Slika kolektiva u poemama gea mileva i milutina bojića - esej iz južnoslov. kompa.

Milutin Bojić je pesnik rođen u Beogradu 1892, vršnjak Ive Andrića, koji je svoju pesničku karijeru završio pre nego je Andrić objavio svoju prvu knjigu. Njegova budućnost velikog srpskog pesnika zatvorila se prevremenom smrću, 1917. godine u Solunu, gde se sklonio posle povlačenja preko Albanije. Za vreme života, radio je i pisao mnogo, što je bilo visoko vrednovano od strane tadašnje, neprikosnovene kritičke veličine – Jovana Skerlića. Međutim, prerana smrt za vreme rata, postala je glavni krivac sto su ga istisnuli savremenici koji su dugo živeli. Milutin Bojić je ostao „nedovoljno proučen, i nekako i sam izgubljen i prežaljen u tom ratu u kom je nestao“. Trenutak slave je imao za vreme samog rata – gde je njegova pesma „Plava grobnica“ postala himnom čitavog srpskog naroda. Uprkos tome, poslednji trag oreola nacionalnog pesnika nestao je sa Bojićeve glave po završetku rata. To ilustruje i ono što je za njega je Rade Drainac, u jednoj svojoj prepisci, rekao: „Ako g. Ludmilo Stojanov misli da je Vazov genije, ja ne mislim da je u nas Milutin Bojić neka pesnička veličina.“

Rat i pesma se odvajkada prepliću i prožimaju, te je zato svaki pesnik ratnom temom prozvan i dužan da joj se odazove − i onaj narodni, koji se stapa sa glasom kolektiva, i onaj individualac koji se svojim glasom bori protiv rata i ukazuje na njegov besmisao. Pesnici srpskog pesništva, koje počiva na zajedničkoj svesti i narodnom, kolektivnom stvaranju, uvek su, brzo i integralno, ustupali svoj glas pokliču ili vapaju mase svog naroda. Čak su i najindividualniji pesnici bili, u nekom trenutku, poneseni patriotskom emocijom i rodoljubive stihove pisali začuđujuće iskrenim tonom.