Tržište kapitala

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz menadžmenta.

Teorija kapitala je sastavni deo teorije imovine i ona predstavlja centralno pitanje i srž političke ekonomije u okviru koje se detaljno i izučava.

Reč kapital potiče od latinske reči caput, što znači glava, odnosno od prideva capitalis-glavni. Kapital kao reč se prvi put pojavljuje u srednjem veku sa širenjem trgovačkog bogatstva i pojavom kredita. Ono što se obično tada, pa i danas podrazumevalo pod kapitalom jeste ukupnost dobara koja donose kamate.
Kao trgovina kapitala smatra se trgovina likvidnim novcem raspoloživim u roku dužem od jedne godine. Drugim rečima, tržište kapitala predstavlja institucionalno organizovani prostor sa svim potrebnim elementima neophodnim za njegovo funkcionisanje u tačno određenom vremenu, kao i pravila i uzanse ponašanja učesnika.
Osnovan funkcija tržista kapitala je upravo ta da vrši stalno okupljanje imaoca i tražioca kapital na određenom mestu i u određeno vreme.
U tržišno razvijenim zemljama način funkcionisanja, bankarske operacije i tehnologija rada na tržištu kapitala odvijaju se na osnovu jasnog poslovnog kodeksa, morala i dobrih poslovnih oobičaja. Naime, učesnici na tržištu kapital pri obavljanju raznih transakcija dužni su da se pridržavaju sledećih principa i karakteristika:
-jednoobraznost, koja podrazumeva koja podrazumeva primenu jednoobraznih instrumenata po formi i sadrzžini, jedoobrazbnost dokumenata i njihove obrade, kao i jednoobraznost tehnologije rada,
-jedinstvenost, koja podrazumeva jedinstven način poslovanja i obavljanja tržišnih transakcija;
-internacionalnost u realizaciji ovih poslova, koja označava striktno poštovanje i pridržavanje međunarodnih pravila i običaja;
-široka lepeza ponude tržišnog materijala i veliki broj učesnika ovlašćenih za obavljanje poslova na finansijskom tržištu;
-efikasnost i korektnost, koja se ogleda u pravovremenoj i promptnoj valutaciji priliva i odliva sredstava po osnovu realizacije tržišnih transakcija na nacionalnom i međunarodnom tržištu;
-tržišno ponašanje i apsolutna konkurentnost svih učesnika na tržištu sa stanovišta kvaliteta tržišnih usluga koje se pružaju klijentima;
-besprekorna finansijska disciplina na svim nivoima i kod svih učesnika;
-savremena tehnologija rada uz primenu najsavremenijih tehničkih pomagala;
-racionalnost poslovanja institucija izražena kroz niske transakcione troškove;
-potpuna i dosledna ažurnost, koja se ogleda u neprikosnovenoj obavezi učesnika na tržištu da sve naloge dobijene do određenog vrmena obrade i realizuju istog dana;
-primena kontokorentne i korespondentske politike između tržišnih učesnika;
-stabilnost, konzistentnost, kongruentnost i dosledna primena zakona i svih podzakonskih propisa u odnosu na sve učesnike;
-primena najjednostavnijih rešenja za cirkulaciju podataka i dokumenata;
-slobodan transfer kapitala i finansijskog tržišta.

Efikasnost tržišta kapitala svake zemlje pod uticajem je:
•akumulirane štednje,
•razvijenosti bankarskog sistema,
•podsticaja štednje poreskom politikom zemlje,
•razvijenosti dugoročnih HoV,
•razvijenosti berzi na kojima se trguje dugoročnim HoV,
•efikasnost tržišta novca,
•ukupne stabilnosti zemlje i
•samog tržišnog ambijenta i njgove razvijenosti.

PONUDA KAPITALA

Ponudu kapitala predstavljaju sva raspoloživa movcana sredstva u dužem roku od godne dana. Pri tom, ovde mislimo na svu sumu kapitala koji potiče iz nekoliko izvora, kao što su:
•svi vidovi štednje, kao odložena potrošnja
•svioblici transformacije mobilisanog novca u kapital banaka i
•zajmovi u inostanstvu

Smatra se da je najvažniji primarni izvor kapitala – onaj koji potiče iz štednje, kao odložene potrošnje društva.

Štednja, kao odložena potrošnja društva, se formira u sektoru stanovišta i u okviru privrednog i društvenog sektora zemlje.Kolika će biti ta dužina odlaganja trošenja zavisi od niza objektivnih i subjektivnih faktora, od kojih su najznačajniji sledeći:
•Stopa ostatka ličnog dohotkai akumulacije
•Stopa očekivanog prihoda u budućnosti
•Stepen razvijenosti instrumenata za stimulisanje štednje

Obim štednje zavisnosti je od mnogih okolnosti. Ovde navodimo najvažnije:
•primanja stanovništva i njihova motivisanost da štede
•visina i raspodela neto dobitka, kao novostvorene vrednosti i
•funkcionisanje sekundarnog tržišta HoV.

Primanja stanovništva i njihova motivisanost da štede u direktnoj je zavisnoti od drugog činioca, tj. od visine i raspodele ostvarenog neto dobitka. Veća masa neto dobitka osnovna je predpostavka većih primanja, tz.zarada zaposlenih i pri neizmenjenim uslovima raspodele. Motivi za štednju građana značajna su činilac štednje. Smatra se da jači motivi za štednju smanjuju fleksibinli deo tekuće potrošnje i povećavaju štednju. Sama motivisanost može biti materijalna i nematerijalna. Materijlani motivi pojedinaca su izraženi u želji za bogaćenjem i kapitalisanjem radi uvećanja lične imovine, kao i radi bolje i srećnije budućnosti svoje porodice. Od nematerijalnih motiva treba pomenuti želju pojedinca da odlaganjem današnjeg trošenja obezbedi sebi srećniju, bezbedniju i bolju budućnost. Najveći broj autora smatra da su materijlani motivi jači od nematerijalnih, jer snažnije podstiču štednju stanovništva.

Postoje i motivi štednje privrednog sektora. Oni su raznovrsni i mnogobrojni: ostvarenje prihoda po osnovu štednje, održavanje dostignutog nivoa konkurentske prednosti uz permanentnu modernizaciju i usavršavanje svoje tehnologije, ostarivanje finansijske samostalnosti i nezavisnosti, korišćenje određenih beneficija i poreskih olakšica, itd. A primarni motivi štednje javnog sektora su: ostvarivanje ciljeva ekonomske politike, tvaranje uslova za staibilan privredni razvoj, ostvarivanje ciljeva socijalne politike i društvene nadgradnje, ostvarivanje prihoda po osnovu štednje, itd. Pored ovih stimulativnih, postoje i destimulativni faktori štednje, kao što su: politička, ekonomska i monetarna nestabilnost, nekonzistentan i nestabilan poreski sistem, administarivna i nestabilna politika kamatnih stopa, nerazvijenost finansijsko – bankarskog sistema, itd.

Visina i raspodela neto dobitka je veoma važno pitanje kojim treba da se bavi menadžment preduzeća. Menadžment, pored toga što mora istrajavati borbi za povećanje neto dobitka, podjednako dosta mora da radi i na usavršavanju metode za njegovu raspodelu. Ako je to za preduzeće uslov opstanka, rasta i budućnosti razvoja i ako mu veći ostvaeni neto dobitak znači mogućnost da se pri njegovoj raspodeli više izdvaja za jačanje materijalne osnove – kapitala, onda je to i sasvim razumljivo. Osnovni moto veće akumulacije neto dobitka treba tražiti u mogućnosti za:
•veću i bržu supstituciju pozajmljenog kapitala sopstvenim,
•jačanje snage sopstvenog kapitalaradi povećanja konkurentske sposobnosti i ubrzanja rasta i razvoja preduzeća,
•stalno povećavanje finansijske samostalnosti i
•smanjivanje finansijskog rizika.

Funkcionisanje sekundarnog tržišta HoV može uvek značajno da doprinese povećanju raspoloživih oblika štednje, jer svi vlasnici slobodnog kapitala imaju široku mogućnost ulaganja u dgoročne HoV različitih stepena rizika i stope prinosa na kapital. To zato što putem kupoprodaje mogu lako menjati strukturu svog portfelja dugoročnih HoV i tako brzo dolaziti do gotovine. Postoji mnogo različitih:
•dugoročnih HoV
•prava po osnogu dugoročnih HoV,
•izdavalaca
•stopa prinosa
•rizika u vrednosti pojednih dugoročni HoV na sekundarnom tržištu, pa na brzim konvertovanjem jednih u druge HoV ili gotovinu, stvara uslove da mali valsnici kapitala postaju investitori – suvlasnici preduzeća, što samo povećava motive za štednju.