Pojam ”Obrazovanje” i marksistička teorija o obrazovanju

Veliki broj pojmova u svakidašnjem a i u naučnom govoru upotrebljava se u značenju sinonima, ali u teorijskom pristupu često dovodi do nedovoljne preciznosti naučnog govora.

To se naročito pokazalo u pedagogiji, sociologiji vaspitanja i obrazovanja, antropologiji, socionalnoj antropologiji i socionalnoj kulturi. Naši i strani autori koji se bave ovom problematikom posebno razmatraju preciznost pojma „obrazovanja“ i pojma „vaspitanje“. Postoje različite definicije obrazovanja. Obrazovanje se shvata kao uži pojam od vaspitanja, to je danas uobičajeno kod pedagoga. Vaspitanje se može shvatiti i kao deo obrazovanja, iako se značenje ovih termina mogu razdvojiti. Teorijsko uopštavanje i preciziranje, razdvijiće značenje i sadržaj ovih pojmova. Međutim, nepobitna je činjenica njihove dijalektičke povezanosti, ona se prepliću i ukrštaju, zahvatajući jedna drugu. Kod nas obrazovanje podrazumeva svesno organizovan društveni proces u kojem članovi društvene zajednice stiču znanja i umeća koja su od značaja za njihove delatnosti. Obrazovanje je celovit sistem (nauka, tehnika, tehnologija, obrazovanje, proizvodnost rada) centralna ličnost ovih elemenata jeste čovek kao stvaralac materijalnih i kulturnih dobara. Obrazovanje, kultura i nauka se mogu iskazati i kroz tehnički progres kao naučno- tehnološka revolucija i društveni proces. Razvoj obrazovanja inicira razvoj nauke, a on pretpostavlja razvoj tehnike, tehnologije i socijalne implikacije novih tehnologije. Obrazovanje je kontinualni proces koji za cilj ima prenošenje znanja i veština, odnosno razvijanje sposobnosti neophodnih za uključivanje u društvene procese.

Znanje i veštine predstavljaju skup informacija, postupaka i pravila, tzv “generalnih istina” i pretpostavki, koje su grupisane u određene, ustaljene šablone koji predstavljaju proizvod složenih procesa: opažanja, razmišljanja i zaključivanja.

Na različitim stupnjevima razvoja ljudskog društva favorizovani su različiti tipovi veština i znanja. Međutim, sasvim je izvesno da su pojedinci i grupe, koji su raspolagali favorizovanim znanjima i veštinama, zauzimali značajne, povlašćene pozicije unutar užih i širih zajednica. Znanje i veštine oduvek su se prenosile sa generacije na generaciju, pri tome bitno je napomenuti da je tendencija očuvanja i unapređenja jednom stečenih znanja, kao i osporavanja istih i stvaranja novih, oduvek predstavljala sastavni deo procesa obrazovanja. Znanja i veštine isprva su se sticale isključivo na osnovu iskustva, i prenosile su se usmenim putem, pa je i sam proces obrazovanje bio neformalnog karaktera.

Na ovom stupnju razvoja ljudskog društva glavnim resursima, odnosno izvorima bogatstva, smatrana su dobra materijalnog karaktera. Znanje i veštine imale su sporedan, isključivo namenski karakter, odnosno bile su vezane samo za materijalne, “opipljive stvari”.
Usmeno prenošenje znanja omogućavalo je da svaki od učesnika u lancu prenošenja, pridoda svoj lični stav, odnosno da ostavi svoj autorski pečat. Znatan deo znanja usmenog karaktera bivao je izgubljen, ili je u toku prenosa lagano mutirao u svojevrsni mit ili legendu.
Osnivači marksizma nisu se bavili pitanjima obrazovanja i vaspitanja. Počevši od Marksove teorije značajna činjenica je da sadrži bitno aktivistički stav prema svetu i društvu, osnivači marksizma su pitanje obrazovanja i vaspitanja usko povezali sa revolucionarnom ulogom radničke klase i prevazilaženjem eksploatatorskih odnosa. Obrazovanje je utemeljeno na aktuelnom marksizmu, zato u svakom trenutku podleže društvenoj kritici, a kroz svoj razvoj prolazi kroz pitanja ljudske egzistencije u društvu. Sfera obrazovanja najviše trpi, u smislu izmene, kada je u pitanju revolucionarni društveni zamah. Ideološki stavovi se projektuju i na naš sistem obrazovanja, pa se progres i stabilnost jednog društva mogu neriti prema vrsti i formi obrazovanja. Za uske slojeve, na nižem stupnju razvoja proizvodnih snaga postojalo je opštehumanističko obrazovanje da bi se u industrijskoj revoluciji javilo stručno obrazovanje. Osnivači marksizma su se sporadično bavili problemima obrazovanja i vaspitanja. U nekim svojim delima Marks i Engels su izneli svoje stavove, koji zrače aktuelnošću i perspektivnošću. Bitni elementi marksističkog pristupa u proučavanju obrazovanja je: princip materijalnog sveta, princip objektivnosti, svestranosti, princip konkretnosti, razvojnosti, princip determinizma, princip dijalektike, analize i sinteze.
Bitna karakteristika marksističkog pristupa društvenim fenomenima je shvatanje humanima i čovekove ličnosti. Za marksizam, čovek je aktivno biće, koje menjajući spoljnu prirodu, putem razmene materije, menja i sopstvenu prirodu. Tu stvaralačku komponentu svoje ličnosti, čovek ostvaruje u društvu, jer bez njega to društvo ne bi ni postojalo. Čovek se potvrđuje kroz svoje aktivnosti u proizvodnji. Kvaliteti čovekove ličnosti, mogu se ispoljiti u svojoj raznolikosti, samo ako je čovek i njegova delatnost slobodna. Teorija otuđenja po marksovom shvatanju čovekove ličnosti, pokazuje u kom smeru nam određeno društveno stanje (političko uređenje, način proizvodnje..) onemogućava da čovek ostvaruje potencijal svoje ličnosti. Čovek se otuđuje na individualnom planu, od društva pa i u odnosu sa drugim individuama. Marks je isticao da su uzroci otuđenja u kapitalizmu nalaze u ekonomskoj sferi, u sferi rada pune suprotnosti, koji dovode do otuđenja rada i proizvođača, do otuđenja čoveka od čoveka. Marksistički pristup obrazovanju i vaspitanju je i elemenat klasne podele društva, suprotnosti i borbe među klasama. Marksizam je kritikovao buržoasku klasu za upotrebu obrazovanja u svojstvu indoktrinacije, tendeciju buržoazije da daje samo osnovna znanja, specijalistička znanja radničkoj klasi, što je jedan oblik klasne vladavine. Marks i Engels su izričito podvukli društvenu uslovljenost vaspitanja i obrazovanja. Ranije je bilo shvatanje o nepovezanosti škole i politike, kod vladajućih klasa koje su želele da prikriju klasni karakter obrazovanja i vaspitanja radi lakšeg vladanja. Sfera obrazovanja i vaspitanja je povezana s politikom vladajuće klase. Lenjin je u obrazovanju i vaspitanju video jako oružje u rukama radničke klase za borbu protiv buržoazije. On je duboko povezivao ovu sferu s idejno- političkom borbom proleterijata. U svom radu „ Dela“ Lenjin je napisao :

„Radnici ! Vi vidite ako se naši ministri smrtno plaše toga da radni ljudi steknu znanja !
Zato svima pokažite da nikakva sila neće moći da oduzme svest radnicima !
Bez znanja, radnici su nemoćni, sa znanjem oni su snaga.“