine. Podrazumeva definisanje ciljeva i strategija usmjrenih na ostvarenje specifičnih zadataka pojedinih delova preduzeća. Ova vrsta planiranja je u domeni odgovornosti srednjeg managementa.

Operativno planiranje odnosi se na najduže 1 godinu i podrazumijeva utvrđivanje ciljeva i strategija za pojedinačne operativne jedinice. Ovo planiranje je obično u odgovornosti nižeg managementa.

TEORIJA ODLUČIVANJA

Postoje 4 nivoa odlučivanja : strategijski nivo, taktički nivo, operativni nivo i nivo radnih operacija. Svaki od ovih nivoa ima i svoje karakteristike. Odnos površina nivoa i mera broja odluka .
Za nivo radnih operacija je najveći broj odluka  izvršenje neposrednih zadataka. Taktičke odluke vezane su za srednjoročno razdoblje, dok su strateške dugoročne.
Na operativnom nivou je veliki broj odluka nižeg značenja u odnosu na taktičke i strateške odluke.

NIVOI ODLUČIVANJA

-strategijski
-taktički
-operativni
-nivo radnih operacija

Strategijski nivo - donosi se na mali broj odluka, ali one su najsloženije i najvažnije za preduzeće; ovim odlukama je potrebno posvetiti najviše pažnje
Taktički nivo - više od strat. odluka; srednjoročne
Operativni nivo - ima ih relativno mnogo u preduzeću
Nivo radnih operacija - neposredno izvršavanje zadataka, mnogo je takvih odluka i one se mogu standardizovati.
Karakteristike procesa odlučivanja
Odlučivanje je proces kroz kojeg se analiziraju problemi, pripremaju se i donose odluke. Odlučivanje je najznačajnija menadžerska veština.

Menadžer mora uočiti i definisati problem. Na osnovu signala – čula menadžer uočava problem i daje ideju za rešenje. Kod japanskog menadžementa najveća pažnja se posvećuje uočavanju problema jer ako se on ne definiše, ne može se ni rešiti (možemo rešavati krivim putem).
Rešavanje kompleksnih problema zahteva niz dobrih parcijalnih ideja pa makar one ne bile sjajne. Samo kompozicija niza parcijalnih rešenja uz kreativno – kvalitativni pristup može dati pomak prema teoriji poslovnog odlučivanja u budućnosti. Pođimo od izreke da i najduži put počinje prvim korakom.

PROCES REŠAVANJA PROBLEMA

Proces počinje uočavanjem problema koji treba biti predmet odlučivanja. Da li donosilac odluke vidi problem ?
Postoje 4 tipa donosilaca odluka :
-menadžer koji ne zna da ne zna
-menadžer koji zna da ne zna
-menadžer koji ne zna da zna
-menadžer koji zna da zna

Verovatnoće :
-da donosioc odluke počinje proces odlučivanja bez jasne slike o bitnim problemima
-mogućnost da se problem uveća; da mu se posveti previše pažnje

Kvalitet i brzina realiziranja nastali problem zavise od : položaja i karakteristika onog ko uočava problem, od iskustva, školske spreme, vlastite sklonosti, širine horizonta gledanja, načina razmišljanja, namere i motivacije onog ko uočava problem. Treba razlikovati dva