Standaradi EU iz oblasti ekoturizma

1. Uvod

2. Stvaranje i institucioni organi Evropske unije
2.1 Istorijat razvoja
2.2 Institucionalni organi EU

3. EU i ekoturizam
3.1 Definicija
3.2 Principi ekoturizma
3.3 Ekocertifikacija
3.4 „Visitor Menagment“ – Upravljanje posetiocima
3.5 Ekodestinacija
3.6 “Ekolodge“ & „Green Hotels“
3.7 ECEAT
3.8 Briga o ekologiji kao preduslov stvaranja evropskih
ekoloških standarda
3.9 Ekoliška svest u turizmu EU
3.10 Smernice EU iz oblasti ekoturizma

4. Održivi turizam kao temelj ekoturizma
5.1 Održivi turizam
5.2 Definicija
5.3 Principi održivog turizma

5. Međunarodna godina ekoturizma - 2002.

6. Razvoj ekoturizma u Srbiji
6.1 Pozitivno iskustvo CenORT-a

7. Zaključak

8. Literatura


1. Uvod



U poslednje dve decenije turistički tokovi su se promenili utoliko što je potpuno sazdrela spoznaja da klasičan načina zadovoljenja u organizacionom smislu turističkih potreba sa postojanjem problematike evidentirane na nivou planete globalnog zagađenja, neodgovaraju sadašnjosti i budućnosti razvoja ove privredne grane.

Profesionalne organizacije koje se bave razvojem turizma, znajući da je moć odlučivanja na drugim nivoima u donošenju i sprovođenju mera uklanjanja i daljeg sprečavanja zagađenja sredine, opredelile su se na razvoj nove koncepcije i korišćenje resursa i potencijala sa novim organizacionim oblicima te i formiranje ponuda u novoj grani turizma – ekoturizma.

Ekoturizam je važan instrument zaštite prirode i poboljšanja kvaliteta života lokalnog stanovništva. Rezultati ekoturizma su daleko od toga da su ujednačeni širom sveta. Da bi postao uspešno sredstvo održivog razvoja širom sveta, ekoturizam zahteva detaljno istraživanje u okviru planiranja ekoturističkih destinacija i dugoročnog upravljanja destinacijama i u tom cilju mora biti dostupno finansiranje od strane vlada država. Potrebno je da budžeti priznaju važnu ulogu zaštićenih oblasti, kako kulturinu tako i enviromentalnu, za razvoj ekoturizma.

Tema mog diplomskog rada je prikaz šta zemlje Evropske unije čine u pogledu zaštite prirode od ljudskog faktora, koji su to zakoni koji štite životnu sredinu i time omogućavaju održivi turizam kao preduslov za razvoj ekoturizma.

Ekoturizma je relativno mlada grana turizma u svetu, a naročito u Evropi, te stoga veliki deo međunarodnog iskustva iz te oblasti u Evropi prihvaćen te i dalje dograđivan i usavršavan. Sa tih razloga građa potrebna za izradu ovog diplomskig rada je bila oskudna tako da sam se uglavnom sluđila podatcima međunarodnih organizacija, literaturom naših i stranih autora iz oblasti prava Evropske unije, turizma i ekoturizma. Značajan doprinos informacijama potrebnim za sastavljanje ovog diplomskog rada pružili su i podatci sa Interneta o trenutnim dešavanjima u ovoj oblasti, kao i o planiranim aktivnostima.




2. Stvaranje i institucioni organi Evropske unije

Evropska Unija (EU) je zajednica 25 evropsih država. Stvoren je pod tim imenom 1. novembra 1993. godine Ugovorom o Evropskoj uniji, potpisanim u holandskom gradu Mastrhtu. Tada je imala 12 člnica. Nastala je kao odgovor na produbljivanje neravnomernog regionalnog razvoja i zaostajanja u pogledu visokih tehnologija i konkurentnosti na svetskom tržištu u odnosu na SAD i Japan.
Evropska unija predstavlja više od konfederacije zemalja, ali nije federalna država. Ona, ustvari predstavlja nadnacionalni ekonomski savez država, nešto potpuno novo i istorijski jedinstveno. Njen politički sistem se kontuinirano razvija i zasnovan je na nizu ugovora, kojim su zemlje šlanice Unije prenele deo svog nacionalnog suvereniteta na institucije koje su im zajedničke i koje tastupaju njihove ne samo nacionalne već i kolektivne interese.

Pojava regionalnih ekonomskih integracija snažno je obeležila period posle Drugog svetskog rata. Jedan od najznacajnijih i najuspešnijih oblika regionalnog udruživanja država danas predstavlja Evropska unija. Koreni njenog stvaranja leže u težnjama za prevazilaženjem istorijskih rivalstava, posebno Francuske i Nemacke, paralelno sa podsticanjem ekonomskog napretka i razvoja država clanica.

Prvi segment današnj Evropske unije stvoren je Pariskim ugovorom 1951. godine za potrebe formiranja Evropske zajednice za ugalj i čelik . Tokom 1957. godine Rimskim ugovorom osnovana je Evropska ekonomska zajednica i Evropska Zajednica za atomsku energiju .

Ugovorom o objedinjavanju organa triju evropskih zajednica 1967. godine formirane su Evropske zajednice sa jedinstvenom institucionalnom strukturom a sa pravnom regulativom da svaka zajednica zadržava svoj pravni subjektivitet po osnovu konstitutivnih ugovora o osnivanju koji su akti ustavnog karaktera. Zajednica je prošla složene etape razvoja do današnje Evropske unije koja se sastoji od 25 zemalja članica sa perspektivom daljeg širenja članstva.