Javnost i javno mnjenje

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz marketinga.

Sadržaj :
1 UVOD 3
1.1 Značenje javnog mnjenja 4
1.2 Suština javnog mnjenja 5
1.3 Izumevanje 6
1.4 Usavršavanje 6
1.5 Popularizacija 7
1.6 Javno mnjenje i demokratija 7
1.7 Politička propaganda, politički marketing i javno mnjenje 8
1.8 Javno mnjenje danas 10
2 ZAKLJUČAK 13
3 LITERATURA 14

1 UVOD

Da bi objasnili pojmove javnosti i pojam javnog mnjenja moramo se vratiti u ne tako blisku prošlost..Antički filozofi i retoričari nisu mogli da se dogovore oko jedne makar uopštene definicije oko određivanja ova dva pojma i veze s kojom su ova dva pojma neraskidivo povezana. Oni su smatrali da znanje počiva u objektivnoj istini dok mnjenje počiva u ličnom ubeđenju i verovanju.

Mnogi teoretičari su pokušavali da daju neku definiciju javnog mnjenja u zavisnosti od njegove funkcije, pa su ga poistovećivali sa moralnom svešću , religioznom ili pravnom svešću, tradicijom, praveći jasnu razliku između mnjenja i mišljenja. Deklaracija koja je objavljena 1789. godine prvi put spominje prava čoveka i gradjanina i jedno izmedju ostalih definiše i načelo kojim se kaže da "Slobodno saopštavanje svojih misli i mnjenja jedno je od najvrednijih prava čoveka".

Javno mnjenje je nastalo u građanskom društvu nasuprot državi. Subjekt javnog mnjenja je narod kao publika koja formalno i neformalno kritikuje i kontroliše rad države, odnosno javne vlasti. Javnost u potpunom smislu te reči dobila je svoje značenje u borbi protiv tajnosti, što je svojstvo svake apsolutističke vlasti i svih oblika totalitarizma, međutim politička vlast ima moć da uz pomoć elemenata društvene kontrole kao što su masovne komunikacije, odnosno putem medija manipuliše mnjenjem ljudi i u tom slučaju javno mnjenje prelazi u političku propagandu. Svakako ne treba zaboraviti i izreku koja kaže da laž koja se ponovi dosta puta na kraju postaje istina.

Javno mnjenje predstavlja izraz moći, kako političke tako i društvene. Ono je postalo značajan predmet nauke o politici, a istraživanjem javnog mnjenja danas se bave mnogi od sociologa, politikologa do reklamnih agencija. Uslov svakog današnjeg modernog demokratskog društva jeste postojanje javnosti i javnog mnjenja jer bez postojanja političke slobode ne može biti ni javnosti.

Javno mnjenje je nastalo u periodu formiranja građanskog društva na prelazu od merkantilizma ka liberalizmu. Ono je nastalo zajedno sa slobodom štampe odnosno publicitetom. Svakako možemo reći da je javnost širi pojam od pojma javnog mnjenja jer se mnjenje formira u središtu javnosti u kojoj se građani slobodno okupljaju i isto tako slobodno
iznose svoje mišljenje. Javnost prema tome predstavlja društveni i politički prostor u kome nastaje i deluje javno mnjenje.

1.1 Značenje javnog mnjenja

Po ideji javnosti, ''diskutabilna pitanja postaju 'opšta' ne samo u smislu svoje značajnosti, već i u pogledu svoje pristupačnosti; svi moraju imati slobodan pristup do njih'' (Habermas). Javnost treba da predstavlja garanciju 'ljudskog razuma' (Monteskje), 'opšte saglasnosti' (Lok), 'prirodnog reda stvari' (fiziokrate) u uređenju ljudskog društva. Javnost postaje princip pravnog poretka (Kant), organizacioni princip političkog poretka (Habermas), oblik društvene kontrole, odnosno odgovornosti nosilaca vlasti u društvu, a stavovi javnog mnjenja vid permanentne legitimizacije vlasti što se sve objedinjuje u ideji o ''vladavini javnog mnjenja''.

Sam pojam javno mnenje u sebi sadrži naizgled nepomirljivu suprotnost. Pridev javno podrazumeva kolektivno, nasuprot pojmu mnjenje koji dolazi od arhaičnog glagola ( mneti, ja mnim ) kojim se izražava neodređeno i neprecizno mišljenje o nekome ili nečemu i predstavlja lični stav. Zbog ovakve prividne suprotnosti pojam javnog mnjenja dugo nije precizno naučno definisan. Jedan od najozbiljnijih istraživača javnog mnjenja u XX veku, Habermas, definisao je sublimirano javno mnjenje kao ''rezonirajuću publiku''.

Izrazi za javno mnjenje bili su u prošlosti različiti: vox populi u antici, general opinion i public spirit u Engleskoj, espri general i critique u Francuskoj i comon sense u Americi. Ovaj pojam postaje legitiman izraz tek u drugoj polovini XVIII veka.

Po Habermasu, fiziokrata Luj Sebastijan Mersija prvi je stvorio pojam javnog mnjenja, u smislu posvećenog rezultata zajedničke i javne refleksije o osnovima društvenog uređenja.

I pored institucionalizacije ovog pojma tek u XVIII veku, pokušajem da definišu i otkriju sadržaj ovog pojma uočavajući njegov značaj, bavili su se kroz istoriju društva gotovo svi veliki mislioci i filozofi.

Platon je smatrao da mnjenje predstavlja sredinu između neznanja i nauke, a za njim se povela i većina filozofa. Mnogo je primera nepoverenja filozofa u javno mnjenje. Mnogo oporih reči je izgovoreno na njegov račun sa dovitljivim razlozima sumnje u njegovu primamljivost.

Džon Lok je u ''Ogledu o ljudskom razumu'' izložio tezu o zakonu mnjenja, ili reputacije, koji počiva na prećutnoj društvenoj saglasnosti i predstavlja neformalni splet mišljenja čija je indirektna socijalna kontrola efikasnija od formalne, zvanične cenzure, jer se između ostalog, koristi pretnjom državnim ili crkvenim sankcijama.

Imanuel Kant se nadovezuje na Loka i, prema njegovom mišljenju, publika koja rezonuje i koja javno razmenjuje svoje misli i ideje, predstavlja politički aktivnu javnost koja u republikanskom uređenju postaje organizacioni princip liberalne pravne države. Iako Kantovoj teoriji nedostaje pojam javnog mnjenja, on podrazumeva da sve političke radnje moraju pred javnošću biti svodljive na osnove zakona koji su se sami pokazali pred javnošću kao opšti i na umu zasnovani. Javno mnjenje sadrži nekritične i nepromišljene sudove, subjektivne predstave, nešto što se može smatrati barem nedovoljno istinitim.