Srbija između istoka i zapada

Genadij Georgijevič Majorov, doktor filozofskih nauka, profesor, akademik RAEN (Ruske akademije prirodnih nauka), istaknuti profesor MGU (Moskovskog Državnog univerziteta), Dobitnik Lomonosovljeve nagrade prvog stepena

ISTOK I ZAPAD U EVROPI

Podela Evrope na istočnu i zapadnu, koja se oseća i u naše vreme, postala je istorijska činjenica još u antičko doba. Već tada su sami Evropljani tu podelu doživljavali ne prosto kao geografsku uslovnost, već kao posledicu suštinskih razlika u psihologiji, načinu života, načinu mišljenja, pogledu na svet i sistemu vrednosti naroda koji su naseljavali svaki od tih delova Evrope.

Pošto je civilizacijski prostor Evrope tada bio ograničen Sredozemnim morem, antiteza Istok-Zapad se prvobitno odnosila uglavnom na dva naroda koja su se pojavila na areni istorije: na Grke i Rimljane. Postoji mnoštvo antičkih svedočanstava da su stari Grci i Rimljani dobro shvatali nepodudarnost, pa čak i krajnju suprotnost svojih mentaliteta. Vremenom je svaki od tih naroda preneo suštinske crte svog mentaliteta na druga plemena Evrope: Grci – na istočne, Rimljani – na Zapadne. Time je umnogome bila predodređena potonja evropska istorija.

Ako je suditi po najstarijim spomenicima grčke i rimske pismenosti, što su kod Grka poeme Homera i Hesioda, a kod Rimljana, znatno kasnije, „Zakoni dvanaest tablica“, onda se već na osnovu samih žanrovskih razlika može zaključiti da u mentalitetu Grka od početka preovladava mašta, a u mentalitetu Rimljana - praktični razum. Istina, izvesne sumnje u pogledu takve ocene može izazvati Hesiod, jer je taj, drugi posle Homera, grčki epski pesnik bio autor dela “Poslovi i dani“ – poeme koja je imala karakter praktičnog uputstva u poljoprivredi i svakodnevici seljaka. Naravno, i u toj poemi značajnu ulogu igra fantazija, naročito u mitskim pasažima i u opisu toka istorije, a u drugoj poemi Hesioda, u „Teogoniji“, njegova mašta se razigrava punom snagom, formirajući za mnoga stoleća svojevrsni kanon grčke mitologije i teologije. Što se pak tiče „Poslova i dana“, u onom delu gde Hesiod detaljno opisuje kalendar poljoprivrednih radova, ne treba zaboraviti da je njihov autor – genijalni seljak, pravo blago, poreklom iz zabitog sela Askra, i da, uz to, nije Grk po poreklu. Bilo kako bilo, potonja drevnogrčka literatura od rane lirike do klasične drame Eshila, Sofokla i Euripida, i dalje, do učene aleksandrijske poezije, samo potvrđuju našu misao o tome da je jedna od tipičnih crta grčkog mentaliteta bila izuzetno razvijena mašta.

Naprotiv, kod Rimljana se umetnička literatura u visokom umetničkom smislu, koja je nemoguća bez razvijene fantazije, pojavljuje relativno kasno, pritom se pojavljuje kao podražavanje helenske literature i to upravo od onog trenutka kada Rimljani dolaze u prve kontakte s grčkom civilizacijom. Kao slikovit primer takvog podražavanja može poslužiti prvi značajni latinski pesnik Kvint Enij. Pa i kasnije, čak i na vrhuncu svoje slave, rimska umetnička literatura ostaje i dalje zavisna od Grčke. Vergilije u „Eneidu“ podražava Homeru, a u „Georgikama“ Hesiodu, u „Eklogama“ – grčkoj aleksandrijskoj poeziji (Teokrit). Grčka poetska mitologija u obradi Kalimaha leži u osnovi „Metamorfoza“ Ovidija, a njegove elegije u žanrovskom smislu izviru iz grčkih elegija epohe klasike i helenizma. Aleksandrijska poezija je veoma snažno uticala na „neoteoretičare“ na čelu sa Katulom, na Tibula, i naročito na Propercija, koji je sam sebe smatrao za sledbenika Kalimaha. Čak se i najrimskiji od svih pesnika, Horacije, u svojim „epodima“ oslanjao na Arhiloha, a u „satirama“ na grčku diatribu. I rimska drama (Pakuvije, Akcije) snažno zavisi od grčke. Uticaj grčke književnosti na rimsku ne prestaje ni u kasnijem periodu, sve do kraja antičkog doba.

Nešto slično je karakteristično i za likovnu umetnost Rimljana i za njihovu arhitekturu. Ipak, ovde su Rimljani pokazali veću samostalnost. U slikarstvu, i naročito u skulpturi, proslavili su se u takvom žanru kao što je realistički portret. Činjenica da su upravo u ovom žanru Rimljani u najvećoj meri izrazili svoj talenat, opet je bila vezana za osobine njihovog mentaliteta, i to njihovu praktičnost i realizam u pogledu na stvari, kao i za svojevrsni individualizam, tj. za one crte koje će kasnije biti karakteristične za čitavu zapadnu civilizaciju. Pa ipak, manifestujući svoju originalnost u umetnosti portretisanja, Rimljani su u isto vreme neumorno kopirali idealne uzore grčke skulpture tako da veći deo onoga što je od te skulpture došlo do naših dana, predstavlja rimske kopije. U evropskoj arhitekturi se za jedan od pronalazaka Rimljana obično smatra kupola. Istina, taj elemenat arhitekture su kasnije u vizantijskom periodu češće primenjivali Grci nego njegovi latinski izumitelji (uostalom, kupola je još pre Rimljana bila poznata narodima drevnog Istoka). Ali, Rimljani su, nema sumnje, pokazali svoju originalnost u arhitekturi javnih zgrada, u izgradnji višespratnih stambenih zgrada, trijumfalnih kapija itd.

Rezimirajući rečeno, može se zaključiti da su i u slikarstvu, kao i u književnosti, Grci bili pioniri, i u isto vreme klasici, a da su Rimljani u najvećoj meri podražavali i nastavljali, iako veoma talentovano i sa izuzetnim ukusom. Mada, razume se, u okviru sopstvene rimske, i uopšte latinske kulture, o takvim pesnicima kao što su Vergilije ili Horacije, ili na primer o takvom teoretičaru arhitekture kao što je Vitruvije, pa i o mnogim drugim znamenitim Rimljanima, može se smelo govoriti kao o klasicima i pionirima. Što se pak tiče njihovog potonjeg uticaja na kulturu evropskih naroda, onda treba priznati da u celini uticaj Grka neznatno prevazilazi uticaj Rimljana, a kada je reč o zapadnim narodima, rimski uticaj u svakom slučaju nije ništa manji od grčkog.

Da se vratimo ipak samim Grcima. Uporedo s izuzetno razvijenom maštovitošću, grčkom mentalitetu bile su svojstvene i takve crte kao što je osećaj povezanosti s prirodom, kontemplativnost i radoznalost. Između ostalog, to se manifestovalo i u tome što su arhitektura drevnih Grka, njihovi gradovi i naselja, bili po pravilu prekrasno uklopljeni u pejzaž, njihova ljubav prema poimanju stvari i kontemplaciji napravila je od njih naciju putnika, tragača, i uporedo s njihovom težnjom da dosegnu praosnove – naciju filozofa. Legendarni mitsko-poetski obrasci Grka koji putuju jesu Odisej i argonauti. Ipak, Grci nisu putovali samo u mašti. Od najdavnijih dana oni su zaista bili čuveni kao prekrasni moreplovci. Putujući po morima u potrazi za lepotom, novinama, avanturama i nenadanom srećom, oni su osnovali svoje mirne kolonije u najživopisnijim mestima Južne Evrope: od obala Krima i Kavkaza do obala Italije, južne Galije, Španije i severne Afrike. Naseljavali su se u primorskim oblastima Male Azije i gotovo na svim ostrvima Sredozemnog mora. Pritom, nemamo osnova da tvrdimo da se rana grčka kolonizacija, neviđena po svojim razmerama, odvijala isključivo ili čak najvećim delom preko sile oružja, te da je bila praćena pretvaranjem pokorenih naroda u robove. Naprotiv, istorijske činjenice govore o tome da se ta kolonizacija najčešće odvijala potpuno mirno, da su Grci pokoravali domaće stanovništvo svojih kolonija ne toliko snagom oružja, koliko „Odisejevskim lukavstvom“ (koje im niko ne može oduzeti), snalažljivošću i, naravno, neodoljivom privlačnom snagom svoje kulture. U tom smislu ranogrčka kolonizacija ne može se nikako uporediti sa kasnijim širenjem rimskog gospodstva u svetu: ono je skoro uvek postizano snagom oružja.

Svojoj urođenoj kontemplativnosti i radoznalosti Grci duguju i to što upravo njima pripada čast otkrivanja i prvobitne razrade čitavog sistema nauka koje i dan danas predstavljaju osnovu ljudske obrazovanosti. Među njima su i matematičke nauke i „fizičke“ (prirodne), takve kao nauka o brojevima („aritmetika“), nauka o merenjima („geometrija“), nauka o harmoniji („muzika“) i nauka o nebeskim telima („astronomija“), kao i mehanika, hidrostatika, geografija, zoologija, botanika i medicina. Osim toga, oni su formirali i ciklus takozvanih humanitarnih nauka, gde spadaju „gramatika“, „retorika“ i „dijalektika“, kao i poetika, istoriografija, etika, nauka o državi i pravu. Ako su nešto i dodali tim naukama, Rimljani su ipak išli stopama Grka. Kao što se i moglo očekivati, oni su Grke prevazišli samo u pravu i, možda, još u nekim naukama praktične orijentacije, kao što je vojna doktrina. Osim toga, otišli su dalje od Grka u organizaciji gradova, u izgradnji puteva, mostova, vodovodnom sistemu (akvadukti) i uopšte u racionalizaciji i organizaciji javnog i privatnog života. Oni su čovečanstvu privili potrebu za komforom.

Što se tiče filozofije, ovde su Grci uvek ostali nedodirljivi i Rimljani su mogli samo da se ushićuju delima grčkih filozofa ili da im, u najboljem slučaju, podražavaju i ponavljaju njihova učenja, kako su to radili Ciceron, Lukrecije i Seneka. Otkrivanje i razvoj filozofije sve do njenih savršenih klasičnih oblika, nesumnjivo je najveća zasluga Grka. Ni jedna nacija, za čitavu kasniju istoriju, nije dala svetu toliko velikih i uticajnih filozofa, koliko su joj dali Grci. Grci su došli do filozofije ne samo zbog njihove prirodne radoznalosti i ne samo zbog njihove sklonosti ka posmatranju, koje se na grčkom obeležava rečju theōria (teorija), a koja je po zvučanju veoma slična reči theos (bog). Grke je filozofiji dovela još jedna crta njihovog mentaliteta – nezadovoljstvo konačnim, privremenim, relativnim, i njihova usmerenost ka beskonačnom, večnom i apsolutnom. Jer upravo se ova stremljenja i realizuju u filozofiji, i samo u filozofiji, dok se direktan kontakt s Apsolutom dostiže, očigledno, samo preko religiozne vere i religioznih osećanja. Počevši od Talesa, i tokom čitave svoje istorije, drevnogrčka filozofija traži prapočetak i prauzrok svega postojećeg, krećući se od toga da kao takve priznaje telesno-osećajne stihije, mada su one u isto vreme žive i ovaploćene stihije, pa do toga da primat daje nadčulnom idealu¹, a zatim, kod Platona, i naročito kod neoplatonovaca, počevši od Amonija i Plotina, kada se primat prapočetka daje ne samo nadčulnom, nego i nadrazumskom Jednom Blagu, nedostižnom Bogu-Apsolutu.

Na taj način, kao što se vidi iz navedenog, grčka filozofija, naročito u njenoj završnoj fazi razvoja, na najbolji način je izrazila tu crtu grčkog mentaliteta koju možemo nazvati težnjom za apsolutnim, večnim i transcedentnim.

Primetićemo ipak da u drevnogrčkoj filozofiji skoro nikakva pažnja nije posvećena ljudskoj individualnosti. Čovek se ovde razmatra skoro isključivo kao rodovsko biće, to jest ili kao element prirode, ili kao element društva, ili kao i jedno i drugo zajedno, ali gotovo nikada kao samosvojni subjekat i neponovljiva ličnost. Osim toga, bez obzira na razvijenu grčku istoriografiju, u samoj filozofiji ljudska priroda se, osim retkih izuzetaka, razmatra vanistorijski, to jest ona ne predstavlja promenljivi faktor u toku istorije. Sve to je vezano za one osobenosti drevnogrčkog mentaliteta koje smo već pomenuli: osećaj sjedinjenosti s prirodom, kontemplativnost, nezadovoljstvo privremenim i težnja ka večnom.

Naprotiv, za mentalitet Rimljana karakteristična je usmerenost ne prema prirodnoj, već prema ljudskoj stihiji, stihiji istorije i građanskog života. Rimljanin ne pripada večnosti već vremenu i zato se trudi da što je moguće bolje iskoristi ovaj život. Njegove glavne vrline su ljubav prema otadžbini i vernost običajima predaka, praktičnost i zdrav razum, hrabrost, radinost, časnost (honestas), ljubav prema disciplini i poretku. Kod Enija se to izražava u jednom stihu:
Tradicija i muževi – to je oslonac rimske države.

Indikativan je i odnos Rimljana prema sudbini. U poznatim rečima koje se pripisuju čuvenom rimskom konzulu Apiju Klaudiju: „Homo faber suae fortunae est („Čovek je kovač svoje sreće“), izražena je sama suština tog odnosa.
_____________________

¹ Već kod Anaksimandra njegov „apejron“ ima nadčulni karakter, budući da se u njemu, kao izvoru svega, sve nalazi u nerazdvojenoj povezanosti, te da stoga i ne može biti doživljeno preko osećaja. Kod Heraklita Kosmos stvaraju „stvralački oganj“ i Logos, koji se teško mogu smatrati nečim čulnim. Kod Parmenida i Zenona Elejskog čulno se poistovećuje s „mnjenjem“, a za istinsko se priznaje samo jedinstveni i idealni bitak. Kod Anaksagore tvorac i pokretač sveta stvari jeste Um, a kod Empedokla – Ljubav i Mržnja.

Rimljani, ako se ne nalaze pod suviše jakim uticajem stoika, kao Lucije Seneka, nisu skloni da sudbinu shvataju kao nekakav fatum (Fatum), nešto što je od početka predodređeno samom prirodom zbog čvrste veze u prostoru i vremenu svih njenih elemenata – stvari i događaja – i jednih s drugima, i s njom, prirodom, kao celinom. Kod stoika, koji su prirodu smatrali živim organizmom, ta veza svega sa svim tumačila se kao „saosećanje“, „sa-osećanje“ (sumpatheia) koji svaki element oseća prema svima ostalima i pre svega prema svojim sopstvenim prethodnim stanjima. Pri takvom „fatalnom“ shvatanju sudbina ni blizu nije bila predvidljiva, već se, razume se, činila neizbežnom, fatalnom.

Rimljani nisu bili skloni sličnoj apsolutizaciji vrednosti prirode, i zbog toga, osim retkih izuzetaka, nisu prihvatili ni stoički fatalizam. Oni su prirodu smatrali pre za objekt koji iskorištavaju, nego za subjekat postupaka, i na mesto sudbine-fatuma stavljali su sudbinu-fortunu, koja je sudbonosnu neizbežnost zamenila slučajnom srećom. Rimljani su oslobodili čoveka prirodnih stega i dali mu mogućnost da sam raspolaže svojom sudbinom. Smisao sentence Apija Klaudija koju smo gore citirali upravo i jeste u tome da svaki čovek sam, svojim razumom, svojom voljom i svojim delima određuje svoju sudbini – da li će ona biti srećna ili nesrećna; i ako se, na primer, ratnik u bici s neprijateljem sretne oči u oči sa, reklo bi se, neizbežnom pogibijom, on će i onda imati mogućnost da sam odredi svoju sudbinu: da li će herojski poginuti ili će se predati u zarobljeništvo i postati rob, i prvu sudbinu istinski Rimljanin će smatrati srećom, a drugu nesrećom.

Dakle, vidimo da su Rimljani pojam sudbine preneli iz sfere prirode u sferu slobode i vezali sudbinu čoveka s izborom njegove individualne volje. Na potpuno isti način su postupili i s grčkom idejom „Proviđenja“ koja je bila karakteristična kako za platonike, tako i za stoike.

Providenciajalizam se od fatalizma razlikuje po tome što je fatum-sudbina, kako smo već govorili, nepredvidiva i ne sadrži u sebi nikakvo upravljačko načelo ili načelo postavljanja ciljeva. Proviđenje pak upravo i jeste razumno načelo koje upravlja svetom, i to takvo koje unapred predviđa i određuje sve što će se desiti u svetu. Istina, Proviđenje „predodređuje“ pre svega u tom smislu da ono ne može da pogreši, te će se stoga sve što ono predvidi obavezno i desiti, čak i ako se to desi odlukom slobodne volje čoveka. Drugim rečima, pretpostavlja se da fatalizam nije spojiv sa slobodom, a providencijalizam jeste. Ipak, treba imati na umu da Proviđenje ne samo da predviđa, nego i usmerava tok događaja.

Poznati Rimljanin Ciceron, filozof slobode, odbacivao je grčku ideju Proviđenja (Pronoia) polazeći od toga da, ako je nepogrešivo predviđanje rezultata našeg slobodnog izbora moguće, onda to znači da je naš izbor već ranije određen i da mi i nemamo nikakvu slobodu. Pritom je Ciceron, koji je neprestano kritikovao i ismevao Epikura, dodao da bi on više voleo da greši zajedno sa Epikurom, nego da prihvati tu „stoičku staricu Pronoju (t.j. Proviđenje). Eto kakva je bila presuda jednoj od glavnih škola grčke filozofije, koju je izneo jedan od najprosvećenijih Rimljana.

Što se pak tiče Seneke, većina njegovih traktata, kao što su „O dobrim delima“, „O blaženom životu“, „O milosrđu“,“O gnevu“ i sl. posvećeni su čisto rimskim temama koje se razrađuju uglavnom na materijalu rimske istorije. U „Pismima Luciliju“, osim moralne tematike dotiče se i mnogih drugih pitanja, ali i ovde Seneka nastupa pre svega kao tipični rimski moralista, koji je okupiran stanjem morala i potragom za smislom u ovom životu. Pitanja ontologije i gnoseologije, koja su predstavljala osnovni interes za grčke filosofe, Seneka skoro da i ne dodiruje. Seneka se s manje osnova nego Ciceron i Lukrecije može nazvati čistim prosvetiteljem, pošto je u svom učenju samostalniji, ali pritom on uglavnom ide stopama Grka, pre svega stoika (Hrisipa, Posidonija i dr.).

Na taj način, latinsko-rimska filozofija, za razliku od grčke, uglavnom nema karakter kontemplativne i eurističke, nego vaspitne i prosvetiteljske, što pretpostavlja njenu veliku orjentisanost na svakodnevnu životnu praksu, i u tom smislu ona u potpunosti odgovara specifičnosti rimske duše, u kojoj aktivna i praktična strana preovladavaju nad kontemplativnom i gnoseološkom stranom. Upravo zbog takve specifike njihovog duhovnog ustrojstva i mentaliteta, Rimljani nisu bili okrenuti metafizici i apstraktnom mišljenju, ali su zato bili prekrasni vojnici i administratori, retko su bili pioniri, ali su umeli da umnože i prošire otkrića drugih.

Aktivno i praktično načelo rimske duše zahtevali su od Rimljana stalno širenje teritorije za njihovu primenu. Upravo to je postala psihološka i, ako se može reći, prirodna, osnova za rimsku ekspanziju bez prekida i bez presedana po svojim razmerama. Na tim istim osnovama je nikla ideologija rimskog „imperijalizma“, izražena u poznatim stihovima „Eneide“ Vergilija, gde mitski praroditelj Rimljana Anhiz govori:

„Rimljanine! Nauči da narodima upravljaš državno -
U tome je umetnost tvoja! – da postavljaš uslova mira,
Milostiv da budeš prema pokornima
i ratom da smiruješ nadmene!“

I Rimljani su, kao da su se rukovodili ovom zapovešću Anhizovom i iskreno verujući u svoju istorijsku misiju, osvojili skoro polovinu sveta koji je tada bio poznat Evropljanima pod parolama sveopšte racionalizacije života. Slično savremenim Amerikancima, Rimljani su umeli da upotrebe, kopiraju i masovno proizvedu sve ono što je vredno, a što su dobijali od pokorenih naroda. Na taj način, oni su iskoristili i grčku umetnost, grčku nauku i filozofiju, integrisali su istočne religije, ukrasili svoje gradove obeliscima koje su dovezli iz Egipta, pa su čak počeli da grade svoje grobnice u obliku egipatskih piramida i u obliku halikarnaskog mauzoleja.

Rimska država je opstala više od hiljadu godina. Tako dugo trajanje objašnjava se mnogim razlozima, između ostalog i time što su Rimljani bili prekrasni ratnici i talentovani administratori. Ali, glavni uzrok ipak ne leži, po mom mišljenju, u njihovom talentu da u upravljanju objedine silu i pravo. Rimljani su bili pravni narod i stvorili su tako racionalna pravni sistem, da je on sačuvao svoj značaj i do naših dana. Dela Rimljana bila su velikih razmera i velike efikasnosti. Po čitavoj imperiji su podizali svoje hramove, a da pritom nisu rušili hramove drugih religija (izuzetak je verovatno samo glavna svetinja Judeja koju je porušio Tit). U celini, oni su ispoljavali izvesnu trpeljivost prema verovanjima i običajima pokorenih naroda. Pritom su romanizovali značajan deo Kelta i Iberijaca, kao i narode severozapadne Afrike i narode koji su naseljavali severni deo Balkanskog poluostrva. Od svih naroda zapadne i centralne Evrope romanizaciji su se oduprla samo germanska plemena.

O drugim civilizacionim dostignućima Rimljana smo već govorili. Dodaćemo tome i činjenicu da su na osvojenim teritorijama osnovali mnoštvo novih gradova u rimskom stilu, napravili su infrastrukturu koja je obuhvatala čitavu ogromnu imperiju u koju su spadali ne samo prekrasni putevi, nego i opšteimperska pošta, pa čak i svojevrsni telegraf, osnovan na principu predaje svetlosnih signala. Rimljani su stvorili jedinstveno robno tržište od Britanije do Indije, uspostavili su masovnu proizvodnju roba u velikim faktorijama koje su bile napravljene specijalno u te svrhe. Učinili su dostupnim školsko obrazovanje za sve građane. Podsticali su umetnost, nauku i filozofiju. Uporedo s tim, oni su navikli narod na besplatne krvave igre u amfiteatrima i cirkusima, svuda su otvorili javne kuće i, kako svedoči autor „Satirikona“ Petronije i drugi rimski satiričari, a naročito hrišćanske apologete, svojim kultom „materijalnih dobara“ i čulnih naslada razvratili znatan deo svog mnogoplemenskog društva.

Prvobitne razlike između grčkog i rimskog mentaliteta ne samo da nisu nestale u periodu kada je jedinstvena Rimska imperija osvojila Grčku, nego su se, naprotiv, u periodu kasnog antičkog doba čak još reljefnije istakle. Krajem antičkog doba, kulturna Evropa se definitivno podelila na istočnu i zapadnu, i svaki od tih delova se dalje razvijao svojim putem, u skladu sa sopstvenim mentalitetom.

U Srednjem veku latinski Zapad proširio je svoj uticaj na germanske narode, grčki Istok – na slovenske. Tako su se formirala dva različita duhovna sveta: romano-germanski i vizantijsko-slovenski. Različitost tih svetova se nije otklanjala čak ni time što su oba bila hrišćanska, budući da je sama hrišćanska religija, koja je igrala glavnu ulogu u životu srednjevekovnog Evropljanina, u svakom od ovih svetova doživljavana na drugačiji način, u skladu s razlikama mentaliteta koji su se odavno formirali. Na primer, istočno pravoslavlje je u bogočovečanstvu Hrista stavljalo veći akcenat na Boga, što je potpuno bilo u skladu s goreopisanom težnjom prema Apsolutu kod drevnih Helena. Naprotiv, zapadno katoličanstvo u svom doživljavanju ove dogme pre se skoncentrisalo na ljudsku prirodu Hrista, što je takođe bilo u skladu s drevnim mentalitetom Latina. Sa razlikama ovih akcenata povezano je i to što je latinska crkva više od pravoslavne bila okupirana zemaljskim ljudskim postojanjem, zato je i aktivnije učestvovala u političkom životu društva. U nekim periodima srednjeg veka ona je na sebe uzimala funkcije državne uprave² . Pravoslavna crkva se više brinula o pripremi pastve za posmrtni život. S tim u vezi nije slučajno i to što je glavni hrišćanski praznik na Zapadu za većinu vernika faktički Božić, Rođenje Hristovo, a na pravoslavnom Istoku – Uskrs. Jer Rođenje Hristovo označava početak zemaljskog, ljudskog života Hristovog, a Uskrs – Uskrsnuće Hrista za život Nebeski koji otvara put ka posmrtnom vaskrsnuću čitavog čovečanstva.

Zapadna crkva je bila veća nego istočna, otvorena za razne vrste inovacija, uključujući i dogmatske. Već posle svih sedam Vaseljenskih sabora, na kojima su definitivno utvrđene osnove hrišćanske dogmatike, katolici su svom svetootačeskom simbolu vere dodali „Filioque”³, a kasnije su neobično pojačali kult Deve Marije, naročito počev od XIV veka, gde su sholastičari (među prvima – Duns Skot) počeli da obrazlažu logičku tezu o Njenom „bezgrešnom začeću“, ne oslanjajući se pritom ni na kakva svedočanstva Svetog Pisma i Svetog Predanja. Nekoliko vekova kasnije Vatikan je tu tezu priznao za versku dogmu.

U stvari, ta katolička dogma (proizvod latinske racionalnosti koja čoveku daje mogućnost da se upliće u tajne vere koje su van njegovog poimanja) faktički skoro da izjednačava način rođenja Bogorodice i način rođenja samog Spasitelja, što se može protumačiti (naravno, u suprotnosti s blagočestivom namerom autora te dogme) kao tendencija ka „diteizmu“.

Rim je bio taj koji je rodio Katolicizam i on nikada ne bi mogao da se pojavi u Grčkoj. Od drevnog Rima je nasledio ideju jedinstvenog svetskog poretka, osnovanog na sili i pravu, što se naročito manifestovalo u organizaciji krstaških ratova.

Za učvršćenje svoje vlasti u svetu, ne samo duhovne, nego i svetovne (setimo se samo „Isidorovih dekretalija“), katolicizam je na sve moguće načine koristio rimsku racionalnost. Stvorio je efikasan sistem Crkvene uprave, dobro promišljeno kanonsko pravo, stvorio je disciplinovane legione – monaške redove, uspostavio svetsku misionarsku delatnost. Katolički manastiri imaju veoma malo sličnosti sa skitovima i kinovijama vizantijskih monaha. To je, po pravilu, dobro organizovana i prilično komforna ustanova, koja se ne retko bavi komercijalnom delatnošću.

_____________________

² Za vreme Renesanse, ako je suditi po raznim svedočanstvima iz literature onog vremena, između ostalog prema delima Makijavelija, pape su sa svojim najamnim armijama često učestvovale u bratoubilačkim ratovima italijanskih kneževa i republike Firence.

³ Nemamo nameru da ovde razmatramo smisao te novine, pošto je u radovima ruskih bogoslova tema osvetljena prilično iscrpno. Oni su dokazali nespojivost te dogme sa svetootačeskom verom.

Katolicizam je, da tako kažemo, “racionalno“ reformisao hrišćansku dogmatiku uvodeći u nju politički lukavu dogmu o izuzetnoj harizmi Pape (kasnije – dogma o papskoj nepogrešivosti ex cathedra). Latinska racionalnost pobudila je katolike da zahtevaju celibat klera; do čega je doveo taj celibat mi danas odlično znamo (i ne samo preko dela Bokača). Ista ta racionalnost, koja se graniči sa cinizmom, opravdala je u srednjem veku trgovinu indulgencijama. Tipičan latinski „pravni“ pronalazak bila je katolička inkvizicija, pronalazak koga se danas stide i sami katolici.

U teologiji i filozofiji zapadnog Srednjevekovlja preovladavao je isti takav rimski racionalizam: u teologiji je gospodarila katafatika, u filozofiji – racionalna aristotelizujuća sholastika: misticizam koji je postojao na Zapadu najčešće nije imao emocionalno-psihološki karakter (kao kod Avgustina), nego transcendentalni, kao na Istoku. Nemački transcedentalni misticizam (Ekhart, Suzo, Tauler, Beme i tako dalje) razvijao se na grčko-vizantijskoj osnovi, naročito pod uticajem „Areopagita“.

Potpuno suprotno od katolicizma, istočno pravoslavlje se malo interesovalo za zemaljske poslove i nikada nije imalo takvu političku vlast. Iako je spolja Vizantija podsećala na carstvo teokratije, realnu politiku su ovde vodili imperatori i činovnici, a crkva se nalazila na usluzi državi. To isto se zatim ponovilo i u Rusiji. Ta snažna zavisnost od svetovne vlasti uvek je bila nevolja za crkvu. U tom smislu katolička crkva se nalazila u boljim uslovima.

Budući da je u svom uticaju bila ograničena na svetovni život, pravoslavna crkva je tim veću energiju posvetila svom potvrđivanju u duhovnoj sferi, propovedajući odricanje od svetovnosti, prezir prema telesnom, moralno samousavršavanje i mističku kontemplaciju. Posledica te spiritualizacije crkve bilo je to da su u Vizantiji široko rasprostranjene bile takve pojave kao što je, potpuno netipično za Zapad, individualno monaštvo: otšelničestvo, shimništvo, stolpništvo i sl. Najopštija forma dostizanja „božanskih stvari“ ovde je bila mistička kontemplacija i ozarenje blagodatnom svetlošću. Opštenje s Bogom dostizalo se u „suguboj molitvi“ koja se kod isihasta obavljala ćuteći, umno i duhovno. U pravoslavnom bogoslovlju mistika i apofatika su zauzele glavni položaj, stavljajući u drugi plan „racionalne“ i katafatičke metode. U vizantijskoj filozofiji preovladavao je hrišćanski neoplatonizam i čuvalo se iskonsko grčko interesovanje za večna pitanja. Sholastika ovde nije dobila takav razvoj kao na Zapadu, mistika nije imala samo gnoseološki, već i ontološki karakter.

Na taj način, Istok i Zapad Evrope su svoje specifične osobine stekli još u antičko doba i sačuvali je i u srednjem veku. U Novo doba romano-germanski svet, koji je sačuvao svoje unutrašnje razlike (romanski i germanski mentalitet nikada nisu bili u potpunosti izjednačeni, čak ni u svojim fundamentalnim svojstvima), krenuo je putem dalje racionalizacije i optimizacije zemaljskog života. Reformacija je, istina, potpuno jasno demonstrirala postojeće razlike u mentalitetima romanskih i germanskih naroda. Ipak, opšti sistemi vrednosti, prema kome su se orjentisali romanski i nemački narodi za vreme dugotrajnog srednjevekovnog perioda, a zatim i u vreme transformacije tog sistema vrednosti u periodu nadolazećeg kapitalizma (što je bilo zajedničko za oba naroda) postali su oni faktori, koji su sprečili moguće produbljenje krize zapadnoevropskog jedinstva koje je provocirala Reformacija. Dalji razvoj kapitalizma bio je praćen sve većom unifikacijom sistema vrednosti romanskih i germanskih naroda, mada je opozicija Istok-Zapad još prilično dugo očuvala svoj značaj u Evropi, što se najjasnije manifestovalo u dva svetska rata. Ipak, uskoro posle Drugog Svetskog rata, kada se čovečanstvo našlo već na granici trećeg, i opet svetskog rata, ali sada još razornijeg i najverovatnije pogubnog za Evropu, desila se dotad neviđena moralna, tehnološka i naučna revolucija, koja je odlučno izmenila situaciju u čitavom svetu, i naročito u Evropi. Započela je totalna unifikacija čitavog sistema ljudskih vrednosti u kojoj su mentalne razlike naroda Zapadne i Istočne Evrope počele da se gube. U današnje vreme, taj proces ide punom brzinom. Danas se pretvara u realnost ideja jedinstvene Evrope, bez „istoka“ i „zapada“, gde romanski, germanski i slovenski narodi, katolici, pravoslavni i protestanti zajedno s evropskim muslimanima žive po jednim te istim osnovnim zakonima. Samo, nije baš jasno, kakvo mesto je u toj jedinstvenoj Evropi dodeljeno Rusiji. I neće li u procesu takve unifikacije nestati velika tekovina ljudskog roda: autohtonost naroda i raznovrsnost kultura? Jasno je jedno: ukoliko integracija Evrope krene putem nivelisanja razlika među kulturama i običajima naroda koji je naseljavaju, ili pak putem nametanja narodima Istoka Evrope, uključujući i Rusiju, svojih specifičnih sistema vrednosti od strane Zapada, onda će takva integracija biti jednaka rušenju čitave evropske civilizacije.

***

Dakle, da rezimiramo. Podela Evrope na istočnu i zapadnu uz svu svoju prividnu uslovnost ima ne samo geografski, nego i kulturno-istorijski i duhovni smisao. Sudbine ova dva dela Evrope formirala se različito, što je dovelo do suštinskih razlika u psihologiji, poimanju sveta, načinu razmišljanja i sistemu vrednosti naroda koji je naseljavaju. Naravno, nema ničeg lošeg u toj raznovrsnosti, jer se samo iz raznovrsnosti formira harmonija.
Pa ipak, kako pokazuje istorijska praksa, te razlike zapadnih i istočnih Evropljana su ne retko izazivale uzajamno nerazumevanje i otuđenje, a katkad i pokušaje da se unifikacija postigne nasilnim putem.
Tako je Istok, ne tako davno, poznati kolektivistički model „pravilne“ organizacije života (svojevrsna ateistička parodija na pravoslavni ideal sabornog života vernika) uporno nametao Zapadu kao jedino ispravan, a danas, posle poraza sovjetskog komunizma, Zapad se ništa manje uporno sili iz sve snage da nametne Istoku svoj individualistički i pragmatični model i takođe smatra da je on jedina garancija sveopšteg blagostanja.

Slični pokušaji unifikacije Evrope, ako bi ona uspela, doveli bi do katastrofe, jer bi bila otklonjena osnovna opruga koja je do sada pokretala čitavu evropsku kulturu. Ta opruga je takmičenje i uzajamni uticaj dvaju autohtonih mentaliteta koji su dopunjavali i obogaćivali jedan drugog tokom čitave prethodne istorije, počevši od antičkog doba. Ipak, danas već nije reč samo o unifikacija načina života i sistema vrednosti svih Evropljana: sve je realnija perspektiva unifikacije ukupnog svetskog života na osnovu usvajanja principa globalizma od strane svih naroda i, ako se to dogodi, onda će se po zakonima entropije, ljudski rod neizbežno zaustaviti u svom duhovnom i kulturnom razvoju, a moguće i sasvim nestati sa lica Zemlje. Da se to ne bi dogodilo, narodi, čuvajući svoju originalnost, moraju da nauče da uvažavaju i podstiču originalnost drugih, jer samo tada i samo na taj način neuređeno mnogozvučje kultura i ideologija raznih naroda koje zaglušuju jedna drugu, mogu da se pretvore u simfoniju.