Tržište, troškovi i cene - savremena finansijska tržišta (razvoj i osnovne karakteris

Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz finansija.

Razvoj finansijskih tržišta kroz istoriju

Finansijska tržišta doživljavaju izuzetno snažan razvoj u poslednjih dvadesetak godina. Na to utiče veliki broj faktora, kao što su: globalizacija svetske privrede i stvaranje jedinstvenog (globalnog) svetskog tržišta, tokovi deregulacije finansijskih sistema u najrazvijenijim zemljama, razvoj novih oblika finansijskih instrumenata, povećanje sigurnosti i zaštite interesa svih učesnika, razvoj informacione i telekomunikacione tehnologije, razvoj nauke, itd. Savremena finansijska tržišta nemaju mnogo sličnosti sa finansijskim tržištima sa početka ili sredine XX-og veka.

Teško je dati tačan odgovor na pitanje kada istorijski nastaju finansijska tržišta. Odgovor na to pitanje bi verovatno bio tesno povezan sa njegovim definisanjem, odnosno shvatanjem šta pod tim pojmom podrazumevamo. Ukoliko finansijsko tržište shvatimo u najširem mogućem smislu, kao mesto susretanja ponude i tražnje bilo koje finansijske aktive, nastanak i razvoj finansijskog tržišta se može poklopiti sa nastankom i razvojem novca. Ljudi su od najstarijih vremena koristili različite predmete kao mere vrednosti i sredstva plaćanja, što predstavlja dve najznačajnije uloge novca. Njegov razvoj je bio neophodan kako bi se eliminisali različiti problemi koje je izazivala naturalna razmena jedne robe za neku drugu (ovo je posebno bilo izraženo u slučaju kada jedan od učesnika razmene nije želeo drugu robu).
Smatra se da prvi koreni korišcenja različitih predmeta kao sredstava plaćanja datiraju par vekova pre Hrista. Po izvesnim tragovima, još su u drevnom Vavilonu u periodu VII do V veka pre nove ere postojali trgovci čije je zanimanje bilo da skupljaju i čuvaju hranu i neke druge proizvode koje su davali u zajam. Već tu možemo naći korene razvoja odredjenih bankarskih poslova. Kako su se pozajmice davale u naturalnom obliku, korisnik zajma je morao da vrati istu takvu robu uz kamatu, koja je imala zelenaški oblik. Interesantno je napomenuti, da su potvrde koje su se izdavale za proizvode mogle koristiti i kao sredstvo plaćanja. Na taj način, već u to doba možemo sresti prapočetke pojave hartija od vrednosti.
Uporedo sa razvojem poljoprivrede, zanatstva i trgovine dolazilo je i do razvoja novca. U antičkoj Grčkoj svaki grad-država je imao svoj novac. Javila se potreba zamene novca izmedju gradova kako bi se olakšala medjusobna trgovina i promet. Tako su se pojavili posebna vrsta posrednika - takozvani trapezari koji su obavljali poslove zamene. U njima i njihovom poslovanju nalazimo korene i začetke onoga što danas nazivamo deviznim tržištem. Naravno, ni u jednom od pomenutih slučajeva ne možemo govoriti o pravom finansijskom tržištu, već nekim prapočecima obavljanja formalnih poslova sa različitim oblicima finansijske aktive.
Prve prave korene nastanka jedinstvenog finansijskog tržišta nalazimo pre otprilike 2.000 godina u doba Rimskog carstva. Rimljani preuzimaju mnoga iskustva od antičkih Grka, pa tako i novac dobija sve više na značaju. U Rimu su postojale posebne vrste bankara, takozvani argentarius-i koji su se bavili poslovima primanja uloga i depozita, kao i odobravanjem pozajmica (uz prilično visoke kamate). Takodje, oni su obavljali i niz poslova u vezi sa platnim prometom izmedju različitih delova velike rimske imperije. Koliko su bili unosni ovi poslovi najbolje ilustruje podatak da su se njima bavili ne samo dobrostojeći Rimljani, već i mnogi senatori i članovi njihovih porodica.

U doba Rimskog carstva nastaje jedan od prvih velikih finansijskih sistema u istoriji čovečanstva. U okviru njega, značajnu ulogu su imali i počeci stvaranja finansijskog tržišta. Naravno, u poredjenju sa savremenim tržištima rimska epoha deluje kao "kameno doba". Medjutim, značajno je što u istraživanju tog perioda možemo pronaći korene mnogih poslova koji se obavljaju na finansijskim tržištima i danas. Raspadom Rimskog carstva nestaje jedno veliko finansijsko tržište. Srednji vek je u istoriji čovečanstva zapamćen po mnogobrojnim ratovima, krvoprolićima, bolestima, pljačkama, prevarama i različitim mahinacijama i špekulacijama. Razvoj feudalnih društveno-ekonomskih odnosa je doveo do razvoja funkcije novca. Medjutim, u skladu sa vremenom u kome se živelo i na polju novca i finansija su bile prisutne pomenute karakteristike srednjeg veka. S obzirom da metalni kovani novac nije uvek imao jasno i precizno utvrdjene dimenzije i težinu, bogata vlastela je na polju kovanja novca vršila različite mahinacije i prevare. Na primer, kovani novac manje težine ili manjih dimenzija, čime su vlastodršci sebi prisvajali enormne iznose dobiti i tako stvarali bogatstvo.

Značajno je napomenuti da u srednjem veku nastaju i prve teorije novca. Jedna od najstarijih je teorija konvencije. Ona je povezana sa imenom poznatog srednjevekovnog mislioca - Tomom Akvinskim, koji je smatrao da je čovek vestački stvorio novac kao sredstvo razmene. Njegova vrednost je zasnovana na odlukama i autoritetu državne vlasti. Ovakva shvatanja o novcu, kao rezultatu dogovora izmedju ljudi su se dugo zadržala u ekonomskoj teoriji.
Ipak, krstaški ratovi, razvoj trgovine i zanatstva u XIII-om i XIV-om veku su doveli do potrebe razvoja odredjenih finansijskih i bankarskih poslova. Tako nastaju i razvijaju se dve grupe bankarskih poslova - menični i depozitarni. U to doba nastaje jedna od prvih hartija od vrednosti - menica. U početku ona je bila samo instrument plaćanja i imala je veliku ulogu u platnom prometu. Funkcionisanje mehanizma menice u platnom prometu možemo videti na sledecem primeru:

''Trgovci koju su želeli da otputuju u drugi grad ili zemlju na sajam su bili izloženi velikom broju rizika, pre svega od pljačkanja imovine i novca. Da ne bi sa sobom nosili velike iznose gotovog novca, čime bi postali unosan plen za razbojnike ili hajduke oni su se mogli obratiti svom "bankaru" (menjaču). Kod njega bi položili željeni iznos novca, a za uzvrat bi dobijali menicu. Menica, kao parče papira je bila lakša za nošenje i skrivanje i samim tim postojao je manji rizik od kradje.U drugom gradu (zemlji), trgovci bi se obraćali drugom menjaču (najčešće poznaniku, suradniku ili prijatelju prvog menjača), davali bi mu menicu, a ovaj bi im za uzvrat isplaćivao adekvatnu protivvrednost novca drugog grada ili zemlje.''

Menični poslovi su bili vrlo unosi, pošto su posrednici (menjači) ostvarivali lepu zaradu od provizija. Interesanto je napomenuti da su se ovom vrstom poslova bavili čak i odredjeni viteški redovi, kao na primer Templari. Oni su pored čisto finansijskih usluga pružali i usluge drugih vrsta, recimo zaštite i bezbednosti.